Потури како знаш О произвољности чланака најбоље ипак говоре примери најконтроверзнијих личности Србије. Наташа Кандић је, на пример, дуго на Википедији била “најпознатији и највећи борац за људска права” са ових простора, Филип Цептер био је милионер који ће 2010. године постати председник Србије
http://www.nin.co.yu/view_image.php?id=2728&cache= http://www.nin.co.yu/img/spacer.gif Од свог покретања 2003. године до данас, Википедија на српском је, наиме, постала главно поприште размене информација о партијама и њиховим лидерима. Прва светска слободна енциклопедија на Интернету функционише по принципу слободног дописивања тако да свако ко се региструје (а приступ је слободан) може уписати чланак о чему или о коме пожели. Ма колико пристрастан био, такав чланак ће бити истина коју данас, судећи по угледу који ужива Википедија, прихватају милиони људи широм света све док се, у соби за разговор коју има сваки чланак, не јави неко ко сумња у неутралност и веродостојност тог чланка. У собама за разговор српске верзије Википедије захуктале су се политичке расправе чак и на спортским странама. Увек се исти позивају на патриотизам, исти на осуде и суочавање са злочинима. Свакодневне политичке дискусије готово да се пресликавају на Википедију и док се прве заборављају за дан-два, невоља с Интернет енциклопедијом је што ће она ускоро вероватно бити једини извор информисања онима који не памте те злочине. Али свакако најзанимљивије су оне странице којима се “енциклопедијски” описује партија или политичка личност и међу њима оне које су правилима Википедије назначене као недовршене или пристрасне. То значи да ће док год се неко не досети да је Томислав Николић заменик председника Српске радикалне странке, уз његово име стајати да је “вођа најјаче профашистичке странке у Србији”. Осим Фрање Туђмана, његових генерала, Алије Изетбеговића и других вођа Србима супротстављених страна у ратовима деведесетих око којих је готово немогуће постићи консензус у “собама за разговор”, неутралне чланке немају ни Чедомир Јовановић, Вук Драшковић, Слободан Милошевић, Богољуб Карић... На страници познатог скрибомана Војислава Шешеља расправља се о томе да ли је требало да му се у библиографији приписују књиге које је написао. Онима који нису написали толико књига, библиографија се не оспорава. У биографији Слободана Милошевића неће бити спорно, на пример, да га је “Иван Стамболић користио за интерне прљаве партијске послове”, али ће на страници Чедомира Јовановића бити избачене “спекулације о томе да је посећивао припаднике земунског клана у затвору”. Јер је, према мишљењу оних који су желели да његова страница буде што објективнија, позадина тих посета била везана за тренутну ситуацију у земљи и незгоде које је влада чији је потпредседник Јовановић тада био имала са организованим криминалом. Код истог Јовановића, међутим, биће споран сваки његов цитат који се користи у биографији а више је него очигледна промоција његове личности, но цитати у којима Зоран Ђинђић за себе каже да није порочан, да ће остати упамћен по великим стварима, да воли да исправља грешке... нису спорни као непотребни у енциклопедијском приступу. О произвољности чланака најбоље ипак говоре примери најконтроверзнијих личности Србије. Наташа Кандић је, на пример, дуго на Википедији била “најпознатији и највећи борац за људска права” са ових простора, Филип Цептер био је милионер који ће 2010. године постати председник Србије, а биографија Богољуба Карића због многих дилема у вези са Мобтелом, његовом политичком каријером или његовим бекством, назначен је као пристрастан чланак чак на енглеској верзији. Тако се о Милораду Улемеку у једном од дужих чланака на Википедији, који је сасвим очигледно написао неки од ревносних поштовалаца Легијиног лика и дела, тек у последње три реченице сазнаје за која је све убиства оптужен, а за које му се суди. Иако је то последње убиство један од најважнијих процеса у историји српск NIN
<<image001.jpg>>
<<image002.gif>>
