Владимир и Џорџ
После успона у везама и пријатељству, Вашингтон и Москва су подлегли застоју у
односима. Да ли то значи да Путин и Буш изостављају даље ословљавање првим
именом?
Изанђале симпатије завршавају под бујицом накнадно пронађених „недостатака”
актера. Да ли се то исто може применити и на државе и државнике? Председници
Путин и Буш, а то ће рећи Москва и Вашингтон, остављају утисак као да је баш
тако. Без обзира колико су лично и политичко обично неупоредиви.
После успона у везама и пријатељству, подлегли су застоју у односима. У
наставку, сада скоро да журе да једни о другима саопште све саме „непријатне
истине”. Москва – да се Сједињене Државе понашају као да у свету, осим њих,
нема више никог. Да прете и почињу ратове. Да у Европи замећу нову трку у
наоружавању. И не маре више за право, светски ред и поредак. Арогантне су.
Вашингтон, пак – да Русија жали што више не доминира источном Европом. Да због
тога стреми позицији енергетског хегемона, и да је изгубила своје кратко
демократско надахнуће из времена Јељцина. Враћа се ауторитарности у владању и,
једну по једну, сузбија претходно дате слободе. Креће се, другим речима, у
правцу неспоразума с групама сопствених грађана.
И томе слично. Углавном, „пукло је” говором Путина у Минхену фебруара, и
кулминирало незгодном асоцијацијом шефа Кремља на Трећи рајх недавно, почетком
маја – када су у Америци застали запањено, питајући се на кога то мисли
председник Русије? На Америку?
Висина с које се, из пријатељства пало у провалију неповерења, врло је велика.
„Видети односе какве су развили председници Буш и Путин, и видети Русију чврсто
укотвљену на западу, то је заиста тристогодишњи сан, не само постхладноратовске
ере”, цитирана је маја 2002. Кондолиза Рајс – додуше, тада само саветник Беле
куће за националну безбедност. Ондашњи утисак будућег шефа дипломатије произвео
је неслућени оптимизам. Џорџ и Владимир ословљавали су један другог првим
именом, без формалности. По западном схватању, тако се може говорити само с
неким ко је „један од нас”. Прискакање и савезништво Русије у време рата у
Авганистану, ишло је у прилог утиску Американаца да је Кремљ на путу за „клуб”.
Да ли је изневерио кандидат, или Путину не одговарају правила? Ентузијазам Руса
ишчилио је 2004. године. Москву је шокирала величина америчког притиска, у
настојању да се, етнички, верски и историјски дубоко подељена Украјина
пошто-пото пребаци на колосек НАТО-а. Преврат стратега Вашингтона
„демократијом”, праћен је отворено хладноратовском реториком, и гарниран
отровним реваншизмом Пољске и балтичких држава, којима је „Украјина” изненада
донела прилику за „историјску освету” Москви.
Путина је украјински догађај навео да застане – можда питајући се, није ли у
свом пријатељству с Вашингтоном понесен инерцијом горбачовљевског идеализма?
Није ли пожурио? Колико је искрено то Бушово „загледање у очи”? Коме ће се
следећем, док се њих двојица ословљавају првим именом, спаковати
„експорт-демократија”? Русији?
После „револуције оранжиста”, Москва постаје наглашено иритирана. И све чешће.
Иритирана је мешањем САД у поредак других држава. Иритирана је продором НАТО-а
у простор крај њених граница. Раздражена је игнорисањем њених примедби на
довлачење антиракетних пројектила у Пољску. Москва има утисак да Вашингтон
ниподаштава ставове Русије. Такав је миље разговора у којем се чуо лапсус о
Трећем рајху.
У САД су изненађени ништа мање. У Вашингтону нису очекивали да ће се Русија до
те мере брзо опоравити, да буде у стању да, гласно демонстрирајући
несагласност, смета у спољној политици. Чврст став Москве у случају Косова,
поларизовао је расположење унутар Савета безбедности. Руски „анти-ПРО”
аргументи, покренули су политичке поделе у Европи. Осим тога, спор оставља траг
у бирачком телу и једне и друге земље. Предстоји изборна сезона. Јавља се
опасност да ствари пропаганде усијају, уходају и да на дуже крену рђавим
правцем.
У уторак, државни секретар Кондолиза Рајс и председник Путин сложили су се да
би требало ублажити растуће агресивну реторику и избећи израз „хладни рат”.
Уместо тога Џорџ и Владимир ће јуна, на скупу Г8 у Немачкој, сести за сто још
једном, да можда у духу некадашњег разумевања виде шта је с Косовом, шта с
Ираном, а шта с тим ракетама у Европи. Потребно је распремити сто.
У Кремљ и Белу кућу доћи ће нови председници.
Петар Поповић
http://www.politika.co.yu/
