Džejms Biset, nekadašnji kanadski ambasador u Beogradu Diplomata koji je branio Srbiju Poslednji kanadski ambasador u SFRJ (1990-92) govori o raspadu Jugoslavije, Kosovu, Crnoj Gori, svojoj ulozi u odbrani Miloševića pred Haškim tribunalom, izgubljenom medijskom ratu, zakulisnim igrama u diplomatskim krugovima i o tome zbog čega sebe zvanično deklariše kao prosrpski nastrojenog političara Piše: Nebojša Milosavljević
Foto: Suzana Sudar Razgovori sa profesionalnim diplomatama, makar bili i u penziji, za novinare uglavnom predstavljaju noćnu moru. Naučeni na specifični rečnik, koji je i stvoren da u mnogo reči ne kažu ništa, odmereni i uzdržani, škrti sa informacijama, nikada nisu bili na listi onih najzahvalnijih sagovornika. Međutim, da svako pravilo ima svojih izuzetaka potvrđuje Džejms Biset (James Bissett), poslednji kanadski ambasador u nekadašnjoj Jugoslaviji. Dok sedimo u "Hart & Crown", otavskom restoranu na čuvenom "Marketu", Biset se priseća perioda koji je proveo u Beogradu (za koji kaže da su to bile dve najlepše godine u njegovom životu) u vreme kada je zemlja počela da se razlaže na sastavne delove. Priseća se i galerije likova koje je sretao tih godina i to baš onih koji su igrali glavnu ulogu u kasnijem krvavom pozorištu, govori o licemernoj politici velikih sila i razlozima zbog kojih je Srbija iz svih ratova tokom devedesetih izašla kao gubitnik. Njegova priča je tečna i puna podataka kao da su se stvari o kojima govori dogodile juče, bez greške se seća i najsitnijih događaja, a sve to je začinjeno njegovim komentarima koji su otvoreni, direktni i, zašto ne reći, prilično neuobičajeni za jednog zapadnog diplomatu. Uzgred, Biset se ne koristi "diplomatskim" rečnikom nego onim koji svako razume i kod koga nema mnogo nedoumica. Svojim stavovima je, ne malo puta, izazvao gnev oficijelne kanadse nomenklature, a njegova odluka da se pojavi u Hagu kao svedok odbrane Slobodana Miloševića, izazvala je blago rečeno, čuđenje u celoj Otavi. Pažnju na sebe skrenuo je i za vreme NATO bombardovanja kada je javno i oštro kritikovao ovu akciju nazivajući je katasrofalnom greškom sa dalekosežnim posledicama. Zbog toga mu je jedno vreme i bio zabranjen ulazak u kanadsku ambasadu u Beogradu i kontakt sa njenim službenicima. Na početku razgovora pitam ga da li sebe deklariše kao prosrpski nastrojenog političara. Da budem iskren, očekivao sam makar malo uvijeniji odgovor začinjen frazama o političkoj realnosti, krivici sve tri strane u građanskom ratu itd. Umesto toga dobio sam direktan odgovor u deliću sekunde: - Apsolutno. I ponosan sam zbog toga - kaže Biset. Raspad Jugoslavije - Postavljen sam za kanadskog ambasadora u Jugoslaviji, Bugarskoj i Albaniji 1990. godine sa sedištem u Beogradu. Upravo sam završio mandat u Trinidadu i Tobagu i sa zadovoljstvom sam primio vest o novom rasporedu jer sam se oduvek interesovao za događaje u istočnoj Evropi, a situacija u Jugoslaviji počela je da biva sve zategnutija što je izazov za svakog diplomatu. Stvari su već te godine počele da se razvijaju filmskom brzinom i imao sam prilike da uživo prisustvujem rasparčavanju jedne zemlje koja je do juče važila za jaku i stabilnu. Susretali ste se sa svim glavnim akterima tog procesa. Kakav su utisak ostavili na vas? - Moram da kažem da su svi predsednici tadašnjih republika bili komunistički aparatčici oformljeni u partijskim školama i željni vlasti. Tu izuzimam Aliju Izetbegovića koji je bio verski fanatik i islamski fundamendalista. Njegov jedini cilj je bio da stvori muslimansku državu u Evropi. Tuđman je bio potuljen, mutan tip kod koga nikada ne znate šta misli. Izbegavao je da sagovornika gleda u oči i veliku pažnju je pridavao spoljnim efektima kao što su sjajne uniforme njegovih gardista, raskošni protokol i slične stvari. Ličio mi je na nekog lationameričkog diktatora. Naravno, sablaznile su me njegove izjave kada je negirao holokaust i kada je rekao da zahvaljuje bogu što nije oženjen Srpkinjom ili Jevrejkom. I, zamislite, takvog čoveka su Amerikanci pozvali na svečanost odavanja pošte žrtvama holokausta. Što se Miloševića tiče, moram da kažem da je od svih tih ljudi on na mene ostavio najjači utisak. Bio je otvoren ili je to bar tako izgledalo, uvek spreman na razgovor, i imao je određenu dozu šarma koja je opuštala sagovornika. Često sam tražio prijem kod njega i nikada nisam bio odbijen. Uvek me je primao sam u svom kabinetu gde smo razgovarali bez prisustva prevodioca. Između nas je bila samo boca "Čivasa". Hteo bih još da pomenem i tadašnjeg predsednika Makedonije, Kiru Gligorova, koji je po meni izuzetno stabilan, odmeren i vrlo vešt političar. Kakva je, po vašem mišljenju, bila uloga međunarodne zajednice u raspadu Jugoslavije? - Velika, mada je sve to u prvo vreme delovalo prilično konfuzno. Moram da naglasim kako su te godine bile prepune velikih događaja za ceo svet. Pad Berlinskog zida i propast sovjetske imperije bili su u centru pažnje i niko nije obraćao veliku pažnju na to šta se dešava na Balkanu. Mislim da je međunarodna zajednica apsolutno nespremna dočekala događaje u Jugoslaviji. U početku je vladao načelni stav da zemlju treba sačuvati, a onda su se izdvojili Nemci koji su iz svojih interesa požurili sa priznavanjem Slovenije i Hrvatske. Imam pouzdane informacije da su Amerikanci zbog toga bili ogorčeni. Tada sam tesno sarađivao sa njihovim ambasadorom Cimermanom, a bili smo i prve komšije na Dedinju. Tadašnji državni sekretar Bejker doputovao je u Jugoslaviju i održao sastanak sa svim predsednicima republika. Jasno i glasno je rekao da Amerikanci ne gledaju blagonaklono na otcepljenje i da secesionisti ne mogu računati ni na jedan cent pomoći ukoliko nastave tim putem. Stav Amerike je bio da Jugoslaviju treba sačuvati po svaku cenu. Kako se desilo da ubrzo promene tu poziciju? - Amerikanci su već '92. krenuli sa prvim ratom protiv Iraka. Trebala im je u tom trenutku neka protivteža, nešto što će pokazati ostalim muslimanskim zemljama da oni nisu a pripori protiv islama, nego protiv režima Sadama Huseina. Za to su izabrali Bosnu i Kosovo, odnosno pružili su podršku muslimanskoj populaciji u tom regionu i pomogli stvaranje muslimanske države u srcu Evrope. Opet iz pouzdanih izvora znam da su zbog toga Nemačka i Francuska bile više nego razočarane. Amerikanci su mislili da će imati dva "pit-bula" koje će držati na kratkom lancu i koristiti za svoje interese. Oni su, recimo, obučavali pripadnike OVK i ubacivali ih na Kosovo da ubijaju srpske policajce jer su znali da će Milošević reagovati. Ipak, mislim da su se prevarili kada su mislili da će ih lako kontrolisati. Eto, to je moja teorija. Zapad je još na početku zacementirao teoriju da je glavni krivac za raspad zemlje Slobodan Milošević, odnosno njegova velikosrpska politika. - To su gluposti. Milošević nije imao u glavi nikakvu veliku Srbiju. On nije bio nacionalista, nije bio ni idealista. Kao što sam već rekao bio je komunistički apartčik koji je bio zainteresovan jedino za očuvanje vlasti. Uostalom, vratite se na početak sukoba u Sloveniji i pogledajte ko je poslao federalnu armiju tamo. On ili tadašnji premijer Marković? Haški svedok Da li ste zbog toga pristali da se pojavite kao svedok odbrane na suđenju Miloševiću u Hagu? - Otišao sam u Hag iako su me skoro svi moji prijatelji, pa i neki zvaničnici odgovarali od toga. Moj motiv je bio da se podacima s kojim raspolažem sruši ta čudovišna optužnica koja nema veze sa istinom i koja je ceo srpski narod stavila na optuženičku klupu. Haški tribunal je klasičan politički sud staljinističkog tipa i nema nikakve veze sa pravdom i pravom. Mislite da je suđenje Miloševiću u stvari bilo suđenje Srbiji? - Apsolutno. Siguran sam u to. Mnogi su vaš odlazak shvatili kao ličnu podršku prvooptuženom. Bul-terijer Sloba - Dok sam boravio u Beogradu želeo sam da nabavim jednog bul-terijera. Dao sam zadatak mom šoferu Jovanu da se raspita okolo i on mi je uskoro našao jedno leglo u Požarevcu sa sjajnim roditeljima i štencima odličnog pedigrea. Požurili smo tamo jer su ostala samo dva mladunca i vratili se u Beograd sa novim članom porodice. Kada smo većali koje ime da mu damo, moja deca, koja su tada bila u poseti, insistirala su da se zove Sloba zato što je iz Požarevca. Predlog je prihvaćen i Sloba je i danas sa nama, mada već u poznim godinama. Kada sam u Hagu pričao sa Miloševićem, rekao sam mu da imam psa koji je njegov imenjak i zemljak. Pravi Sloba se samo kiselo nasmešio. Nije baš bio siguran kako da reaguje. - To nema nikakve veze. Treba razložiti neke stvari. Kao prvo, ja nisam Miloševićev pristalica i mislim da je uradio mnogo loših stvari koje su debelo koštale njegovu zemlju i njegov narod. Takođe mislim da je morao da izađe pred lice pravde, ali ne u ovom montiranom procesu nego u Beogradu. Njemu je moralo da se sudi za ulogu koju je imao u ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, švercu, pranju novca i ostalim stvarima. Što se Tribunala tiče, oni nisu imali nijedan valjani dokaz za svoje optužbe. Nisu mogli da dokažu da je on planski radio na stvaranju "velike Srbije", a još manje su bile osnovane optužbe za genocid na Kosovu. Svi koji iole poznaju situaciju znaju da je većina albanskog življa bežala zbog straha od NATO bombardovanja, a ne zbog progona srpskih snaga. Takođe, pada u vodu i tvrdnja o "etničkom čišćenju" kada se zna da danas u Srbiji živi skoro pola miliona izbeglica iz Hrvatske i Bosne. Pa ko je onda tu vršio etničko čišćenje? Kako bi se završilo to suđenje da je Milošević uspeo da preživi? - Kada smo se prvi put videli u Hagu, rekao mi je da je apsolutno svestan da on odatle neće izaći i da će ga sasvim sigurno proglasiti krivim bez obzira na sve. Njegov motiv za odbranu, kako je rekao, jeste da se skine ljaga sa srpskog naroda i da u istoriji ostane zabeleženo ono što je rekao u svoju odbranu. Mislim da je bio u pravu i da je njemu presuda donesena pre nego što je proces i počeo, ali takođe mislim da bi zadao velike muke tužitelju i sudijama i da bi sve to odjeknulo u svetu. Odbranu je spremao studiozno, imao je veliki spisak relevantnih svedoka i siguran sam da bi to suđenje bilo više nego interesantno. Vi ste poslednji svedok koji se pojavio na sudu i koji je Miloševića video živog. Kako je izgledao u to vreme? Kako se ponašao i da li je nešto ukazivalo da će uskoro otići bogu na istinu? - Zatekao sam ga u društvu sa Šešeljom. Obojica su se nečemu grohotom smejala i delovao mi je vrlo raspoloženo i orno za rad. Razgovarali smo prvog dana, pripremali odbranu i ništa nije ukazivalo da je lošeg zdravlja. U jednom trenutku došla je medicinska sestra da mu izmeri pritisak i on ju je zamolio da izmeri i meni. U tom trenutku moj pritisak je bio viši od njegovog. Međutim, već sutradan je izgledao potpuno drugačije. Bio je bled, umoran, žalio se na glavobolju, zujanje u ušima i slabost. Rekao mi je da mu je pronađeno uklještenje vratne arterije i da mu je hitno potrebna operacija, ali da je njegova molba da ode na kliniku "Bakunjin" u Moskvu odbijena. Da li mislite da je umro prirodnom smrću? - Mislim da jeste. Ne verujem da je otrovan ili da je izvršio samoubistvo. Jednostavno, nije mu obezbeđena adekvatna lekarska nega i to je prouzrokovalo smrt. Iskrivljena slika Srbije Milošević je izgubio sve ratove, pa i onaj medijski. Imidž Srbije u svetu već više od jedne decenije je katastrofalan. - Slažem se. Biće potrebno mnogo vremena i truda da se to ispravi. Sve je krenulo naopako za Srbiju kada se u rat uključio CNN. Mora se priznati da su se drugi mnogo bolje snašli i da su bili odlično pripremljeni. Sećam se, na primer, kada je ceo diplomatski kor iz Beograda vozom otišao u posetu Sloveniji. Svuda gde smo se kretali imali smo pratnju mladih ljudi koji su tečno govorili engleski i koji su nam stalno pričali o opravdanom zahtevu Slovenije da se otcepi i o tome da oni nemaju ništa zajedničko sa ostatkom Jugoslavije i da im je dosadilo da kao najrazvijeniji rade za ostale republike. Hoću da kažem da je taj medijski rat beskompromisan, višesložan i traži stručne ljude. Srbi se nisu najbolje snašli u tome i zbog toga i danas trpe posledice. Jedna od najvećih Miloševićevih grešaka je što je početkom devedestih uporno odbijao da primi američkog ambasadora Cimermana. To je bilo direktno poniženje i bačena rukavica u lice najmoćnijoj zemlji na svetu. To ozbiljni političari ne rade. Naravno nije bilo lako boriti se i protiv vrlo moćnog albanskog lobija u Americi koji se finansira novcem od prodaje heroina. Ja, recimo, posedujem snimke primopredaje torbi između Albanaca i dvojice vrlo uticajnih političara iz Vašingtona u hotelskoj sobi u Njujorku. Sve su to stvari gde su se Srbi pokazali kao nedorasli. Proces raspada bivše Jugoslavije konačno je završen odvajanjem Crne Gore od Srbije. Bili ste tamo neposredno pred referendum. Kanadi ne trebaju emigranti Za vreme našeg razgovora ambasadora Biseta pozvala je jedna radio stanica iz Vankuvera koja je od njega zatražila mišljenje o kanadskoj imigracionoj politici. Kao nekadašnji visoki službenik ministarstva za emigraciju, Džejms Biset je apsolutno merodavan da govori o ovoj temi mada je i tu pokazao da se njegovo mišljenje često kosi sa stavovima zvanične politike. - Mislim da uvozimo previše emigranata i da je apsolutno preterano i nepotrebno da tri stotine hiljada novih ljudi svake godine uđe u ovu zemlju. Pogotovo što se oni rasporede u tri najveća grada: Torontu, Vankuveru i Montrealu. Mi time ne dobijamo apsolutno ništa. Samo nove slučajeve na socijalnoj pomoći i porast kriminala. Da ne govorim o tome kako većinu emigranata sačinjavaju ljudi iz Pakistana, Kine i Indije i da Kanada polako ali sigurno postaje azijska zemlja. Takođe, mislim i da bi period čekanja za dobijanje pasoša trebalo produžiti sa tri na pet godina. Jedini razlog za sadašnje propise je taj što političari računaju na njihove glasove na izborima i trude se da im što pre obezbede državljanstvo - rekao je Biset. - Boravio sam u Crnoj Gori u martu ove godine u društvu Srđe Trifkovića. Obišli smo skoro sve gradove, razgovarali sa ljudima i bilo nam je jasno šta se sprema. Nismo naišli na topli prijem od ljudi iz vrha vlasti, a štampa pod kontrolom Mila Đukanovića nas je bukvalno ocrnila. Referendum je prošao kako je prošao iako me je Koštunica, sa kojim sam se ranije susreo, uveravao da do otcepljenja neće doći jer će glasati i prosrpski nastrojeni Crnogorci koji žive u Srbiji. Prevario se u proceni. Nisam baš siguran da će narod u ovoj maloj državi imati velike vajde od nezavisnosti, ali ostavimo to budućnosti. Svako je kreator svoje sudbine. Sada je Kosovo na tapetu. Čini se da je dobijanje nezavisnosti ove srpske pokrajine samo pitanje vremena. Vi ste pre izvesnog vremena napisali pismo koje je objavio "Washington Time" u kome upozoravate na pogubnost takve političke odluke. - Mislim da bi davanje nezavisnosti Kosovu stvorilo dalekosežne negativne posledice po ceo region. Prvo, pogazili bi se osnovni principi međunarodnog prava tako što bi se jednoj suverenoj i nezavisnoj zemlji jednostavno oduzeo deo teritorije. Time bi se napravio opasan presedan. Drugo, stvorila bi se kriminalna država u srcu Evrope koja bi počivala na vladavini sile, švercu, trgovini drogom, ljudima i ostalim kriminalnim aktivnostima. Takozvani premijer Kosova Agim Čeku je ratni zločinac koji je predvodio hrvatske snage u pokolju Srba u Medačkom džepu, a na duši nosi i mnoge Srbe sa Kosova. U takvim uslovima ne može se ni govoriti o nekom poštovanju ljudskih prava i siguran sam da bi hrišćansko i nealbansko stanovništvo i dalje bilo izloženo teroru. Naravno, Kosovo bi bilo i odličan poligon za aktivnosti muslimanskih fundamentalista. Srbija mora da se bori organizovanom i snažnom političkom akcijom da sačuva ovaj deo svoje teritorije, mada nažalost mislim da su Amerikanci iz svojih uskih interesa već presudili i doneli konačnu odluku u ovom slučaju. Čiode, jul 2006 http://www.ciode.ca/intervju/04-biset.html Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
