LIČNI STAV : Amerika od Srbije besramno traži da se saglasi sa gubitkom teritorije
Licemerje SAD nema kraja Naša vlada je morala da poruči SAD da njena sadašnja antisrpska politika nije spojiva sa normalnim, a kamoli prijateljskim odnosima Otkako je 5. oktobra 2000. godine Srbija, napustivši ideal nezavisnosti, ušla u isključivu interesnu sferu Zapada, nije zabeležen primer njenog većeg samosrozavanja do posete šefa Generalštaba vojske generala Zdravka Ponoša SAD. Nije reč o tome da je prirodan i poželjan cilj svake male zemlje da ima razvijenu bilateralnu, pa i vojnu saradnju sa najjačom zemljom sveta, niti o tome da se neposredna vojna saradnja vaspostavi posle duge pauze od pola stoleća. Dobri odnosi Srbije sa SAD, koji ove godine beleže godišnjicu davnog uspostavljanja, u interesu su obe zemlje ako se razvijaju na osnovama uzajamnog uvažavanja i elementarne ravnopravnosti. Dakle, problem nije u potrebi izgradnje takvih odnosa i unapređenja opšte bilateralne saradnje, uključujući i njenu važnu vojnu komponentu. Problem je u neospornoj činjenici da SAD nemaju takav prilaz bilateralnim odnosima, već se prema Srbiji postavljaju sizerenski, ne haju za njene stavove i interese i generišu i vode otvorenu politiku njenog teritorijalnog razbijanja. Sa američke strane, od predsednika Džordža Buša, preko državnog sekretara Kondolize Rajs i njenih pomoćnika do ambasadora u Beogradu Majkla Polta već nedeljama i mesecima slušamo samo jedno: Srbija je izgubila Kosovo, nezavisnost Kosova nema alternativu, budućnost Srbije je u evroatlantskim organizacijama, a ne u očuvanju Kosova i sl. I sve to se čini sa licemernim uveravanjima da su SAD prijatelj Srba i Srbije i njen oslonac u nastojanjima da se ukrca na evroatlantski brod. Kao da otvoreno, sistematsko i predvodničko delovanje da se Srbija što pre umanji za celu jednu pokrajinu nije najveći mogući neprijateljski akt posle akta objavljivanja rata i neselektivnog bombardovanja, što je Srbija takođe upoznala. Drugim rečima, umesto da poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, SAD od nje besramno traže i očekuju da se saglasi sa gubitkom svoje najdrevnije teritorije kako bi one ispunile obećanje albanskim ekstremistima na Kosovu dato tokom agresije NATO na SRJ. Svaka država veličine Srbije koja bi se našla pred takvom neprijateljskom politikom reagovala bi uzdržanije i restriktivnije nego što to čini Srbija. U trenutku kada SAD sa svojim partnerima u EU i NATO trijumfalno najavljuju skoro formiranje nove albanske države na teritoriji Srbije, Srbija je, slanjem šefa Generalštaba u zvaničnu posetu Vašingtonu, poslala poruku da ne postoji tako velika nepravda ni takvo otvoreno neprijateljsko držanje koje ona ne bi mogla da prihvati i nastavi poslušničku politiku prema Zapadu. Na takav ponižavajući i mazohistički način srpske bazične nacionalne i državne interese nije branila nijedna vlada Srbije u svim periodima svoje nezavisnosti. Umesto zvanične posete šefa Generalštaba Srbije zemlji koja nam otvoreno rastura teritoriju države, naša vlada je morala da poruči SAD da njena sadašnja antisrpska politika nije spojiva sa normalnim, a kamoli prijateljskim odnosima i da, u odsustvu takvih odnosa, dok se oni suštinski ne poprave, nije moguće realizovanje pomenute posete, niti sprovođenje SOFA sporazuma. Problem je u tome što Srbija nema državnu politiku prema SAD, već sledi politiku SAD prema nama. Vrhunski politički neukus i odricanje od svakog samopoštovanja, do čega je došlo ostvarivanjem posete šefa Generalštaba generala Zdravka Ponoša Vašingtonu, posledica je te tužne stvarnosti. Vladislav Jovanović http://www.glas-javnosti.co.yu/
