Ne prihvatam(o) zločine izvršene u naše ime I pored neodgovarajućeg ukupnog konteksta (mesto, vreme, povod) umesto raznih prepucavanja, izvinjenje predsednika Tadića hrvatskim građanima treba prihvatiti kao moralni, civilizacijski i čin državničke kurtoazije, usmeren ka jačanju saradnje i mira i uz očekivanje da će i druga strana tako postupati. Takva su bila i ranija obostrana izvinjenja. Međutim, zločini se individualizuju, odgovornost za njih u ime građana ne može da preuzima Boris Tadić (kao ni Stjepan Mesić), pogotovo ne u ime pripadnika srpskog naroda u Hrvatskoj. Ako treba u njihovo ime, neka se izvinjava njihov predsednik, jer on zna bolje šta se tamo dešavalo, a Tadić je predsednik građana Srbije. Upravo je on nedavno s razlogom izložio odlučan stav, u formi apela, da odgovornost za ratne zločine leži isključivo na počiniocima, ma šta oni ili ko drugi pričali, jer su oni to činili u svoje ime, a ne u ime bio kog drugog, pa ni u naše ime. Taj apel bi trebalo da prihvate i Čeda Jovanović i njegovi istomišljenici, u ili oko LDP, jer se tvrdnjama da su "oni" činili zločine u naše ime odgovornost za te zločine svaljuje na građane Srbije, a niko od njih nikada i ničim nije ovlastio ni pojedince ni političke elite da organizuju (ili) i čine zločine u njihovo ime.
Kovanicu "zločini u naše ime" navedeni političari naročito koriste kada se (još uvek obračunavaju) s Miloševićem i njegovim režimom. Oni zaboravljaju da građani Srbije sada imaju druge, takođe važne zadatke, a da su taj obračun završili još 5. oktobra 2000. godine na ulicama Beograda, kada Milošević nije priznao izborni poraz. Uz to, on nikada, pa ni kada je na Zapadu priman kao garant mira na Balkanu, nije imao podršku više od petine građana, a i ona je bila rezultat raznih manipulacija, pritisaka, ratnih sukoba u okruženju i razjedinjene opozicije. Miloševića nisu oborile ni sankcije, ni NATO bombe, ni Soroš, ni opozicija, već (pre njih i posle svih njih) građani Srbije. Taj režim nije opstao krivicom, ali je nestao zaslugom građana Srbije i zato oni nisu dužni da plaćaju nikakve kazne, pa ni nametanjem odgovornosti za zločine ni gubitkom Kosmeta. Za razliku od Srbije, Tuđmana i Aliju nisu rušili građani Hrvatske i BiH, a njihove partije su i danas na vlasti, mada su, uz bombardovanje i ubijanje, proterali na stotine hiljada ljudi, a potom buldožerima poravnavali ne samo kuće, nego i srpska groblja. Te gnusne zločine, najzad, procesuira Haški tribunal. Kod kuće, međutim, hrvatske generale iz građanskog rata, dojučerašnje kelnere (ili) i kriminalce, niko ne proziva niti traži takozvano pročišćenje. Čak naprotiv. Vreme je da, uz dužno poštovanje svih žrtava, ne kad neki novinar iskoristi šansu nego prigodnom prilikom i jednom zauvek, svi svima iskreno izvinimo; pri tome, ne preuzimati odgovornost u ime građana koja nije njihova. Ovo posebno važi za srpsku, previše samokritičarsku stranu u kojoj neki njeni delovi zločine i naše ime koriste u unutrašnjim političkim obračunima. Nije slučajno što novinar HRT-a A. Stanković, u emisiji "Oko" - RTS, reče i to da se Čeda Jovanović sa svojim nastupima veoma dopada hrvatskim gledateljima jer oni takve nemaju. Mi ne oskudevamo. Čedi (zločinima u naše ime) pomažu čelnice nekih NVO koje smatraju da im je obračun s prošlošću glavni, ako ne i jedini radni zadatak. Tu su i Nenad Čanak i Vladan Batić. Oni su u LDP našli "masnu gusku" (njihov žargon), pa su se kandidovali na bogatoj listi LDP, dok se sa partijama čiji su predsednici, zbog straha od poraza, nisu ni pojavili na izborima. Ako je LDP, najmlađa, najmanja i (po ceni izbora) najskuplja parlamentarna stranka, formirana samo radi obračuna sa ostacima Miloševićevog režima, u koje uključuje i kohabitaciju, sada koaliciju DS i DSS, onda ona nema budućnost. Ti ostaci nestaju, i pored svih teškoća, mi se približavamo Evropi. Ispitaće se sudskim putem i politička pozadina ubistva premijera dr Zorana Đinđića, mada je ona mnogo šira od pretpostavljene. Kada se sve to prelomi, izrešava, a LDP ne preusmeri svoju aktivnost i na druga društvena pitanja, ona će morati da se samoukine, jer neće imati "raison d'etre", smisao postojanja i delovanja. Bolje je da počne na vreme. Aleksandar M. Žikić, Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
