КРИСТИНА, У СОБУ
Иде ли ЕУ у експеримент за оно што ће сутра бити балканизација читаве Европе
Амбасадор Русије у Београду, Александар Алексејев сматра да се код нас, у
Србији, сувише велика пажња придаје изјавама госпође Кристине Гаљак. Наиме,
руски је амбасадор оштро критиковао изјаву госпође Гаљак, која је као портпарол
високог представника ЕУ за спољну политику, рекла да ће „ЕУ преузети
одговорност и донети одлуку о Косову, ако Русија настави да понавља само не”.
Амбасадор Алексејев у свом је реаговању нагласио „да то није став целе ЕУ, већ
став једног човека, та је изјава погрешна и то није језик којим људи могу да
разговарају са Русијом”.
Можемо шпекулисати је ли Алексејев говорећи о ставу једног човека, заправо
мислио на Хавијера Солану, јер је госпођа Гаљак вероватно јавно рекла оно што
Солана за сада још не жели да каже, тек руски је амбасадор госпођу Гаљак послао
у собу. Да тамо седи и чека док се велики, односно мушкарци не договоре. Велики
су САД и Русија, Европа то је госпођа Гаљак, у ствари Солана. Нас, Србије ту
скоро и да нема.
Но, Гаљаковој су у помоћ одмах притекли и комесар за проширење ЕУ Оли Рен и
генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схефер, поновивши оно што је госпођа
Кристина рекла. Оли Рен је додао „да је око Косова у игри и наш кредибилитет у
спољној политици и да ће Европа платити цену, ако процес решавања статуса
Косова пропадне”. Узгред и између осталог, због кредибилитета НАТО-а
Југославија је 1999. године и бомбардована.
Амбасадор Русије у Београду, господин Алексејев одговорио је и Рену и Схеферу
рекавши „да Косово није европско, већ међународно питање и да у решавању тог
проблема ЕУ не може да заобиђе Савет безбедности УН и да кад год су УН биле
заобиђене то је трагично завршавало”.
Да ли је, ипак, Вашингтон плански сада гурнуо Европу да она преузме штафету у
решавању питања Космета и конфронтације са Русијом око тога? Понавља ли се
ситуација из 1991. године када је због страха неких европских земаља да би због
тадашње Југославије могао да пропадне Мастрихт и дошло до унилатералних потеза
без сагласности УН?
Американци ће елегантно препустити Европи да се батрга око Космета. Сачувати
амерички живот данас је опсесија Вашингтона у свим међународним сукобима.
Постоји један сан, типичан за америчку нацију, сан о богатству, моћи и лепоти
на земљи, сан о бесмртности. Американац не сме да умре, дакле не може да умре.
Одатле и сва та силна суђења када неки лекарски третман крене наопако, та
атмосфера хипербезбедности, тај култ увек младог тела које не сме да остари, та
фобија од лоших навика као што су цигарете или алкохол који могу да узрокују
болест или смрт. То је сан о бесмртности или свемоћи. У том је контексту
слобода људи и суверенитет држава попут слободе на тржишту. Продавница на ћошку
може да се такмичи са „Џенерал моторсом”, али сви знамо ко ће победити.
Људска права Албанаца, због чега се, наводно, ратовало 1999. против
Југославије? Када би се ратовало у свим државама у којима се та права крше,
читава планета била би у рату. Војници нису гинули код Валмија да би заштитили
права која су управо била проглашена , већ да би заштитили угрожене националне
границе. Заштита Француске била је приоритет, а не заштита људских права.
Рат који је НАТО 1999. повео против Југославије водио се у име наводне
хуманости и наводне наднационалне Европе. Европа се раније у име
надсуверенитета одрекла граница између држава које је чине, али би на Балкану
сада стварала нове границе. Апсурдно је некога убеђивати да су нације на
почетку новог миленијума постале превазиђене попут старих компјутера и да се
све то ипак не одвија у корист наднационализма, који би имао чудесну моћ да их
споји и „превазиђе”, већ, што је много горе, под притиском бројних архаичних и
фанатичних микронационализама који ће уништити свако сећање на наше лаичке и
републиканске идеје. Проглашавање „наднационалне Европе” по сваку цену, сан о
њој и њеној моћи у тренутку када у реалности та иста Европа није више способна
да заштити ни нације које је чине и које гарантују унутрашње јединство и
једнакост као и спољашњу слободу пред увек присутним претњама, то је исто што и
срљање низбрдо. Да ли је Србија уопште свесна целе те игре између начела
европске „наднације” у име великих „хуманитарних” принципа и лоше прикривених
мутних политичких циљева? А све у име будућности мира и стабилности на Балкану.
Решење које би, по Роману Продију, водило ка „надгледаној независности Косова
уз поштовање интереса и богате историјске традиције Србије”? Ако је та
историјска традиција, заправо, име за културно-црквену баштину Србије на
Космету, шта ћемо с оним другим, а то је поштовање интереса Србије? Како то
ускладити с „надгледаном независношћу Косова”?
Иде ли, дакле, ЕУ у експеримент за оно што ће сутра бити балканизација читаве
Европе?
Мирослав Лазански
http://www.politika.co.yu/
