"Šta bi Srbija dobila time što bi postala član NATO-a?
Ako je za Srbiju dobrovoljno odricanje od suvereniteta nad delom teritorije uslov za „severnoatlantske integracije", onda to znači da se od nje traži da sama potvrdi legitimitet sopstvenog razbijanja. Time bi se, ujedno, zatvorio krug i dobilo naknadno opravdanje za bombardovanje NATO-a Pitanje „severnoatlantskih integracija" predstavlja jedno od ključnih pitanja savremene srpske politike. Ono određuje ne samo trenutnu nego i buduću političku stvarnost zemlje. Za ozbiljnu demokratsku zemlju, međutim, „severnoatlantske integracije" nisu cilj sam po sebi, nezavisno od interesa i razloga iz kojih se za njih opredeljuje. Ako je, po definiciji, interes svake države da očuva sopstveni suverenitet, onda je za Srbiju sa stanovišta političke racionalnosti osnovni razlog uključivanja u „severnoatlantske integracije" - mogućnost očuvanja ugroženog suvereniteta u skladu sa važećim normama međunarodnog poretka. U tom procesu osnovni interesi i politički razlozi Srbije takođe predstavljaju deo političke realnosti. I to njen suštinski deo koji mora da ima na umu svako ko se ozbiljno bavi politikom. U tom smislu treba posmatrati približavanje i eventualno priključenje Srbije NATO-u. Odnos Srbije i NATO-a očigledno je problematičan i višeznačan. Zadržimo se na jednom aspektu. NATO je povodom kosovskog problema, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, bombardovao Srbiju, ne isključujući pri tome ni civilne ciljeve. Danas se NATO otvoreno zalaže za otcepljenje dela srpske države i narušavanje njenog suvereniteta. Time su, sa stanovišta Srbije, dovedene u direktan sukob dve važne političke vrednosti - „severnoatlantske integracije" i očuvanje državnog integriteta. Kada SAD i NATO kažu da garantuju nezavisnost Kosova, da je to za njih, uprkos kršenju međunarodnog prava, neminovno rešenje kosovske krize, proizlazi da je već postavljen uslov uključenja Srbije u „severnoatlantske integracije". Taj uslov je nasilno oduzimanje dela teritorije. Na taj način se, bez obzira na raširenu retoriku, pokazuje da problem Kosova i „severnoatlantskih integracija" nisu odvojena nego uslovljena pitanja. Ovako posmatrano, postaje jasno da SAD i NATO ozbiljno dovode u pitanje severnoatlantsku perspektivu Srbije, jer za nju nije prioritetna dilema da li će se, ili neće, bez obzira na uslove, integrisati u severnoatlantsku zajednicu. Za nju je ključno pitanje da li će i pod kojim uslovima očuvati državni suverenitet i teritorijalnu celovitost. Odnosno, da li će u postupku severnoatlantskih integracija biti poštovani elementarni standardi u pogledu njenog državnog subjektiviteta, kao, na primer, kod članica NATO-a. Ako je za Srbiju dobrovoljno odricanje od suvereniteta nad delom teritorije uslov za „severnoatlantske integracije", onda to znači da se od nje traži da sama potvrdi legitimitet sopstvenog razbijanja. Time bi se, ujedno, zatvorio krug i dobilo naknadno opravdanje za bombardovanje NATO-a. Proizlazi da je „severnoatlantska integracija" Srbije mogućna jedino pod uslovom da se integriše samo jedan njen deo. Dakle, prvo podela Srbije, a potom garancija suvereniteta nad ostatkom teritorije. Drugim rečima, NATO je prvobitno bombardovanjem bez odobrenja UN narušio integritet Srbije da bi je potom kao umanjenu državu integrisao i tako utvrdio sopstveni projekt stvaranja nezavisne države Kosovo. Posmatrano iz ove perspektive, logično je pitanje - šta bi Srbija dobila time što bi postala član vojne organizacije koja ju je samovoljno bombardovala i čijom zaslugom je na njenoj teritoriji formirana druga nezavisna država? Ako se kao dobitak može računati gubitak suvereniteta nad delom zemlje, onda se takav stav može razumeti samo pod pretpostavkom da postoji realna opasnost da gubitak teritorije može biti još veći! Reč je o pritisku. Ako Srbija prihvata „severnoatlantske integracije" kao vrednost po sebi, onda se može integrisati samo kao umanjena država. Ako ih pak ne prihvata, mogla bi da sledi višestruka destabilizacija kako bi joj se pozicija što više oslabila. Po Srbiju posledice su iste - na njenu štetu se zaokružuje politika NATO-a na Balkanu. Sredstvo je - nametnuto usvajanje uloge isključivog krivca u kosovskoj krizi. Nema nijednog racionalnog razloga - ni sa stanovišta sopstvenih legitimnih interesa niti sa stanovišta međunarodnog prava - da se Srbija unapred i dobrovoljno odrekne Kosova. Argument da je već izgubila suverenitet na Kosovu zbog faktičkog stanja, nije valjan bar iz dva razloga. Prvi je da je faktičko stanje nametnuto silom. Drugi je, da je suverenitet kategorija međunarodnog prava, a Srbija upravo po tom pravu još uvek ima suverenitet na celoj teritoriji. Subjektivna volja dela stanovništva Srbije još nema objektivno, odnosno međunarodno važenje. Mogućno je da se odbijanjem Srbije da pre odluke UN, unapred i na svoju štetu, prizna nezavisnost Kosova, zatvara put njenog približavanja NATO-u. Međutim, ako mora da bira između očuvanja sopstvenog integriteta i „severnoatlantskih integracija", ona, sa stanovišta političke racionalnosti, kao što bi učinila svaka međunarodno priznata država, prvenstveno treba da brani svoje pravo na postojanje sve dok je to mogućno, a pogotovu ako je mogućno u granicama važećeg međunarodnog prava. Ukoliko je nastojanje na poštovanju načela međunarodnog prava prepreka za „severnoatlantske integracije", Srbija i nema na raspolaganju bogzna kakav izbor." ---------------------- Mile Savić, savetnik predsednika Vlade Srbije za "NIN"
