BRANA CRNČEVIĆ - CRNA TAČKA NAŠ TUR DE FRANS
Ko je otkrio dve Srbije? Da li je to učinio odlazeći američki ambasador u Srbiji gospodin Majkl Polt, ili je otkriće pozajmio od brižnih nevladinih organizacija? A možda je ta zasluga deljiva i sa nekoliko demokratskih revolucionara koji ideju o dve Srbije prodaju na svakom političkom buvljaku. Tek, poslednji intervju koji je gospodin Polt odigrao za B92 (a gde bi drugde to i učinio?) vrvi od političkih mudrosti koje već tri godine u ime Amerike zastupa u Srbiji. Gospodin Polt nije propustio priliku da kaže da će američko-srpski odnosi zavisiti i od toga kako će srpski lideri, i Srbi, prihvatiti nezavisnost Kosova?! Bilo bi lepo, i pošteno, da gospodin Polt, i posledično Amerika, ostave obe Srbije, ili koliko ih već bude, na miru! Bilo bi lepo, i pošteno, da to učine i članovi pravovernih nevladinih organizacija, koje teoriju o dve Srbije doživljavaju kao svoje originalno otkriće. Bilo bi inteligentno i da oni narodni izabranici koji su u Skupštini glasali protiv Rezolucije o Kosovu shvate da je njihova Srbija, ako je to ta druga Srbija o kojoj govore, svedena na tuce glasova u parlamentu. Zašto je gospodin Polt još jednom, kao uzgred, ali samouvereno, pomenuo nezavisnost Kosova kao gotovu stvar? Je li to poruka ohrabrenja real političarima koji ostaju bez vatrenog zaštitnika, ili obećanje da će Amerika poslati drugog zaštitnika svojih interesa u Srbiji? Valja priznati da se srpski real političari drže junački, svugde, u svim intervjuima, na svakoj televiziji, i u Skupštini, govore o izdaji petooktobarske revolucije i o potrebi da Srbija shvati u kom se položaju nalazi i pristane na ono na što su real političari već pristali. Ako zaista postoje dve Srbije, sigurno je da jedna neće žaliti što je gospodin Polt napušta. Odlazak gospodina Polta ožaliće samo real političari i tvorci teorije o dve Srbije. U Srbiji traje politička biciklistička trka, neka vrsta našeg Tur de Fransa. I svi veruju da će na cilj stići prvi. Kakve sve prognoze o trkačima daju statističari, politički analitičari i epileptičari? Nije li gospodin Nenad Čanak nadmašio svu tu bratiju izjavivši u jednom intervju da je Čeda Jovanović srpski Mesić. Gde se, i kako, rodila ideja o srpskim potrebama za još jednim Mesićem! A može li Mesić da ne bude u paru sa srpskim Tuđmanom? Lukav je gospodin Čanak, još nije otkrio ime srpskog Tuđmana. To ne može biti gospodin Milošević, jer Čeda nije sarađivao sa Miloševićem kao Stipe sa Franjom. Naprotiv. Može se naslutiti ko je srpski Tuđman. To mora biti ličnost koja je zaslužna za petooktobarsku revoluciju, a docnije razočarala Čedu i njegove pristalice. Ko ne pogodi ime srpskog Tuđmana iz prve, nije nikakav prognozer. Kad je već tako, zašto gospodin Čanak ne otkrije i ime srpskog Gotovine, i ne preimenuje, makar onu drugu Srbiju, u Hrvatsku? Strah da će jedna Srbija odvesti onu drugu Srbiju u prošlost može se meriti samo sa strahom od budućnosti za koje se bore lideri one druge Srbije. Odlazak gospodina Majkla Polta ostavlja veliku prazninu u redovima teoretičara o dve Srbije. Ko će, sad kad nema Majkla, objasniti na srpskoj televiziji da Amerika nije neprijatelj Srbije. To je, čak, kaže Majkl, tradicionalno prijateljstvo. Amerika je samo svojim srpskim prijateljima i srpskom narodu pomogla da sruši nesnosni režim Slobodana Miloševića. Ali, režim, vaj, nije potpuno srušen. Svi teoretičari druge Srbije znaju ko nastavlja politiku Slobodana Miloševića i ko je, povremeno, gori čak i od upokojenog Miloševića. To bi, ako je Čeda Jovanović srpski Mesić, mogao biti samo srpski Tuđman, čije je ime Čanak zaboravio da nam kaže. Kako da objasnimo gospodinu Poltu da smo razumeli pouku: bombardovali su nas za naše dobro! Sad bi bio red da ostave na miru srpske političke bicikliste da voze svoj Tur de Frans, samostalno, i bez bombardovanja. Tu i tamo valja organizovati doping kontrolu tek da se utvrdi da biciklisti ne upotrebljavaju nedozvoljena sredstva. Ne hvatajte me za reč, nisam mislio na marihuanu, kokain i druge sitnice. Valja pripaziti da naši biciklisti ne budu drogirani kešom, čekovima i svakojakim obećanjima da će biti podržani ako njihova mala Srbija bude pojela onu veću Srbiju. Čitao sam, s dužnom pažnjom, ispovest gospodina Dušana Mihajlovića u Novostima. Mihajlović nam sugerira dva utiska: da je znao ono što nije znao, premijer Đinđić bi bio živ; ta je ideja ravnopravna sa drugim zaključkom; da neki među onima koje Mihajlović optužuje nisu znali ono što su znali, premijer Đinđić bi bio živ. Krivica je, kao što vidite, deljiva na one koji nisu znali i one koje su znali! http://www.kurir-info.co.yu/
