ĐINĐIĆ - NI SVETAC, NI KRIMINALAC Izvor: Press, 04.08.2007; Strana: 5 Dragan Vučićević: Dosta zločina!
Histerično, boljševičko preterivanje u veličanju Đinđićevog lika, s jedne, i svakodnevna zloupotreba Đinđića u prizemnim dnevnopolitičkim obračunima, s druge strane, neće doneti ništa dobro uspomeni na ubijenog premijera. Od Đinđića ni slučajno ne treba praviti Tita upravo zato da na kraju ne bi završio kao Tito - odbačen, ispljuvan i zaboravljen Kada onaj žutobradi Žarko Korać složi facu "evo me, samo što nisam zaplakao" i po televizijama krene da priča bajke o ubijenom premijeru, on svesno ili nesvesno, sasvim svejedno, radi direktno u korist štete pokojnog Đinđića. Kada ona angažovana prsata novinarka B92 ganutim glasom počne da čita Veranov društveno-politički referat o "Zoranovom besmrtnom liku i delu koji su ugrađeni u svaki delić modernog Beograda", onda ona efektnije od svih radikala radi na rušenju "đinđizma" u Srbiji. Kada onaj policijski pozornik prekvalifikovan u novinara najnetiražnijeg srpskog nedeljnika krene da objašnjava da su svi oko Đinđića, osim naravno Čede i Bebe, bili mafijaši i saradnici mafijaša, onda on na najkonkretniji mogući način ruši mit o Zoranu i njegovoj strašnoj žrtvi. Kada ona histerična odgajivačica matorih, zalizanih beba stane da se naokolo neovlašćeno predstavlja kao Zoranova advokatica, ona svesno mrtvog Đinđića baca u blato dnevne politike samo zarad ličnog profita. Kada one šifrovane novine predlažu da se na Trgu Republike podigne veliki Đinđićev mauzolej, onda one zapravo teraju sprdnju sa pokojnim premijerom! Šta je pisac hteo da kaže? Pa, samo to da histerično, boljševičko preterivanje u veličanju Đinđićevog lika, s jedne, i svakodnevna zloupotreba Đinđića u prizemnim dnevnopolitičkim obračunima, s druge strane, neće doneti ništa dobro uspomeni na ubijenog premijera. Samo to da od Đinđića ni slučajno ne treba praviti Tita upravo zato da na kraju ne bi završio kao Tito - odbačen, ispljuvan i zaboravljen. Samo to da Đinđića treba prepustiti jedinom pravednom i nepogrešivom sudu - sudu istorije. Treba, dakle, hladne glave sagledati sve ono dobro što je Zoran uradio za Srbiju. Njegovo delo ne treba ni potcenjivati, ni precenjivati. Jer, baš kao što je od Đinđića nemoguće načiniti sveca, jednako tako je neizvodljivo proizvesti ga u kriminalca. Zbog toga treba jasno i glasno osuditi sve one koji svoje mafijaške prljave ruke peru skrivajući se iza mrtvog Zorana. Nedopustivo je, bre, da svaki drugi politkriminalac svoj banditizam i svoje lopovluke pravda "premijerovim nalozima". Ali, isto tako treba obuzdati i one sve prisutnije profesionalne "đinđiste" koji polako, ali sigurno od uspomene na njega prave kimilsungovsku karikaturu. Da se razumemo, preduslov normalnog, istorijskog odnosa prema Đinđiću i njegovoj Srbiji jeste utvrđivanje pune istine o pozadini atentata. Tek kada saznamo ko je sve, kako i zašto učestvovao u 12. martu i svemu onome što mu je prethodilo, moći ćemo na pravi način da se odredimo prema mrtvom Zoranu. Tek kada vidimo ko je sve od Đinđićevih najbližih saradnika bio neoprostivo blizak sa ubicama, moći ćemo da spoznamo punu i pravu veličinu ubijenog premijera. Tek kada se uverimo da je Zoran Đinđić zapravo bio žrtva mafijaških šegrta koji su ga okruživali sa svih strana, moći ćemo sve da shvatimo i skoro sve da razumemo. I zato je neobično važno da Specijalno tužilaštvo završi započetu istragu. Zato je vrhovni interes srpske demokratije raskrinkavanje nitkova iz vrha ondašnje države i politike koji su omogućili streljanje Zorana Đinđića. Rade Terzić mora biti samo prvi! Ni slučajno jedini. Ljudi moji, ili smo spremni da idemo do kraja i da se suočimo sa svim neprijatnim istinama, ili ćemo morati svi zajedno da kapituliramo pred sve glasnijim moralnim skotovima i besprizornim licemerima. Autor: DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ
