Vilijam Montgomeri Kosovo će postati još jedan zamrznuti sukob
http://www.nspm.org.yu/Slike/monti5.jpgPre neki dan sam razgovarao s jednim visokim evropskim diplomatom koji ima dugo iskustvo u ovom regionu. Bio se upravo vratio sa sastanka članica EU u Briselu o pitanju Kosova. Upitao sam ga šta misli kako će ono biti razrešeno. Njegov je odgovor bio indikativan. Rekao je: "To je pogrešno pitanje. Moramo prestati da govorimo o rešenju sukoba i početi da razmišljamo o upravljanju sukobom." Drugim rečima, on je jedan od onih u uticajnom segmentu u okviru EU koji vrši snažan pritisak da se s kosovskim pitanjem postupa na ukorenjeno evropski način - da se u suočavanju s teškim pitanjima koja prate visoke emocije ne preduzima ništa. Kosovo će postati samo još jedan zamrznuti sukob. Upitao sam ga da li ta opcija sigurno ne garantuje akciju kosovskih Albanaca, koja će uključiti ozbiljan i nepredvidljiv nivo nasilja. Istakao sam da je rukovodstvo Albanaca nedavno naglasilo značaj strpljenja samo zato što je sto odsto sigurno da nezavisnost stiže krajem godine, pre svega zbog izjava predsednika Buša i drugih Amerikanaca. Ako to obećanje ne bude ispunjeno, izgleda prilično izvesno da možemo očekivati ekstremnu reakciju. I ponovo je njegov odgovor bio zanimljiv. Pre svega, rekao je da je to "vaš posao, a ne naš. Vi (Amerikanci) ste ti koji ste stvorili tu situaciju, pa je na vama da se njom bavite". Potom je u načelu umanjio pretnju nasilja, verujući da će ono biti relativno malo i da će se lako obuzdati. On veruje da će, kad kosovski Albanci shvate da međunarodna zajednica namerava da obeshrabri bilo kakvu akciju u pravcu nezavisnosti, to jednostavno morati da prihvate. Ispod njegovog opšteg stava jasno se naziralo shvatanje da će na kraju svega EU biti ta koja će imati nezahvalan, dugotrajan posao rešavanja ekonomskih pitanja i demokratskih izazova na Kosovu. Imajući u vidu tu realnost, on odbacuje pritiske da se preduzmu ili prihvate mere s kojima se on duboko ne slaže. Mada su ključne članice EU u Kontakt grupi privatno pokazale spremnost da prihvate unilateralno priznanje kosovske nezavisnosti kasnije ove godine kad sve moguće opcije budu iscrpljene, one će dolaziti pod sve veći pritisak iz sopstvenih redova da se takav korak izbegne. Ukoliko, na primer, ne bude punog konsenzusa EU, neće biti njene misije na Kosovu koja bi zamenila UNMIK. Mogla bi biti blokirana i pomoć EU Kosovu. Pored toga, antagonizmi povodom unilateralne akcije o ovom pitanju mogli bi da otežaju delovanje u okviru EU o mnogim drugim pitanjima. Održavanje jedinstva u okviru EU je gotovo sveta misija. One zemlje koje razmatraju unilateralnu akciju moraće da se upitaju (i pitaće ih ostale zemlje EU) koliko je Kosovo zaista važno za njih u okviru veće slike. Odgovor je "ne mnogo". Pored toga, rastuću opoziciju unilateralnoj akciji sačinjava nekoliko zemalja/lidera sa stvarnim iskustvom na Balkanu, što njihovim argumentima daje veću težinu. Na kraju svega sve bi se moglo svesti na procenu ključnih međunarodnih igrača u okviru EU o tome šta je ozbiljnija pretnja dugoročnom miru i stabilnosti u regionu: priznanje nezavisnosti Kosova bez blagoslova Saveta bezbednosti UN ili svesno blokiranje nezavisnosti i izazivanje gneva kosovskih Albanaca. I jedno i drugo nosi značajne rizike. Dok zemlje članice EU razmatraju ove opcije, sve će takođe biti svesne štete koja može biti naneta jedinstvu EU ako se ne postigne konsensus o zajedničkom pristupu. Oružani napad na policijske snage u južnoj Srbiji ove nedelje sve nas je podsetio na potencijal nasilja. Mada smo u međunarodnoj zajednici radili dugo i teško sa srpskom vladom i liderima zajednica svih etničkih grupa u južnoj Srbiji da umanjimo tamošnje tenzije, takođe je apsolutno jasno da je sudbina tog regiona blisko i nepovratno povezana sa sudbinom samog Kosova. Nasilje na Kosovu neizbežno će doneti i nasilje u južnoj Srbiji. Napad u južnoj Srbiji treba da bude podsetnik koliko je lomljiv mir u toj oblasti, baš kao i na Kosovu. Taj napad je sadržao sofisticiranu notu u tom što lideri kosovskih Albanaca mogu tvrditi da ne znaju ništa i nisu odgovorni za akcije izvan Kosova, dok istovremeno podsećaju sve na nasilni potencijal koji leži ispod same površine. Moje gledište o Kosovu zasniva se gotovo isključivo na posmatranju izdaleka i medijskim izveštajima. Nikada nisam živeo na Kosovu i moje posete toj oblasti nisu bile česte. Ne mogu tvrditi da imam neku vrstu direktnog uvida u karakter kosovskih Albanaca, koji je neophodan da bi se tačno predvidela njihova reakcija. Moji utisci su takođe verovatno obojeni godinama života u Srbiji. Ali naglašavajući sve gore pomenuto, moram da priznam da izgleda kako kosovski Albanci od svih etničkih grupa u bivšoj Jugoslaviji nisu "naučili" da izbegavaju upotrebu nasilja. U stvari, njihovo iskustvo bilo je upravo suprotno. Godine pasivnog i miroljubivog protesta u Miloševićevoj eri nisu donele apsolutno ništa osim što su stvorile generaciju loše obrazovanih mladih ljudi suočenih s teškim izazovima u godinama koje predstoje. Samo je unilateralno nasilje, koje je OVK preduzela uprkos izrazitim željama Ibrahima Rugove i međunarodne zajednice, na kraju dovelo do zapadne intervencije i proterivanja srpskih snaga s Kosova. Takođe se sećam internog nasilja protiv političkih partija na Kosovu tokom poslednjih nekoliko godina koje je dovelo do ubistava nekoliko članova Rugovine partije. Potencijalni albanski svedoci u procesima za ratne zločine bili su ubijani i zastrašivani. Članovi Kosovskog zaštitnog korpusa su prilično često bili "hapšeni" zbog planiranja ili sprovođenja terorističkih akcija protiv zajednice etničkih Srba. Ekstremisti kosovskih Albanaca podstakli su borbe i nasilje u susednoj Makedoniji pre nekoliko godina. Martovski nemiri 2004. i napadi na UNMIK i zajednicu etničkih Srba bili su izvedeni uz nasilje, intenzitet i brzinu koji su šokirali i iznenadili međunarodnu zajednicu. Potencijalna "pobuna" u južnoj Srbiji 2000-2001. bila je zaustavljena a da u tome uopšte nije učestvovalo rukovodstvo kosovskih Albanaca, koje je demantovalo da zna, da je odgovorno ili da utiče na one koji su to izveli. Zajednički denominator u svim ovim događajima jeste spremnost da se koriste nasilje i terorizam. Imajući u vidu sve ovo, izgleda neizbežno da možemo očekivati vatrenu oluju nasilja kad ekstremisti među kosovskim Albancima shvate da je nezavisnost odložena na neodređeni period. Od toga ih neće odvratiti standardne koristi od Evrope, obećanja i "meka moć". Nasilje može poprimiti mnoge oblike, od kojih će neki moći da budu obuzdani usaglašenom akcijom Kfora, ali će biti daleko teže baviti se drugima. Šta da radimo, na primer, s prikrivenim terorističkim akcijama u obliku nagaznih mina, noćnim prepadima na izolovana mesta i čak minobacačkim napadima na međunarodne baze i zajednice etničkih Srba? Jedan faktor je siguran. Bušova administracija neće želeti da njene trupe budu umešane u nasilje u još jednoj zemlji pored Iraka i Avganistana u vremenu koje prethodi izborima sledeće godine. To je još jedan razlog zašto će američka administracija želeti da se ovim problemom pozabavi ove godine, i to na način koji će njene trupe ostaviti na sigurnom. To znači unilateralno priznavanje i prenošenje primene u ruke Evropske unije. Zadržavanje ključnih zemalja EU među onima koji su za ovakvo rešenje, međutim, zahtevaće intenzivne diplomatske napore na najvišem nivou. To je umetnost u kojoj sadašnja administracija nije baš superiorna. Osim toga, ovo rešenje otvara Pandorinu kutiju s bezbroj problema koji mogu zahvatiti nekoliko zemalja u regionu. Drugim rečima, oni koji donose odluke moraće sada da izaberu između dve izrazito nepoželjne alternative, od kojih je svaka predodređena da sobom donese nepredvidljive nivoe nasilja i sukoba. Copyright: Vilijem Montgomeri Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji Copyright by NSPM
<<image001.png>>
<<image002.jpg>>
<<image003.png>>
