DESKO NIKITOVIĆ, GENERALNI KONZUL SRBIJE U ČIKAGU O DIJASPORI, PROBLEMIMA, EKONOMSKOJ SARADNJI, POVRATKU NAŠIH LJUDI - piše Verica Nikolić Srpsko državljanstvo još uvek nema polovina naših iseljenika
• “Stalno moramo da apelujemo na Beograd, na našu Vladu i Ministarstvo da je ovaj konzulat mesto za jednu jaku komercijalnu sekciju koja će donositi zemlji investicije. Ja sam ubeđen da sa malo pomoći ovaj konzulat može realno da donese prosečno godišnje 100. miliona dolara Srbiji” • “Mislim da je sada vreme da poručim drugim ljudima u Americi, naročito mladima u koje je zemlja dosta investirala, da svi na svojevrstan način treba da pomognu Srbiji” • Generalni konzulat Republike Srbije u Čikagu otvoren je 2002. godine. Vi ste početkom marta 2003. godine stupili na dužnost generalnog konzula. Kakvu ste situaciju tada zatekli i šta je bilo prvo što se morali da uradite? - S obizirom da je Konzulat zvanično otvoren krajem 2002. godine, ja sam tada bio u Beogradu dva meseca na pripremama i prvog marta formalno preuzeo mesto generalnog konzula. Sve je moralo da krene iz početka, jer je prethodni kozulat zatvoren 1992. godine. Mi smo morali da napravimo i koncept i plan i bukvalno da osmislimo rad konzulata od nule, kako bi sve počelo da funkcionise kao da konzulat postoji 100 godina. Morali smo mnogo toga da uradimo u veoma kratkom periodu. Podelili smo nase delatnosti u četiri oblasti, izdvojili prioritete. Mnogo toga smo počeli da radimo u isto vreme, naravno uvek vodeći računa o prioritetima. Kasnije smo počeli da širimo svoje aktivnosti i delatnosti. • Samo 12 dana pošto ste stupili na dužnost generalnog konzula u Srbiji je ubijen premijer Zoran Đinđić. Koliko je to otežalo rad Konzulata u Čikagu? - Vrlo interesantno da ste to pomenuli. To jeste bio veliki šok za nas, u pravom smislu reči. Ja sam 1. marta preuzeo dužnost, 7 marta sam imao sastanak sa gradonačelnikom Čikaga......Tada sam mu predočio jednu vrlo lepu sliku o Srbiji i uspesima koje Srbija beleži. Tada sam ga prvi put pitao za bratimljenje Čikaga i Beograda i rekao mu sve planove koje imam a kojih je bilo mnogo. Moram vam reći da je tog 12. marta bilo veoma šokantno, mi smo ovde u Konzulatu, otvorili knjigu žalosti. Nismo tad čak imali ni zastavu, morali smo da je pozajmimo iz crkve.To jeste bilo veoma teško za nas i svi naši planovi su morali da sačekaju neko bolje vreme jer u tom trenutku nije bilo realno pričati o onome što smo planirali pre 12. marta. To je sigurno bio veliki zastoj u radu konzulata. • Koliko je bilo teško poboljšati sliku o Srbima u Americi? - Rekao bih da je to defnitivno bio najveći izazov, ali i glavni prioritet. Mi smo rad ovog konzulata prvenstveno videli kao uspostavljanje njegovog kredibiliteta. Slika o Srbima je bila dosta poremećena, rekao bih, krajem 90-tih godina, naročito kroz sredstva javnog informisanja i nepravedno je bila dosta ružna. Mi smo morali da prevaziđemo tu ogromnu prepreku. Morali smo ovaj konzulat da nametnemo kao jednu visoko profesionalnu ustanovu i instituciju, možda mnogo više nego što su to druge zemlje morale da rade. Posle određenog vremena postalo je jasno da je ovaj konzulat veoma ozbiljan i da je ozbiljno rešen da prevaziđe sve te probleme. Da ovaj Konzulat gleda u budućnost i da je zainteresovan za konkretne projekte. Ako bi merili neke uspehe Konzulata, mislim da smo najviše uspeli u toj oblasti. Ovaj Konzulat je danas veoma cenjen. U Čikagu ima 79 konzulata i ja uzimam za pravo da kažem da smo mi među 4-5 najuvažavanijih konzulata. Pored svih tih zemalja koje su vrlo bliske Americi, mi smo se nametnuli kao jedan veoma ozbiljan i profesionalan Konzulat. • Kako ste sve to uspeli s obzirom na ne tako veliki broj zaposlenih u srpskom konzulatu ? Na primer Velika Britanija ima oko 90 zaposlenih: - To je tačno. Pokušavamo da, kao kad neko nema vremena da spava pa kaže ,,spavaću brzo". Bukvalno, tako smo i mi radili, sve u hodu. Mi smo morali da idemo na svaki prijem, da se pojavljujemo, da stvaramo kontake, da držimo prostor profesionalno opremljen, da podignemo uslugu na najviši mogući nivo. Trebalo je mnogo toga uraditi za kratko vreme. Ali, bilo je to takvo vreme i nismo imali drugog izlaza. Rekao bih da to nije nešto zato što smo mi tako hteli, već zato što smo morali. • Za vas kažu da ste jedan od najuspešnijih diplomata mlađe generacije. Uspeli ste da povežete Srbiju sa veoma jakim privrednim subjektima iz Amerike, poput Motorole i Boinga. Dokle je stigla ta privredna saradnja, šta je još urađeno i kakvi su planovi za budućnost? - Ekonomska sradanja je jedna od četiri oblasti koje sam ja identifikovao na početku rada ovog konzulata. Smatrao sam da će ona vremenom postati prioritet. Mislim da je u ovom momentu i postala prioritet. Ja sam veoma nestrpljiv da dočekam otvaranje komercijalnog odeljenja u ovom konzulatu. Naprosto, ja sam gledao šta rade druge razvijene zemlje. Ti komercijalni sektori kod njih su mnogo veći od onog koji se bavi administrativnim poslovima. Ja sam znao da mi u početku nećemo moći da radimo mnogo. Kao prvo, trebali su nam dobri kontakti, sa kompanijama koje su u samom vrhu. Drugo, trebalo je da pokažemo neka dostignuća koja je konzulat već napravio. Sa protokom vremena, ekonomska aktivnost i ekonomska diplomatija su postajale naš prioritet. Mi smo uspeli posle nekoliko godina da obezbedimo i indirektno prisustvo Motorole na našem tržištu. Uspeli smo da nekoliko vodećih ljudi Motorole ubedimo da je Srbija važna za njih i da oni moraju da otvore svoju firmu u Srbiji. Oni su to uradili i ja planiram da idem u Anahajm u Kaliforniju, gde je njihov centar za izradu biometrijskih softvera koji se sada rade u Beogradu. Očekujem da će u Beogradu u dogledno vreme, da ne zvučim neskromno, biti stotinak inženjera koji će raditi za Motorolu. Znači, mi sa njima veoma blisko sarađujemo. Sve ostale firme u Ilinoisu i okolini, mi smo kontaktirali. Ima desetak drugih firmi koje smo mi već vodili u Srbiju. Mi smo doveli jedan investicioni fond koji je već odvojio 65 miliona evra za Srbiju. Mislim da je ekonomska diplomatija nešto ćto će koncept našeg ministarstva prihvatiti i mislim da se naša država još uvek uhodava sa tim konceptom, jer to nije bio deo rada našeg ministarstva spoljnih poslova. Kada smo mi napravili jednu rang listu svih naših diplomatskih predstavništava koje imamo u svetu i kada smo izmerili ekonomski potencijal tih područja, a jedini način da se adektvatno to izmeri je bruto nacionalni proizvod, mi smo na osnovu 27 saveznih država koje ovaj konzulat pokriva sabrali njihov bruto nacionalni dohodak. I ispostavilo se da srpski kozulat u Čikagu pokriva oko 7 triliona dolara, od ukupno 12,4 američkog bruto nacionalnog dohotka. Iza nas je Tokio, odnosno cela privreda Japana iznosi 3,7 triliona. Praktično, pokrivamo skoro dva puta više nego cela privreda Japana. To nas podstiče da stalno moramo da apelujemo na Beograd, na našu Vladu i Ministarstvo da je ovaj konzulat mesto za jednu jaku komercijalnu sekciju koja će donositi zemlji investicije. Ja sam ubeđen da sa malo pomoći ovaj konzulat može realno da donese prosečno godišnje 100. miliona dolara Srbiji. • Nedavno je u Čikagu potpisan protokol o saradnji između aerodroma ,,Nikola Tesla" u Beogradu i ,,O' Hare" u Čikagu. Da li postoji mogućnost s obzirom na veliki broj Srba u Čikagu, oko 250-300 000, da se otvori direktna avio linija Beograd- Čikago? - Ja sam shvatio da je povezivanje aerodroma preduslov za jednu bolju privrednu saradnju. Taj direktan let je već dve godine nešto čime se mi ozbiljno bavimo. Ja moram da priznam da sam razočaran što do toga još nije došlo. Na to su uticale i mnoge objektivne okolnosti. JAT je u teškoj materijalnoj situaciji, vlasnički odnosi su nerešeni, sada se ulazi u fazu privatizacije JAT-a. Mi smo mislili da je možda bolje čak i da leti neko drugi, samo da bi što veći broj ljudi odlazio u Srbiju. Saradnja aerodroma je važna i sa drugog aspekta. Mi imamo pretenzije da aerodrom Beograd postane glavna vazdusna luka u jugoistočnoj Evropi, da postane kargo centar. Mi smo zahvaljujući saradnji sa jednim od najprometnijih aerodroma na svetu ,,O'Hare" otvorili mnoge mogućnosti. Prilikom potpisivanja protokola je istaknuto da će oprema koju u ,,O'Hare" ne koristi dati aerodromu u Beogradu, da će sve službe sa beogradskog aerodroma moći da dođu na obuku u Čikago. Predstavnici ovog čikaskog aerodroma su nam obećali da će direktno intervenisati kod Federalne agencije za avijaciju, da bi aerodrom Beograd što pre dobio kategoriju 1 i samim tim stvorio preduslov za otvarenje direktnog leta između Beograda i SAD. Ja očekujem da će kao plod te saradnje do kraja godine a sigurno do proleća JAT početi da leti za Ameriku ili će to biti neko od drguih američkih prevoznika. • Na slavi Srpske narodne odbrane u Americi nedavno ste izjavili da ne postoji preči zadatak od uspostavljanja blizih odnosa matice i dijaspore i da mnogo toga s pravom očekivano nije urađeno. Na šta ste konkretno mislili? - Mislio sam da je naša država mogla mnogo više da uradi, odnoso da pokaže više simbolike u toj želji da se matica i dijaspora integrisu, da se izbriše ta granica. Postoje veliki problemi vezani za statusna pitanja, pre svega državljanstva. Po mojoj proceni negde oko 50 odsto naših ljudi nema srpsko državljanstvo. Mislim da je to nedopustivo. S druge strane taj proces za dobijanje državljanstva traje veoma dugo. Cene administrativnih usluga su neprimerene. Većina ih je formirana u vreme kada je predhodni režim stvarno bio očajnički u potrebi da skupi novac. Nema razloga da jedan overen potpis koji u Americi kosta 1 dolar, kod nas je 46 dolara. Naši ljudi treba da se vrate u zemlju . Ogroman broj starijih ljudi koji žive sada u Americi i to žive veoma skromno, na ivici siromaštva, sa penzijama od 1000 do 1500 dolara, mislim da nemaju razloga da ostanu dalje u Americi. Ja sam u razgovoru sa njima shvatio da bi se veliki broj njih i vratio iako nisu bili u Srbiji 50 i više godina. Sa druge strane, treba uključiti više mladih ljudi, treba da bude više razmena. Kada kažem graditi odnose između dve zemlje, ne mislim samo na Srbiju i SAD, već na veliki broj naših ljudi koji su američki državljani a koji bi mogli da pomognu obnovu otadžbine. Mislim da je sada vreme da poručim drugim ljudima u Americi, naročito mladima u koje je zemlja dosta investirala, da svi na svojevrstan način treba da pomognu zemlji. • Kakvo je vaše mišljenje o srpskoj zajednici u Americi? - Tu je postojao jedan vakum koji je popunila crkva. Od 1945. godine kada je najveći broj naših ljudi došao iz Nemačke iz zarobljeništva, crkva je bila sponzor. Tada su ljudi dobijali karte za prevoz i kasnije su od svoje zarade vraćali te pozajmice . Crkva je bila mesto gde su se ljudi okupljali. Nažalost, 1963. godine kada je Tito bio u poseti Njujorku i kada su organizovane ogromne demonstracije, Tito se jedva živ tada izvuka iz Njujorka. On je tražio od patrijarha Germana da rasčini Vladiku Dionisija koji je učestvovao u tim demonstracijama. To je podelilo srpsku zajednicu. Naprosto braća koja su godinama živela zajedno prestali su da komuniciraju. Jedan je išao u jednu a drugi u drugu crkvu. Te 1963. god. je osnovana nova nezavisna srpska crkva u Americi i polovina naše zajednice je otišla sa tom crkvom. Druga polovina je ostala sa matičnom crkvom. Taj ogroman sudski spor, gde su potrošeni milioni dolara je stigao i do Vrhovnog suda Amerike. To je jedini predmet u istoriji Amerike gde su na obe strane bile crkve a koji je došao do Vrhovnog suda Amerike i tada je doneta odluka da sva imovina pripadne crkvi iz Srbije. Onda su ovi drugi ,,raskolnici" gradili svoje crkve. Mi danas na celom području i okolini grada Čikaga imamo 18 srpskih crkava, od kojih je 9 bilo ranije a 9 je nastalo kao posledica tog raskola. I druge podele su uticale na našu zajednicu. Ta podeljenost zajednice za nas je bio veliki izazov ali i velika šansa. Kod nas u Konzulat dolaze svi i mi uspostavljamo saradnju sa svima. • Jedan od ciljeva konzulata je i da se nivo usluga podigne na američki nivo. Konzulat posećuju svi, kažu da ste ,,pomirili" dve strane ,,četnike i partizane". - Ja smatram da ne postoji ni jedan razlog da naše osoblje koje dođe iz Beograda ne prihvati pravila koja važe ovde, gde je građanin taj koji je u centru pažnje i zbog koga smo mi ovde. Mi imamo knjigu utisaka i veoma često ljudi ostavljaju pohvalne komentare. SAČUVAN IMIDŽ CIVILIZOVANOG NARODA • U ime Srpskog kongresa ujedinjenja tokom 1999. godine organozovali ste proteste širom Amerike. Koliko vam je to pomoglo da uspostvite kontakte ne samo sa našim ljudima već i sa veoma uticajnim ličnostima u Americi? -Većina možda ne zna da ja nisam došao u Ameriku 2003. godine kada sam postao generalni konzul. Ja sam nažalost otišao iz Srbije, kao i većina mladih ljudi, 1991. godine, posle završenog pravnog fakulteta, i živeo sam u Čikagu. U međuvremenu ja sam stalno radio sa tadašnjom opozicijom, današnjom vlasti i pomagao im u komunikacijama sa Srpskom zajednicom u Americi i Američkom Vladom. Ta, nesretna 1999. je došla i mi smo bili zatečeni. Bilo je veoma teško doneti odluku kako reagovati u tom momentu. Postojala je velika količina negativne energije koju su ljudi osećali i zbog koje su morali da reaguju. Ja sam tada bio sa Kongresom srpskog ujedinjenja i mi smo razmišljali na koji nači da ljudi izraze svoje nezadovoljstvo i protest a da u isto vreme bude sačuvan imidž Srpskog civilizovanog naroda. Ja sam u to vreme sve dozvole za organizovanje demonstracija dobijao na svoje ime, jer oni ne traže organizaciju već pojedinca koji će biti odgovoran. Mi smo 1999. organizovali veliki broj demonstracija u centru Čikaga i uspeli smo da sačuvamo i mir i red. Nismo imali nijedan ozbiljan incident. Ja sam čak od šefa policije u Čikagu dobio jedno pismo u kome mi se on zahvalio za mirno organizovanje tih demonstracija. Mislim da mi je to baš dosta pomoglo. http://www.kraljevo.com/ibarskenovosti/
