Atak na NATO je, zapravo, napad na Demokratsku stranku i njenog predsednika
Vilijem Montgomeri
Nivo antipatije prema NATO u Srbiji i dan-danas ostaje visok. To nije samo zbog
toga što je NATO vodio bombašku kampanju 1999. i prisilio srpske vojne i
policijske jedinice na povlačenje s Kosova. To, takođe, ima veze s načinom kako
je kampanja bombardovanja bila vođena (s tolikih visina da su napravljene
značajne greške koje su za rezultat imale "kolateralnu štetu") i izabranim
metama (civilni mostovi na Dunavu, na primer).
Ironija je, međutim, da je nakon 1999. NATO dobro sarađivao sa Srbijom. Mada je
vojni fokus na početku bio na obezbeđenju Kosova od Miloševićevih snaga, uskoro
je postalo jasno da je glavni zadatak s kojim se suočio - i s kojim se suočava
i danas - bila zaštita Srba i drugih etničkih manjina na Kosovu od osvete
kosovskih Albanaca. Ovo shvatanje bilo je potvrđeno talasom nasilja protiv
kosovskih Srba, koji se dogodio odmah nakon povlačenja srpskih snaga. Srpske
enklave na Kosovu i verske spomenike danonoćno štite vojnici KFOR predvođeni
NATO.
Pored toga, srpska vlada i NATO/KFOR delotvorno su sarađivali u akcijama protiv
albanske pobune u Zoni kopnene bezbednosti (ZKB) u južnoj Srbiji u 2000/2001.
Verujem da je to bila značajna prelomna tačka, pošto je prvi put, bar u
poslednjih 15 godina, srpska vojska uspešno radila u partnerstvu s NATO umesto
na suprotnim stranama. Opšti povratak ZKB pod srpsku kontrolu bio je tako
uspešan, da su komandant kopnenih vojnih trupa (general Krstić) i koordinator
za južnu Srbiju Nebojša Čović bili pozvani u štab američkih snaga u Evropi
(koji se nalazi u Štutgartu) da održe detaljni brifing o svojim postignućima.
Oni su sličan brifing održali i ambasadorima NATO u Briselu i susreli se s
generalnim sekretarom NATO.
U isto vreme, ruski učinak na Kosovu bio je sve drugo samo ne zvezdan. Pre
svega, dok su imali vojne jedinice na Kosovu kao deo napora KFOR, uopšte nisu
delovali protiv infiltracije oružanih albanskih ekstremista u Kopnenu zonu
bezbednosti. Njihove trupe u suštini su ostajale u svojim objektima i nisu išle
u patrolu, ostavljajući svoj sektor potpuno otvorenim. Sjedinjene Države morale
su da pošalju neke od naših jedinica da pomognu da bi se pojačala kontrola
granične linije. Mada bi neko mogao pomisliti da će zbog navodnih prosrpskih
tendencija, ruske trupe biti posebno tvrde prema kosovskim Albancima, izgleda
da je bilo suprotno. Pored toga, njihova odluka da napuste KFOR i povuku sve
svoje mirovne snage s Kosova bila je poslednji korak koji bi neko mogao
očekivati od nacije koja sada postavlja "crvene linije" koje se ne mogu preći.
Oni bi izvesno imali daleko više uticaja da su njihove trupe još na terenu.
Šta onda zaključiti iz ponavljanih napada na NATO od strane visokih
rukovodilaca Demokratske stranke Srbije? Na prvi pogled, oni izgledaju
promašeni i loše vremenski planirani. Političke odluke o budućnosti Kosova, bar
na međunarodnom planu, doneće članice Evropske unije, Sjedinjene Države i
Rusija. NATO ni na koji način nije bio centar bilo kakvih napora tokom
poslednjih nekoliko godina da se razreši kosovska situacija. Osim toga,
poslednja runda konsultacija o budućem statusu Kosova tek je započela. Otkud
sada opredeljenje za tuču s jednom institucijom koja je u osnovi na marginama
ove bitke?
U stvari, postoji nekoliko razloga: a) To se dobro uklapa u viđenje sveta
Vladimira Putina. Nazivanje nezavisnog Kosova "NATO državom" je u skladu s
filozofijom hladnog rata, koju Putin sve više promoviše. Izgleda da Rusija
okuplja blok zemalja kojima je jedina zajednička stvar netrpeljivost prema
Zapadu. Srbija se kreće sve dalje i dalje niz ovu klizavu padinu, verovatno
verujući da ne preduzima bilo kakve korake "koji se ne mogu preokrenuti".
b) NATO je lakša meta nego EU. Ankete stalno pokazuju da se na EU u Srbiji
gleda daleko pozitivnije nego na NATO. Napadanje NATO košta malo, a pri tom još
više izdiže profil kosovskog pitanja. Napadanje EU, koja će u bilo kojem
scenariju odigrati glavnu ulogu u bilo kakvoj budućnosti Kosova, bar zasad nije
mudro.
c) Dok je u očima Zapada NATO/KFOR zaštita kosovskih Srba nešto što bi srpska
strana trebalo da ceni, nacionalisti će jednostavno reći da Srbi ne bi bili u
položaju u kojem se danas nalaze da je bezbednost ostavljena u rukama srpske
vojske i policije. Oni ukazuju na deo Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN,
koja poziva na povratak ograničenih srpskih snaga da obezbede religiozna mesta
i pitaju zašto to nikad nije primenjeno. Zato se napori NATO oštro odbacuju pa
čak i kritikuju kao svesno nedovoljni. Sve to bilo je pojačavano stalnim
preoptimističkim procenama bezbednosti koje KFOR daje već godinama posle 1999.
d) Gledajući unapred na mogućnost jednostranog proglašenja nezavisnosti od
strane kosovskih Albanaca, DSS predviđa mogućnost sukoba između delova KFOR i
kosovskih Srba koji odbijaju da prihvate nezavisnost Kosova. Mada su svi
gorepomenuti razlozi tačni i delovi jedne slagalice, daleko najvažniji razlog
je:
e) Domaća politika.
DSS je nezadovoljna vladinom koalicijom, gde većinu ministarskih pozicija drže
druge partije. Nezadovoljna je i ličnom popularnošću predsednika Tadića.
Nezadovoljna je padom svoje popularnosti u stanovništvu. I posebno je
nezadovoljna anketama koje pokazuju da je DS daleko popularniji od DSS. I, DSS
zna da nema stvarne nade da privuče glasove radikala ili socijalista. Rekao sam
mnogo puta da je Zoran Đinđić podelio biračko telo na tri grupe: tvrdokorne
nacionaliste; prozapadne, demokratski orijentisane umerenjake; i srednju grupu
s nacionalističkim tendencijama koja je takođe želela korist od bližih odnosa
sa Zapadom. Upravo je ova poslednja grupa sada cilj osvetničkog napada DSS. Oni
pokušavaju da u toj grupi izazovu nacionalističke tendencije. Kampanja protiv
NATO smišljena je da postigne upravo to.
Oni time svesno dovode DS u nezgodan položaj. DS je prisiljena da ignoriše sve
glasniju retoriku protiv NATO ili da je napadne. Ako je bude ignorisala, što je
dosad radila, dopušta da DSS planira pravac kojim će ići Srbija i, takođe,
izgleda slaba. Ako, međutim, napadne te izjave, prisiljena je da deluje kao da
brani instituciju (NATO) koja je u Srbiji danas vrlo nepopularna. Konačni
rezultat, bar dosad, jeste da je ministar inostranih poslova u Brisel odneo
dokument o Partnerstvu za mir u kome je izmenjena dogovorena rečenica da je
cilj Srbije bliži odnos s evroatlantskim institucijama da bi se eliminisalo
pominjanje NATO.
Zato je atak na NATO zapravo napad na Demokratsku stranku i njenog predsednika.
To se, takođe, pokazuje u naporu DSS da odloži predsedničke izbore nakon
okončanja 120-dnevnog perioda konsultacija o Kosovu (10. decembar). To u praksi
znači da DSS ili preferira nekog radikala kao predsednika umesto Borisa Tadića
(što bi bio rezultat izbora koji bi usledili posle bilo kakvog unilateralnog
proglašenja nezavisnosti), ili svesno nameće ovu opciju kako bi se Zapadu dao
još jedan razlog da spreči bilo kakve unilateralne korake kosovskih Albanaca.
I, voljna je da izbegne bliže odnose sa Zapadom u korist pojačanih odnosa s
Rusijom, ako je to ono što je potrebno da se zadrži čvrsta ruska podrška oko
Kosova.
U avgustu 2000, tokom jednog susreta s Milom Đukanovićem, upitao sam ga za
mišljenje o novom kandidatu DOS za predsednika, Vojislavu Koštunici. Kao što
obično radi kad mu se postavi osetljivo pitanje, on je za trenutak oklevao,
upriličio izvestan ozbiljan izraz svog lica, a potom dao precizan odgovor.
Uporedio je dva predsednička kandidata, Miloševića i Koštunicu. Rekao je da
ljudi stalno greše nazivajući Miloševića nacionalistom. On je u suštini
pragmatista koji je koristio nacionalizam za svoje političke ciljeve. To
objašnjava, dodao je on, zašto je Milošević povremeno bio spreman da pravi
kompromise ili čak okreće leđa hrvatskim i bosanskim Srbima kada je to
odgovaralo njegovim većim interesima. Koštunica je, suprotno tome,
nacionalista, koji će ostati veran svojim principima do kraja i neće praviti
kompromise. To je, dodao je s diplomatskom uzdržanošću, bio razlog za stvarnu
zabrinutost. Upravo ti nacionalistički principi sada vode Srbiju !
na potpuno nepoznatu teritoriju.
Copyright: Vilijem Montgomeri Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u
Srbiji
http://www.danas.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
