Lični stav: Nepriličan izbor <http://www.novinar.de/2007/09/09/licni-stav-neprilican-izbor.html>
Čedomir Antić Ponavljaju se devedesete. I ovog puta u javnosti je postavljen nepriličan i lažan izbor. Jednom crkvenom velikodostojniku zabranjeno je da na teritoriji svoje eparhije obavlja Božju službu. Episkop mileševski, g. Filaret je vladika partijski opredeljen i politički umešan. Deo vernika njegove eparhije je pre nekoliko godina osnovao čak i odbor za zaštitu pravoslavlja. Ipak, kada mu je pre nekoliko dana zabranjen prelazak na teritoriju Republike Crne Gore i poseta crkvama i vernicima koji su pod njegovom jurisdikcijom, učinjena je nepravda ne samo episkopu mileševskom i ne samo Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ovim činom prekršeno je jedno značajno ljudsko pravo - pravo na slobodnu veroispovest. Opravdanja crnogorskih vlasti su besmislena. Ova država, čiji velikodostojnici učestvuju u verskim rasprama i mešaju se u rad crkve, već godinama sistematski diskriminiše svoje stanovništvo srpske nacionalnosti. Sada ne dozvoljava ulazak jednom crkvenom velikodostojniku na svoju teritoriju pod izgovorom da je on označen od strane Tribunala u Hagu kao osoba koja pomaže odbegle optužnike za ratne zločine. Episkop mileševski je sela pljevaljske opštine svakako posetio mnogo puta od kako je stupio na vladičanski presto. Verovatno je ovih poseta bilo i nakon što ga je Haški tribunal označio kao mogućeg optuženičkog jataka, ipak danas u jeku borbe oko zakona o državljanstvu i manervisanja radi donošenja ustava koji bi u ruho građanske države maskirao nacionaistički projekat crnogorskog režima, zabrana ulaska episkopa mileševskog u Crnu Goru režirana je sa ciljem stvaranja krize u odnosima između Srbije i Crne Gore. Crnogorski režim je uspeo u svom naumu. Vlada Srbije pokazala je da nije sposobna za jedinstvenu spoljnu politiku i da nije dostojna svoje uloge matice srpskog naroda. Naime, umesto da otvori pitanje prava srpskog naroda u Crnoj Gori, zvanični Beograd je nastupio kao da su Srbija i Crna Gora još u nekakvoj državnoj zajednici, pošavši po ko zna koji put sa stanovišta da su Srbi i Crnogorci jedan narod. Zainteresovane isključivo za glasove skoro 800.000 stanovnika Srbije koji vode poreklo iz Crne Gore, vladajuće stranke nisu ni pomislile da ozbiljno otvore pitanje više od 200.000 Srba koji žive u Crnoj Gori. Za Tadića i Koštunicu je prihvatljivije da igraju na svoje birače u Srbiji od kojih deo podržava Đukanovićev režim i živeći u Srbiji voli isključivo Crnu Goru, dok drugi deo sa bezbedne udaljenosti tvrdi da su svi Crnogorci u stvari “zabludeli Srbi”. I umesto da sada neka od naše države finansirana nevladina organizacija, pod vođstvom nekog tamošnjeg advokata, u Briselu podnese tužbu protiv Crne Gore zbog verskih progona i umesto da srpski kokus u Vašingtonu i prijateljski nastrojeni poslanici zemalja EU otvore srpsko pitanje u Crnoj Gori, naša vlada i dalje vodi stranačke igre. Dok Tadićevi epigoni i dalje veruju kako je Srbija u Crnoj Gori nezainteresovana i kako joj tamo “odgovara sve ono što želi crnogorska vlast, a prihvatljivo je Evropskoj uniji”, Koštuničin kabinet i dalje tvrdi kako je Crna Gora “kvazidržava”, dok je, naprotiv, reč o državi kojoj je Srbija, voljom i Vojislava Koštunice, priznavala ne samo ravnopravnost, već i prvenstvo. Zemlji koja je na referendumu, koji smo i mi priznali, izglasala punu nezavisnost. I sada, umesto da u svetu raspravljaju o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori i političkim i kulturnim pravima tamošnjih Srba, međunarodno priznata Crna Gora uručuje protest našem Ministarstvu inostranih poslova. Zato je potredsednik vlade Đelić naposletku i uputio zvanično izvinjenje. Priznajem da bez obzira kako će se završiti kriza oko slobode veroispovesti u Crnoj Gori osećam ogorčenje. U prilici sam da branim vladiku koji se možda više od svih drugih verskih velikodostojnika mešao u politiku. Pri tom je podržavao upravo onaj politički koncept koji je održanju lične vlasti socijalističkih i radikalskih vođa žrtvovao interese naroda i države. Naša sadašnja pozicija delom je nastala kao posledica upravo takve politike. Na drugoj strani, Tribunal u Hagu osnovan voljom UN-a (između ostalog i Ruske Federacije) i prihvaćen od naše države još 1995. godine svojim preporukama ograničava pravo kretanja osobi koja nije pod istragom, a pri tom dozvoljava kandidovanje optuženiku za ratne zločine Ramušu Haradinaju. Naposletku, u Srbiji na vlasti i u opoziciji ne vidim ništa više negoli ostrašćene strančare, na koje više utiču lični interesi i terazijski Crnogorci, nego pravda i interesi nacije i države. PIŠE: Čedomir Antić VESTI, 09.09.2007 http://www.novinar.de/
