Nekoliko važnih detalja o <http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/4039/nekoliko-vaznih-detalja-o-beogradskom-sajmu> Beogradskom sajmu
Tekst Jovana Nikolića u Glasu „Beogradski sajam“ motivisao me je da napišem par rečenica. Tačno, Sajam je otvoren 1957. godine. Bio sam tada novinar - komentator u listu Ekonomska politika. Isto i Milutin Bogosavljević. Pokrenut je list Beogradski sajam. Milutin je bio glavni urednik, ja saradnik. Bio je to zapravo bilten - informator. Sećam se kako je za sve, i izlagače, i posetioce, sve to bilo novo, neobično. Slobodan Penezić - Krcun govorio je neku godinu kasnije: „Kada bi u nas bilo, kao što nije, mi bismo poput onih ruskih visokih spomenika, na kojima muškarac u visoko podignutoj ruci drži čekić, a žena takođe u visoko podignutoj ruci drži srp, trebalo na kupoli Beogradskog sajma da podignemo spomenik Mihajlu Švabiću i Olgi Divac“. Mihajlo Švabić je bio glavni organizator i mobilizator da se sajam napravi. Olga Divac je kao direktor Sajma u izgradnji delovala punom parom. Nije im postavljena ni spomen-ploča. Nije to bilo tada „u modi“, a glavni razlog je što je izgradnja Sajma u Beogradu izazvala burne reakcije u zemlji, pre svega u Hrvatskoj. Šta hoće Beograd, imamo Zagrebački velesajam. Zbog toga i koječega drugog, Švabića je i Tito stavio na spisak, kao srpskog nacionalistu. Drugi detalj u vezi sa Beogradskim sajmom, koji mi je u živom sećanju je ovaj: privredne, političke, nacionalne prilike u zemlji počele su naglo da se pogoršavaju 1961. Zbog toga je marta 1962. u Beogradu održana čuvena Proširena sednica Izvršnog komiteta CK SKJ. Posle te sednice upućeno je pismo IK partijskom članstvu i javnosti, a 6. maja u Splitu je govorio Tito. Snažna osuda, pre svega republičkih rukovodstava koja se ponašaju kao da Jugoslavija ne postoji. Tito kliče: Nijedna naša republika ne bi bila neko i nešto da nismo svi zajedno. Tri nedelje kasnije otvara se Beogradski sajam, Tito dolazi u posetu i sa brojnim direktorima i drugima razgovara. Skoro u celini suprotno onome što je govorio u Splitu. Tu je koren razilaženja Tita i Rankovića, mada su odnosi počeli još 1961. da se hlade. Tito je nameravao da Rankovića odstrani rotacijom, novim ustavom koji je donet 1963. Za Rankovića nije bila predviđena nikakva državna funkcija. A šta je sa drugom Markom? Uoči samog usvajanja Ustava dolaze četiri amandmana, jedan je da se ustanovljava funkcija potpredsednika Republike, i na tu funkciju izabran je 1963. Aleksandar Ranković. Sledeći Titov pokušaj da odstrani Rankovića bio je početkom 1966. Na trećem plenumu CK SKJ bilo je planirano da se Ranković optuži kao nacionalista. Tito je ipak odustao, procenio je da je to rizično, uzbuniće se srpski narod. Onda je smišljeno prisluškivanje i na Četvrtom plenumu CK SKJ 1. jula, 1966. godine, na Brionima, Ranković je odstranjen. Nije za ovu priliku da se u vezi sa tim upuštam u brojne druge detalje, samo napominjem da još nije kazano koji su glavni razlozi, prisluškivanje je bio trik. Titov, i to vrlo uspešan. Još je jedan važan objekat u Beogradu sagrađen skoro „ispod žita“. To je stadion Crvene zvezde - „Marakana“. U kritičnom trenutku, kad je zbog nedostatka para, trebalo obustaviti izgradnju, Izvršno veće Srbije na izričit zahtev Slobodana Penezića - Krcuna, donosi odluku, početkom 1964. godine da iz budžetske rezerve Srbije dotira izgradnju stadiona sa 100 miliona dinara. Sednica IV je bila zatvorena, bez stenografa, ali odluka je morala biti objavljena u Službenom glasniku, pa se tako, a i inače - sve se sazna - javnost bila upoznata. Sa svih strana pljušte kritike: ljudi nemaju stanove, škole ruinirane, bolnice u jadnom stanju, a ovamo tolike pare za stadion! Situacija je bila ozbiljna, o tome je raspravljano i na sednici IK CK SK Srbije, čiji je član bio Penezić. Penezić je odgovarao: „Savest mi je čista. Beograd će krajem veka imati dva miliona stanovnika, treba da ima još jedan veliki stadion. Biće to najrentabilnija fabrika u Beogradu“. Iza toga, Penezić gine na Ibarskoj magistrali. Eh, ta Ibarska magistrala! Centar „Sava“, rekonstrukcija Knez Mihailove ulice, TV toranj na Avali - takođe veliki i znani objekti u Beogradu - građeni su pod povoljnijim okolnostima. Da pomenem još i Hram Svetog Save. Patrijarh i članovi Sinoda 88 puta su se obraćali vlastima za odobrenje da nastave, pre rata započetu izgradnju Hrama. Ne ide, pa ne ide. Konačno 1985. Dušan Čkrebić, tada predsednik Predsedništva Republike Srbije potpisuje odobrenje. Istina je: ne bi Čkrebić to mogao i smeo da potpiše i da mu je majka Janja, da je Tito bio živ i nekoliko članova njegovog Politbiroa. Milentije Pešaković Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
