ВОЈНА КАРТА СРБИЈЕ
Чиме ми да придобијемо Американце да би нас они „катапултирали” у ЕУ? Јер, оно
што су они у војном смислу хтели од нас већ су и узели у рату 1999. године
Хоћемо у НАТО, нећемо у НАТО? Дилема, која је вероватно била и централно питање
унутрашњополитичке сцене Србије у протеклих десетак дана. Заправо, лажна дилема
и скоро бесмислене расправе о томе да ли Србија треба да уђе у западни војни
савез, или не. Зашто?
НАТО у своје чланство никада не прима државе које имају озбиљне територијалне
спорове са другим државама, или у оквиру саме државе кандидата. Такав мираз
НАТО-у не треба. Да би постале чланице НАТО-а, Мађарска и Румунија претходно су
морале да се писменим путем обавежу како ће међусобни спор око Трансилваније у
Румунији, где живи бројна мађарска национална заједница, решавати искључиво
дипломатско-мирним путем. Ко у Београду и са ким у Приштини може данас, или
сутра нешто слично да потпише?
Друга теза која је била присутна у медијима Србије када је у питању улазак у
НАТО јесте мишљење „да су све земље које су ушле у ЕУ претходно ушле у НАТО”.
Теза није сасвим тачна, јер Аустрија, Финска и Шведска нису чланице НАТО-а, а
јесу чланице ЕУ.
Тезу о обавезном уласку у НАТО да би се онда ушло и у ЕУ што се тиче Србије
најбоље је демантовала портпарол Хавијера Солане, Кристина Гаљак, рекавши „да
чланство у НАТО није услов Србији да би ушла у ЕУ”.
Наравно заговорници тезе „прво у НАТО, па онда у ЕУ” имају и додатно објашњење
са тумачењем „да Србија није ни Аустрија, а још мање Шведска” што је, наравно,
савршено тачно. Али, Србија није ни Турска, држава са највећом армијом у НАТО-у
после Америке, земља која је једна од најстаријих и најлојалнијих чланица
НАТО-а, па опет јој не дају да уђе у ЕУ. Иако највећи савезник Анкаре,
Вашингтон већ годинама снажно подржава улазак Турске у ЕУ. Значи да те ствари
на релацији „прво НАТО, па онда и ЕУ” не иду увек баш тим путем.
Покушаји аналогије са случајевима Бугарске, Румуније и других источноевропских
држава, које су претходно ушле у НАТО, па тек онда у ЕУ, нису и сасвим
одговарајући. Јер, те су земље имале шта да дају, и већ су дале Американцима и
НАТО-у у војном смислу. Бугарска и Румунија дале су Америци врло важне војне
базе, истурена америчка упоришта према Русији, према нафтоносном региону
Каспијског базена и Блиском истоку. Пољска и Чешка дају Америци и НАТО-у базе
за инсталирање система антибалистичке ракетне одбране АБМ, а у државама Балтика
већ базира авијација НАТО-а. Мађарска ваздухопловна база Тасар дуго је била
база америчке авијације, аеродром Церкље у Словенији биће велика транзитна база
НАТО-а…
Који је улог Србије у војном смислу, која је њена војна улазница за НАТО, да би
је евентуално касније Атлантски пакт и подржао на путу ка ЕУ? Чиме ми да
придобијемо Американце да би нас они „катапултирали” у ЕУ? Јер, оно што су они
у војном смислу хтели од нас већ су и узели у рату 1999. године. Космет и
простор за тамошње базе, пре свега Бондстил. Претпостављам да би Београд врло
радо дао Вашингтону тај Бондстил не на 99, већ на 999 година када би Вашингтон
убедио Приштину да одустане од независности. Али, Вашингтон не осећа никакав
дуг, нити обавезу да о Бондстилу уопште и дискутује са Београдом.
Значи, наша је војна улазница за НАТО већ потрошена, у геостратешком контексту
ми смо већ „прескочен простор”. Два, или три наша војна лекара у Кабулу, или
Кандахару, вод војника у Херату или Басри, ништа битније не могу да помогну око
уласка у ЕУ.
Инсистирање на међународном праву? Да, али директна карта за ЕУ и НАТО јесте
одустајање од Космета. Остаје нам и руска карта. Како је пажљиво и паметно
одиграти, убедити Американце, а не увредити Русе?
Док у суботу, 15. септембра, нови тек промовисани официри Војске Србије буду
пролазили испред Дома скупштине Србије можда се неко од присутних и сети оне
старе мудрости да у свакој војсци која држи до себе мора да постоји елита. У
Војсци Србије сада влада критериј униформности као из 1939. године. Копнена
војска полако постаје изједначена маса без традиционалних обележја, нема чак ни
српских војних имена и обележја из Првог светског рата, а батаљони су расути по
широком простору. Једна бригада за целу Војводину, команда у Новом Саду,
батаљони по осталим градовима. Па, изврши концентрацију када затреба?
Да би била успешна у свом послу армија мора да има осећање супериорности.
Војска се не ствара у функцији онога у шта се верује, већ према противнику.
Доктрина а приори – не, доктрина која је створена према околностима – да. Наше
околности? Зависи како ко гледа?
Него, да се некоме од официра парадни корак не омакне и продужи Булеваром.
Онако инерцијом на југ.
Нема шансе, мој пријатељ генерал Видосав Ковачевић све има под контролом…
Мирослав Лазански
[објављено: 15.09.2007.]
http://www.politika.co.yu/
