Nova srpska politicka misao
http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2007_pavic4.htm
Srbija i NATO
Aleksandar Pavić
NATO kao kolateralna šteta
Verovatno je da su u pravu oni koji tvrde da je iznenadna anti-natovska
retorika koja je počela da izbija iz jednog dela Vlade bar delimično
političko oruđe upereno protiv trenutno najjačeg člana koalicije,
Demokratske stranke, koja je i najglasniji zagovornik ''evro-atlantskih
integracija'' na političkoj pozornici Srbije. Neki tvrde da je to u
cilju "iritiranja" i "tvrđenja pazara" zarad drugih, relativno prizemnih
ciljeva. Drugi, pak, poput Dušana Pavlovića nedavno u Politici, tvrde da
je stvar mnogo ozbiljnija i dublja. Naime, po Dušanu Pavloviću se radi o
sledećem: "Izjave o NATO-u predstavljaju samo deo strategije
obezvređivanja politike koja se u zemlji vodi od pada Miloševića, a
preko toga i političkih snaga koje se vezuju za tu politiku."
Po svoj prilici, to je veoma blizu istine. I stoga je ovde umesno
postaviti pitanje da li je ta politika zaslužila išta bolje?
To pitanje se ovde ne postavlja u vrednosnom smislu same te, nazovimo je
''pro-zapadne'' politike (bar na retoričkom nivou), tj. da li je ona
ispravna ili ne, već zbog načina na koji je ona nametnuta preko stranaka
koje je vode i medija koji su im naklonjeni u vremenu posle 5. oktobra
2000. Jer, ako je iko naneo štete, možda nepopravljive, ''pro-zapadnoj''
ideji, to su upravo gore-pomenuti faktori, među kojima je i Demokratska
stranka (što ne izuzima i ostatak nekadašnjeg DOS-a). Jer, ono što se
nudilo kao u najmanju ruku legitiman pravac kojeg treba prilagoditi
domaćim prilikama, vremenu i trenutku u kojem se država i narod nalaze,
pretvoreno je u "politiku koja nema alternative", naličje upravo onakvog
vođenja politike kakvog je Srbija na ulicama 5. oktobra htela da se
ratosilja za sva vremena. Umesto jeftinih parola koje služe kao paravani
za postizanje ličnih, klanovskih pa čak i ideoloških interesa, umesto
jedne krute nefleksibilnosti koja se ne osvrće na fluidnu dinamiku
domaćeg i međunarodnog političkog i društvenog života, većina običnih
građana/petooktobarskih heroja htela je samo povratak u normalnost. I
realnost. I pravdu. I istinu. Htela je, po prvi put posle bar šezdesetak
godina, istinsku slobodu izbora, i pravo da učestvuju u kreiranju
sopstvene sudbine.
I upravo je to ono što ulični heroji 5. oktobra nisu dobili od dela
petooktobarske elite koji je, većinom samo rečima, propagirao i
propagira "evroatlantske vrednosti", koje su, na prvom mestu, zasnovane
na suverenitetu pojedinačnog građanina, birača.
Umesto otvaranja istinske debate o tome u kom pravcu zemlja treba da
krene, dobili smo "EU/Nato koji nemaju alternativu". Umesto otvaranja
socijalnog dijaloga i ravnog terena za uspostavljanje preduslova za
istinsku privrednu konkurenciju i zaštitu prava zaposlenih, dobili smo
netransparentnu, divlju, korumpiranu privatizaciju (pod geslom "modernog
kapitalizma", "tranzicije", "modernih ekonomskih tokova", itd.).
Umesto obećanih izbora u roku od najviše 18 meseci po obaranju starog
režima, dobili smo grčevitu borbu za ostanak na vlasti koja se završila
ubistvom premijera koji je to svoje obećanje zaboravio.
Počelo je "priblližavanje EU" bez prethodne široke provere – ako ne
putem referenduma ona bar putem široke javne debate preko novih "javnih
servisa" - da li je to taj pravac kojim većinska Srbija istinski želi da
krene (jednom kada u potpunosti sazna šta taj krajnji cilj stvarno
donosi, sa svim dobrim i lošim stranama) i, ako je odgovor pozitivan, na
koji način. Počela je "reforma vojske" i "uklapanje u evro-atlantske
integracije" bez širokog javnog, stručnog pretresa da li je to taj,
najbolji put kojim naše bezbednosne strukture treba da krenu, čak i bez
ikakvog zakonskog utemeljenja, tj skupštinskog usvajanja novo-predložene
«strategije odbrane». Referendum se pominje tek kao nešto što treba da
se desi na kraju procesa ''integracije'' (tj. politike svršenog čina),
umesto da se na osnovu referenduma, ako ne zakona, temelji pravac vojnih
reformi.
Dakle, od samog početka su sa strane reformističkih dobročinitelja
nedostajale dve ključne komponente: dobra volja i poštene namere.
''Prosvećena elita'' nije ni tražila, a kamo li dobila ono što je Idiot
Dostojevskog shvatio da je najvažnije od svega - blagoslov. Blagoslov
onih bez kojih na vlast nikad ne bi mogli da dođu. A da je toga samo
bilo, možda bi se ka željenim euro- (ako ne i atlantskim) integracijama
odmaklo mnogo dalje nego što je to dosad učinjeno. Možda bi međunarodni
ugled zemlje koja ceni svoje građanstvo bio mnogo veći. Možda bi nova
privreda zasnovana na istinskoj konkurenciji, jasnim i jednostavnim
pravilima, transparentnosti i odsustvu korupcije privukla daleko više
tog toliko željenog stranog kapitala nego što je to dosad učinjeno. I
možda bi taj kapital bio čistiji od ovog sadašnjeg.
Možda bi se opipljivim delima većinski deo biračkog tela mnogo čvršće i
trajnije vezao za ono što se bar nekad podrazumevalo pod
"demokratizacijom" i "evropskim vrednostima" nego pukom retorikom koja
neprestano odudara od realnosti korumpirane i pokradene "tranzicione"
Srbije.
Najveći problem post-petooktobarske "euro-reformističke" elite leži u
tome što je ona, na krilima "ispravne", ''politički korektne'' retorike
nastavila da gradi na temeljima nepravdi prethodnog režima - i to ne
samo Miloševićevog. Ratni profiteri nagrađeni su novim (ekstra)
profitom, a otimači imovine iz 1945. opravdani.
Handke je tražio i traži "pravdu za Srbiju", misleći uglavnom na spoljni
svet. Ali pravda Srbiji je prvobitno uskraćena od domaćih činilaca koji
neprestano govore u ime tog spoljnog sveta, koji i nije toliko loš
koliko ga oni svojim ponašanjem ovde (većinom lažno) predstavljaju. U
tom svetu ''privatizacije'' poput SARTID-a i Nacionalne Štedionice bile
bi nezamislive, kao i ''tenderisanje'' otetom imovinom.
Dakle, takva politika i treba da doživi poraz, da bi se otvorila
mogućnost da se ponovo razmotre sve opcije koje se Srbiji sada nude, u
svetu u kojem Zapad nije onaj isti iz 1980-ih i 1990-ih, kao što nije ni
Istok, kao što, na kraju, nije ni Nato pakt.
Nije garantovano - a šta u životu jeste? - da bi nakon poraza politike
koja ''nema (evro-atlantsku) alternativu'' žiteljima Srbije njihova
politička elita pristupila pošteno i otvoreno. Ali bi se reklo da je
garantovano da neće ako do konačnog poraza politike koja je uzurpirala
5. oktobar konačno ne dođe. Povod je Kosovo. A kolateralna šteta ovog
puta može da bude i sam Nato. To jest, Nato na način na koji ga
''evro-atlantisti'' nude – kao politiku koja ''nema alternative''. I tek
ćemo onda moći da kažemo da je politika 1990-ih (i prethodnih pola veka)
istinski poražena. A verujemo da nam demokratski Zapad neće zameriti
pokretanje javnih debata o najvažnijim državnim pitanjima, pa i o Nato-u
i EU. A ne bi trebalo da se toga plaše ni domaći ''ekskluzivni
zastupnici'' tog istog Zapada. Štaviše, imamo pravo da očekujemo i
aplauze za taj pomak ka većoj društvenoj transparentnosti. Što ne znači
da na njih treba i da računamo.
13.09.2007.g.
Copyright by NSPM
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
