Odgovor za rasrbljavanje - ćutanje <http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/4386/odgovor-za-rasrbljavanje-cutanje>
Mogućno je da su kukavičluk i profiterstvo moralne mane koje će „doći glave“ srpskom narodu! Duboko i svestrano upoznavši, i to kroz najmoćnije sredstvo „rasrbljavanje“, religiju, književnost i jezik, metode i načine kako su, prvo Hrvati, a zatim i svi drugi, preveli ogroman broj Srba ne samo u svoju veru, nego i nacionalnost i sve to uz „zdušnu“ pomoć servilnih Srba (među kojima su, nažalost - i mnoge „najumnije glave“, čak akademici, prividno „veliki Srbi“) - ugledni novosadski naučnik dr Petar Milosavljević poodavno je započeo idući isključivo dositejstveno-vukovskim putem novi „rat za srpski jezik“ i, rekli bismo, opstanak i osvešćivanje srpske nacije. Doktor Petar Milosavljević nije nikakav feljtonista - tema da istraži i oživi bolno i večno pitanje jesu li Srbi „sva tri zakona“ (Vukov, a pre njega domoljubni evropejac Dositej), još od Vukovog saborca, a kasnije kao sekretara famozne Jugoslovenske akademije nauka, naravno sa dve „plaće“ u Zagrebu Đura Daničića, prvi ilirstvom, a zatim jugoslovenstvom upregnuti u kola vešte hrvatske politike da pokatoliče i pohrvate maltene sve Srbe izvan Srbijice, postala je već decenijama njegova i ljudska i naučna preokupacija. Po mnogo čemu, a na primer, metodološko-naučno teorijskim radovima (Metodologija - proučavanje književnosti, Teorija beletristike, Teorija književnosti i dr), ili naučno-pouzdanim monografijama o Lazi Kostiću, Crnjanskom i sl. ovom „ubitom“ radniku je i te kako mesto, pre nego mnogim drugim, u Srpskoj akademiji nauka. Ali - to nije tako jer otvoreno im bacivši u ring naučne borbe, tamo sede još uvek i oni koji ostvaruju i danas pakleni plan Vatroslava Jagića i biskupa Štrosmajera da, upravo kroz famozni „srpskohrvatski“ i „dapače hrvatsko-srpski“ trajno prevedu veliki broj poreklom nesumnjivih Srba ne samo u katoličanstvo, nego i hrvatstvo! Na tu bolnu temu Milosavljević (uz pomoć supruge Vere, takođe vrsnog naučnika) ispisao je i publikovao javno, nažalost, zbog blokada upravo takvih „naučnika“ kod malih provincijskih izdavača, više od 3.000 strana! Čak i za stručnjake koji su studirali lingvistiku i književnost, mnogo šta će u Milosavljevićevim studijama „bez pardona“ biti ne mali izazov i otkriće upravo zbog fantastično mudre politike koja je gotovo dva veka sprovođena od strane Hrvata, koji su želeli (a po mnogo čemu i ostvarili) nameru da od manjinskog, postanu centralni „južnoslovenski“ narod i kultura. Upravo su jezik i književnost, a ne ono što mi možda i naivno nazivamo „plitika“, još od Štrasmajera i Gaja, pa sve do dana današnjeg, bili i ostali najefikasnije sredstvo „rasrbljavanja“. Nažalost, u taj proces su, možda nesvesno, bili uključeni i njemu doprineli - strogom naučnom akribijom pokazuje i dokazuje doktor Milosavljević - čak i najveći srpski naučnici i političari: Đuro Daničić, Jovan Cvijić, kralj Aleksandar, lingvista Belić, donekle vatrene pristalice famoznog „jugoslovenstva“, poput Skerlića, a danas takvi istaknuti akademici i „matičari“ poput Krestića, bračnog para Ivić, čak Svete Petrovića, koji je, otkriva Milosavljević „slučajno“ doktorirao u Zagrebu s tezom o sonetu u dubrovačkoj književnosti koju je, pri tom, jasno i glasno, proglasio „strahorvatskom“ iako je - opet dokazuje navodeći čak i Hrvate i to katoličke „svećenike“ - ona nesumnjivo bila srpska jer je to lingvističke analize jasno dokazuju - bila srpska... Cilj i poenta svih upornih Milosavljevićevih istraživanja i pokazuju, a i dokazuju da su upravo Srbi „terali vodu na velikohrvatsku vodenicu“! Suprotno čitavoj Evropi, a i književno-jezičkoj i istorijsko nauci, u kojoj su, primera radi svi Albanci iako žive čak u više država (Albaniji, Kosmet - Srbija, Grčkoj, Makedoniji), pripadaju trima verama (katolici, muslimani, čak pravoslavni), Srbi su zarad „Trojanskog konja“ jugoslovenstva izgubili čak i isključivo svoj jezik kao identifikaciju. (Jer, jezik je najpouzdaniji dokaz i etničke pripadnosti, a Hrvati su napustili svoj čakavski i kajkavski i kao „hrvatski“ uzeli štokavski!), a od ilirstva do Titove Jugoslavije najveći deo naroda, čak i književnost... Time su, u stvari, upravo mnogi učeni Srbi napustili svetosavski i dositejevsko-vukovski put, pa je, s razlogom ukazuje dr Milosavljević, ideja velikohrvatstva nasela čak i Katolička crkva koja, inače, kad su katolici u pitanju ne gleda mnogo da li je neko Nemac, Hrvat, Italijan - zašto bi joj smetalo što je Srbin? Najžalosnije, i to danas kada su zvanično inaugurisani čak i „bošnjački“ ili „crnogorski jezik“ i nacije, umesto „utuka na utuk“ ovom naučniku, ali ne strogo naučni megdan ne izlaze prozvani „velikani“: akademici, slavom ovenčani pisci, istoričari... Budućnost Srbima je predočio Vukov mlađani saborac Branko Radičević - da „čojku treba reći čojak, a ćušetu - ćuše!“ Samo - ko će to da učini, kad je lagodnije, a i sigurnije sedeti na lovorikama i prečuti apel koji je jedan umni Srbin, još u 19. veku zapisao: da je „jezik sokrovišče srpske“ - kaže on „crkve“, a mislio je upravo na narod! Mnogima, dobro užirenim, naravno nije do polemike - pogotovo ako je „rukavicu’ bacio naučnik - profesionalac. Dr Miodrag D. Ignjatović, književnik Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
