Američkoj demokratiji neophodna je ozbiljna revizija
Vilijem Montgomeri
Iako su Sjedinjene Države očito religiozna zemlja koja obuhvata brojne vere,
spreman sam da tvrdim da je naša stvarna religija još više "demokratija". Mi
stavljamo naglasak na "slobodne i poštene izbore", pitanja ljudskih prava i
neophodnost demokratskih vrednosti. Baš kao što su misionari vekovima putovali
u najudaljenije krajeve sveta da bi doneli istinsku veru paganima, tako njihovi
moderni ekvivalentni idu u svet da prevedu obraćenike u demokratiju. Nećete
naći mnogo političkih govora u Sjedinjenim Državama koji ne sadrže svete reči -
sloboda, demokratija, ljudska prava.
Svake godine objavljujemo izveštaje o svakoj bogovetnoj zemlji u svetu gde
detaljno ocenjujemo stanje ljudskih prava u njima. Osnovali smo "Zajednicu
demokratija" zasnovanu na uverenju da države članice dele zajedničke vrednosti
i zajedno rade na rešavanju zajedničkih problema. Sadašnja administracija je to
posebno naglasila, navodeći kao jedan od svojih glavnih ciljeva potrebu da se
podstaknu demokratske promene u zemljama za koje se smatra da su pod
autoritarnom vladavinom. To nije nikakvo udaljavanje od prošle prakse, već samo
proširivanje postojeće politike. Nije slučajno što je predsednik Buš sastavio
"osovinu zla" od tri krajnja autoritarna, nedemokratska režima.
Ova kolumna se pojavila zato što je Al Gor dobio Nobelovu nagradu za mir zbog
svojih napora da upozori svet na opasnost od globalnog zagrevanja. Kad sam čuo
vest, razmišljao sam kako bi različite bile Sjedinjene Države - i svet - da je
on bio predsednik Sjedinjenih Država umesto Džordža Buša, proteklih sedam
godina. Izgubio je predsedničke izbore u novembru 2000, uprkos tome što je imao
više od 500.000 glasova od svog rivala. Počinjem da razmišljam o neuspesima
naše demokratije, kao i ništa manje važnoj činjenici koliko je retko među našim
građanima samopreispitivanje demokratskog procesa kojeg se tako pomno držimo.
Realnost je takva da demokratski sistem u Sjedinjenim Državama sve manje služi
svojim građanima. Što je još gore, izgleda nemoguće i zamisliti značajne
reforme. Dok naša ekonomija poseduje fleksibilnost da promeni brzinu i ponovo
pronađe sebe takoreći preko noći, suočena s ozbiljnim problemima, naš
demokratski proces i dalje je !
zaglavljen u sistemu koji je postavljen daleko pre nego što su pronađeni
elektricitet, telefon, kompjuter, televizija ili automobil. Iako svaki
demokratski sistem ima ozbiljne izazove, oni u Sjedinjenim Državama deluju kao
posebno teški i ozbiljni.
U pet odvojenih slučajeva (1824,1876, 1888. i 2000), pojedinac koji je osvojio
najviše glasova nije bio izabran za predsednika. Razlog za to bio je taj što
predsednika, u stvari, bira elektorat sastavljen od delegata iz svih država i
distrikta Kolumbije. Svaka država ima isti broj delegata u tom izbornom telu
kao i ukupan broj senatora i članova Predstavničkog doma.
Sistem elektora smišljeno je uveden pre dva stoleća kao deo šireg kompromisa
između prava pojedinih država i ovlašćenja institucija nacionalne vlade, kao i
između gusto naseljenih i ruralnih oblasti. Izbori 2000. razotkrili su jasno
njegove ozbiljne nedostatke. Pre svega sistem može značajno da poveća važnost
glasanja u jednoj državi, kao što je Florida. Da je predsednik bio biran
direktnim glasanjem, spor oko šake glasova u jednoj državi bio bi beznačajan.
Kako se ispostavilo, nakon mesec dana sukoba i različitih mišljenja, zajedno s
optužbama i kontraoptužbama za nedopušten uticaj, tih nekoliko glasova odlučilo
je o predsedniku Sjedinjenih Država.
Drugo, pošto gotovo sve države imaju sisteme "pobednik uzima sve", pobeda u
državi i to samo s jednim glasom znači da kandidat osvaja sve delegate te
države. To dovodi do toga da političke kampanje ignorišu one države gde
kandidati imaju ubedljivu većinu ili značajnu manjinu. To stvara, takođe, i
teorijsku mogućnost da kandidat izgubi ubedljivo na direktnom glasanju, a da i
pored toga pobedi na izborima osvojivši gusto naseljene države malom većinom
glasova. Štaviše, u 158 slučajeva delegati se nisu povinovali svom mandatu i
nisu glasali za predsednika ili potpredsednika, kao što su se zakleli da će
uraditi.
Uprkos očiglednim nedostacima, malo je verovatno da će taj sistem biti
promenjen, zato što zahteva pristanak nadmoćne većine država i mnogi sebično
vide prednosti za sebe u tom sistemu. Glasači u državama s malim brojem
stanovnika imaju proporcionalno daleko veći uticaj nego one države koje su
gušće naseljene. Države koje imaju ujednačen broj demokratskih i republikanskih
birača dobijaju značajnu pažnju (i nagradu) obeju strana. Sistem "pobednik
uzima sve" povećava značaj pobede u ključnim državama i stoga povećava količinu
vremena koje im posvećuju kandidati.
Drugo kritično pitanje jeste finansiranje kampanje. Na kraju će republikanski i
demokratski kandidati za predsednika potrošiti po 500 miliona dolara za svoje
kampanje. Neuspešni takmičari na republikanskoj i demokratskoj strani zajedno
će potrošiti istu sumu. Gotovo sve trke za Senat, Predstavnički dom i guvernere
50 država koštaju milione dolara da bi kandidati mogli uspešno da se takmiče.
Jedini način za kandidate da obezbede tolika sredstva jeste da se obrate
specijalnim interesnim grupama, krupnom biznisu i ostalim "debelim mačkama". To
mora značajno da utiče na kvalitet i tip zakona koje usvajaju. Kongresmeni koji
su bili izabrani na dve godine, otvoreno su mi rekli da su potrebe za
sredstvima za kampanju toliko velike da moraju odmah nakon izbora da počnu da
rade na narednoj. Na kraju, umesto da donose zakone, kongresmeni i senatori
prikupljaju sredstva. Svi napori da se taj sistem reformiše jadno su propali, a
sistem postaje sve gori i gori.
Treće, nisam uopšte siguran da su demokratske vlade sposobne da uspešno
odgovore na izazove današnje ere. Iako to može delovati kao jeres, činjenica je
da su demokratski izabrani zvaničnici, naročito u Sjedinjenim Državama, veoma
svesni kratkoročnih interesa svojih izbornih baza. Autoritarne vlade mogu da
donesu teške i nepopularne odluke lakše nego demokratski izabrane. Klasičan
primer je naša energetska politika. Ako bi cene benzina, koji je upola
jeftiniji nego bilo gde u regionu, bile udvostručene, to bi podstaklo očuvanje
energije, prikupljanje sredstava za istraživanja alternativnih izvora energije
i efikasnije korišćenje tih izvora. Ali nijedan političar neće ni pokušati da
nagovesti tako nešto, jer bi to značilo sigurnu smrt na svakim izborima.
Konačno, šok koji su izazvali teroristički napadi od 11. septembra pomogli su
da se kreira klima u kojoj naši građani prihvataju uskraćivanje ljudskih prava,
korišćene torture nad osumnjičenima u Gvantanamo Beju i Abu Graibu i gubljenje
naše međunarodne uloge lidera u sferi borbe za ljudska prava i demokratsku
praksu. Mi više nemamo moralni autoritet da držimo lekcije drugim zemljama zbog
njihovog delovanja.
Svi ti navedeni problemi nisu naročito novi i mnogi su prisutni u izvesnoj
formi i u drugim demokratijama. Istina, usamljeni glasovi sve češće traže da se
pozabavimo nekim od problema. Ali mnogi od nas uzimaju našu demokratiju zdravo
za gotovo. Ne bi trebalo, pošto joj je neophodna ozbiljna revizija. Umesto da
bude integralni deo jedne aktivne i energične Amerike, naša demokratija postaje
ogroman mrtav balast koji nas dramatično usporava, baš kao što naši protivnici
stiču snagu i samouverenje.
http://www.danas.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
