Zbog čega međunarodni napori na Balkanu nisu bili uspešni
Vilijem Montgomeri
Prošlo je sedamnaest godina otkad je međunarodna zajednica počela da nameće
uslove/sankcije/pritisak na Srbiju da bi ona modifikovala svoje ponašanje;
dvanaest godina od prestanka sukoba u Hrvatskoj i mirovnog sporazuma iz
Dejtona, potpisanog da bi rat u Bosni bio okončan; i osam godina od završetka
kampanje NATO bombardovanja, kad su UN i ostale međunarodne organizacije počele
da upravljaju Kosovom. Tokom čitavog tog perioda potrošene su milijarde dolara
na različite oblike pomoći; upućeno je na desetine hiljada vojnog osoblja u
region; i čitave legije diplomata i birokrata borile se da nametnu osećanje
stabilnosti u regionu i da sve zemlje izvedu na normalan kolosek koji vodi do
integracije u EU.
Uprkos svemu tome, situacija u regionu i dalje je nestabilna, pa čak i
neizvesna. Budući status Kosova je nerešen i verovatni scenariji za blisku
budućnost jesu u najboljem slučaju sumorni. U Bosni, tri etničke grupe su
obustavile nasilje, ali se i dalje drže svojih ratnih ciljeva i predrasuda.
Bosna je u predvorju ekonomskog i političkog pakla. Makedonija se suočava s
potencijalnim sukobom između etničkih Albanaca i Slovena uz stalne izveštaje o
"dobrovoljnom etničkom čišćenju", pošto se pripadnici obeju etničkih grupa
iseljavaju iz oblasti u kojima su manjina, da bi potražili bezbedno življenje u
okviru svoje grupe. Tenzije rastu i u Sandžaku u Srbiji, pošto se rivalske
islamske grupe bore za vlast, uz moguću umešanost elemenata sa strane. Južna
Srbija ostaje ranjiva na obnavljanje nasilja, direktno povezanog sa situacijom
na Kosovu. Srpska politika ostaje usredsređena gotovo isključivo na
nacionalistička pitanja uz povećanu antizapadnu retorik!
u koja potiče iz redova vlade i van nje.
Zbog čega međunarodni napori nisu bili uspešniji? Zašto su zemlje u regionu i
dalje uhvaćene u teritorijalno-etničke sukobe, koji su čista antiteza onome za
šta se zalaže EU? Zbog čega je "meka moć" EU, koja je tako efikasno
funkcionisala drugde, imala malo uticaja?
Deo odgovora jeste da je međunarodna zajednica pristupila ovom regionu s
unapred utvrđenim mentalnim sklopom; nekim neokrnjenim principima; kombinacijom
idealizma i naivnosti, koja praktično onemogućava da se ostvari vrsta napretka
koji smo mi i ljudi u regionu želeli i očekivali. Reč je o sledećem: a) Imajući
u vidu obim zločina i milione oštećenih ili uništenih života, potrebno je mnogo
više vremena za bilo kakvu vrstu pomirenja, nego što su zemlje sa strane
(posebno Sjedinjene Države) bile u stanju da razumeju ili spremne da prihvate.
Želeli smo brz napredak i zato smo pritiskali sve strane da preduzmu korake pre
nego što su one bile politički spremne, ili u stanju da to urade. Umešane
etničke grupe videle su te mere kao pretnju svojim vitalnim interesima i
reagovale u skladu s tim. Prečesto otpor vidimo uprošćeno kao opstrukciju.
Sjedinjene Države koje su nestrpljive da povuku svoje trupe i prepuste
odgovornost Evropskoj uniji, posebno su odgovo!
rne za prebrzo nametanje rezolucija za rešavanje problema.
b) Bili smo odlučni da ne dozvolimo promenu granica u odnosu na one koje su
postojale u bivšoj Jugoslaviji (uključujući i granice Kosova). Upravo stoga što
je ta politika bila tako čvrsta, što se dogodila agresija, sada su automatski
odbačene brojne alternative i (kreativna) rešenja, koja su mogla na kraju da
budu održivija od onoga što je sada na stolu.
c) U bliskoj povezanosti s politikom nepromenljivosti granica, mi smo postavili
kao apsolutni zahtev u Bosni i na Kosovu da krajnji rezultat mora biti
multietničko društvo. Ipak, nepoverenje i neprijateljstvo među etničkim grupama
jaki su kao i pre, i to je osnovni razlog gotovo svih problema koje tako jasno
primećujemo u Bosni i na Kosovu. Nismo napravili takoreći nikakav napredak u
ublažavanju tih osećanja.
d) Dejtonski mirovni sporazum doneo je rigidan, nefunkcionalan sistem koji
naglašava etnicitet kao centralni faktor. Sporazum daje veliku moć dvama
entitetima i omogućava svakoj od tri etničke grupe da blokiraju akcije na
nacionalanom nivou: privilegija kojoj se rutinski pribegava. Krajnji je
rezultat toga da Bosna ne funkcioniše kao normalna evropska zemlja. Neposredna
je posledica što vlada ne funkcioniše kako bi trebalo, a ni ekonomija. Kako
stoje stvari, Bosna jeste i biće drugorazredna država u Evropi, ostavljena
daleko pozadi i koja opstaje na sve manjoj međunarodnoj pomoći.
e) Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN na sličan način nije bila dovoljna da
kreira stabilnost i izvesnu budućnost za Kosovo. Ona je ostavila nerešenim
sudbinska pitanja i stvorila uzajamno isključiva očekivanja među Srbima i
kosovskim Albancima, kao nešto što mogu legitimo da očekuju.
f) Svaka međunarodna organizacija (UNMIK, KFOR, EUFOR, Kancelarija visokog
predstavnika u Bosni, misija OEBS u svakoj zemlji, ICTY) bavi se svojim poslom
u vakuumu, blaženo nesvesna ili bezbriža što sve ono što uradi, utiče u
izvesnoj meri (obično negativno) svuda drugde u regionu. Na Balkanu je sve
povezano, bez obzira na to koliko često ili koliko energično međunarodna
zajednica tvrdi suprotno.
Klasičan primer te veze sada se odigrava u Bosni i na Kosovu. Za međunarodnu
zajednicu to su i dalje dve potpuno odvojene situacije kojima se bave različite
organizacije, strukture i personal. Diplomate rutinski ponavljaju mantru da su
to odvojeni problemi. Ali, Srbi to uopšte ne vide na takav način. Za njih je
zajednička nit što u oba slučaja srpska manjina strašno oseća da su njeni
interesi (kako ih ona vidi) izloženi ozbiljnom napadu međunarodne zajednice. Na
Kosovu, oni vide kako se odvija proces sticanja nezavisnosti. U Bosni vide da
se autonomija koju su uživali u skladu s odredbma Dejtonskog sporazuma stalno
potkopava i dovodi u pitanje.
Ta dva slučaja sada se uzajamno hrane, a rezultat je da svaki postaje opasniji
i nepredvidiviji. Reakcija premijera Milana Dodika i ostalih srpskih zvaničnika
i u Bosni i u Srbiji na nedavne korake koje je preduzeo visoki predstavnik
odražava i kulminaciju frustracija zbog dugotrajnijh nastojanja različitih
visokih predstavnika da smanje ovlašećenja entiteta, ali i sve otvorenijeg
sukoba s međunarodnom zajednicom zbog pitanja Kosova.
Najverovatniji scenario za Kosovo jeste da neće biti dogovorenog rešenja, niti
rezolucije Saveta bezbednosti UN. Negde sredinom decembra (ili ubrzo nakon
toga) rukovodstvo kosovskih Albanaca najaviće plan da referendum za nezavinost
bude održan nekoliko meseci kasnije. Oni će tvrditi da će period pre
referenduma iskoristiti za konsultacije s međunarodnom zajednicom i primenu
velikog dela Ahtisarijevog plana. U početku, oni možda neće ni saopštiti datum
referenduma. Ideja je da se proces razvuče, a istovremeno povlače potezi koji
pokazuju kako rukovodstvo deluju na odgovoran način. Kada je premijer Dodik
prvi put naveo primer Kosova kao osnovu za mogući referendum za nezavisnost
Republike Srpske, on je samo testirao vode, dajuću oduška sopstvenim
frustracijama. Poslednji pokušaji da se smanje ovlašćenje RS možda su to
promenili. Veoma je moguće, ako se ne preduzmu akcije da se hitno snizi tenzija
u Bosni, da će bosanski Srbi pokušati da slede potpuno i!
ste korake koje će kosovski Albacni preduzeti u decembru. Na šta će to izaći,
može svako da pogađa, ali neće biti nimalo prijatno. Međunarodna zajednica
moraće dugo i ozbiljno da razmisli kako će odgovoriti na takve inicijative,
ili, što bi bilo bolje, kako će delovati da se to ne dogodi.
http://www.danas.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
