Intervju: Koštunica vodi antisrpsku politiku
Politika
MIODRAG ŽIVANOVIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U BANJALUCI
Visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini Miroslav Lajčak
sutra će u Banjaluci predsednika Vlade Republike Srpske Milorada Dodika
detaljno upoznati sa merama koje je doneo 19. oktobra. Podsetimo, Lajčak je
naložio promenu način glasanja u Veću ministara i Parlamentu BiH, i to u pravcu
smanjenja broja potrebnih glasova predstavnika iz entiteta i konstitutivnih
naroda za donošenje odluka, pravdajući taj potez željom da se funkcionisanje
organa vlasti učini ekspeditivnijim.
Međutim, te mere su političari u RS protumačili kao otvaranje mogućnosti za
preglasavanje srpskih predstavnika u institucijama BiH. Oštro je reagovao i
srpski premijer Vojislav Koštunica, koji je ocenio da su „cilj Lajčakovih mera
i Ahtisarijevog plana ukidanje Republike Srpske i proglašavanje jednostrane
nezavisnosti Kosova”.
– Problem se ne nalazi u stavovima visokog predstavnika, nego u strukturalnom
poremećaju unutar BiH, pa tako i unutar RS. Jer, na nizu primera se pokazuje da
institucije sistema naprosto ne mogu da funkcionišu na etničkoj matrici. I
Lajčak je pokušao da preko ovih mera proba da nađe strategiju izlaza iz tog
ćorsokaka. Druga je stvar što politička gužva, koju su stvorile te odluke,
daleko premašuje njihov realan kapacitet i domet. No, očigledno je nekom
trebalo, i u RS, ali i u Beogradu, da miš bude gađan iz sveg raspoloživog
artiljerijskog oruđa, kako bi daleko važnije stvari bile skrajnute u stranu –
izjavio je za „Dnevnik” profesor na Filozofskom fakultetu u Banjaluci dr
Miodrag Živanović.
Mogu li Lajčakove mere ipak da predstavljaju uvod u početak kraja BiH?
– Teško je biti prognozer šta će se dalje dešavati, ali je za očekivati da
visoki predstavnik ostane kod svojih odluka, a da partijski lideri u RS, bez
obzira na pritisak iz Beograda, na kraju ipak popuste uže koje su sad jako
zategli. Dakle, neće se dogoditi ništa spektakularno, osim što će biti
izgubljeno puno dragocenog vremena. Inače, kao čoveka koji živi u Republici
Srpskoj, začudilo me je da je premijer Koštunica reagovao pre zvaničnih
institucija RS, jer one tek treba da kažu svoj stav o Lajčakovim merama. Ne
znam koje su mu bile namere, da li je meta bila međunarodna zajednica ili je to
bilo za unutrašnju političku upotrebu u Srbiji, ali takav istup svakako odudara
od političkog bontona, s obzirom da se ipak radi o drugoj državi.
Da li je to upozorenje premijera Koštunice, u kojem je Kosovo i Republiku
Srpsku praktično stavio u istu ravan, na tragu tvrdnji da su teritorijalne
kompenzacije na Balkanu neminovne?
– Ne verujem da će se bilo šta u tom smislu dogoditi. Taj film o zameni
teritorija nije više aktuelan. Ništa neće biti ni od eventualnog raspisivanja
referenduma u Republici Srpskoj o izdvajanju iz BiH ukoliko Kosovo proglasi
nezavisnost. Jednostavno, sve što se dešava na ovim prostorima, sa Kosovom u
žiži, ali i drugim većim ili manjim žarištima, kao što je upravo RS, pod
brutalnom je kontrolom institucija međunarodne zajednice. I ta sirova moć, te
otvorene ucene i direktive, nesumnjivo će pobediti. Kada se klupko rasplete,
eventualna nezavisnost Kosova više će imati konkretnog odjeka u nekim dalekim
regijama, poput Južne Osetije ili Abhazije, negoli kod nas. Naravno, biće
političke buke, koju će najviše praviti lideri nacionalno orijentisanih
stranaka, ali ni to neće dugo trajati, jer će sila međunarodne zajednice sve na
ovim prostorima brzo vratiti u realnost. E sad, ono od čega ja, priznajem, sve
više strahujem, to je moguće konfesionalno z!
bližavanje Albanaca sa Kosova, koji su ubedljivom većinom muslimani, sa
Bošnjacima. Iz toga neće proizaći nekakva politička tvorevima, ali takva
simbioza može na ovim prostorima proizvesti ono što je doživeo i još uvek
doživljava Liban.
Lajčakova greška u koracima
– Lajčak je od prvog dana napravio grešku jer je nastavio da ide tragom svojih
prethodnika, lorda Ešdauna i Švarcšilinga, pa je pregovore o reformama započeo
da vodi sa političkim strankama a ne sa ljudima iz institucija. Naravno, jesu i
to sve stranački funkcioneri, ali je ipak drugačije ako nešto prihvati
parlament u odnosu na puku saglasnost nekoliko partijskih lidera. Ovako, moć
odlučivanja je u potpunosti dislocirana iz institucija sistema, i Bosna i
Hercegovina je dovedena u situaciju koja nije primerena početku trećeg
milenijuma: institucije ni o čemu ne odlučuju, već sve zavisi od Dodika i
Silajdžića, kao lidera najjače srpske, odnosno bošnjačke stranke. Ako se oni
dogovore, biće sve dobro, a ako se dogovorno posvađaju, propali smo. A narod za
to vreme ispašta i sve se više mrzi.
Komšić daleko od dobrog ukusa
– Izjava predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine Željka Komšića, koji
je poručio premijeru Koštunici da „prste drži dalje od BiH jer bi mogao dobiti
i po prstima i po nosu”, samo pokazuje na kakvom smo mi nivou kada je reč o
političkoj kulturi. Ona ne samo da je daleko izvan granica političkog bontona,
nego u neku ruku predstavlja i najavu otvorene pretnje. Međutim, ne verujem da
će taj Komšićev istup izazvati ikakve iole ozbiljnije posledice unutar Bosne i
Hercegovine ili dodatno negativno uticati na odnose BiH i Srbije jer, zapravo,
sumnjam da naše političare iko shvata ozbiljno.
Vraća li se tako ceo region u devedesete?
– Ovde je sve moguće. Na žalost, rezultati istraživanja koja su nedavno rađena
zastrašujući su. Etničke distance u BiH su danas dublje negoli tokom ratnih
godina, samo su upakovane u naizgled lepšu ambalažu koja, da zlo bude veće, čak
ima formalnu legitimaciju. I ne znam koja bi to snaga mogla da promeni. Jer,
mlada generacija je, zapravo, najkonzervativniji deo bosanskohercegovačkog
društva, dok su, da paradoks bude veći, najprogresivniji penzioneri. Meni je,
recimo, neshvatljivo i da gotovo 70 odsto Srba u Srbiji glasa za krajnju
desnicu, koju predvode radikali i DSS, iako lideri tih partija, Nikolić i
Koštunica, zapravo vode antisrpsku politiku. Znam da se ovo što sam rekao
mnogima neće svideti, ali ja govorim ono što mislim i osećam a ne ono što neko
želi da čuje. Uostalom, negativne posledice tog pogubnog delovanja osećaju se
gotovo na svakom koraku. Srpski narod, kome i sam pripadam, dokle god se bude
vrteo u tom njihovom etnocentričnom siste!
mu u kome vreme ide unazad, neće imati šansu za normalan život.
Nedavno ste upozorili da se i Bosna i Hercegovina nalazi u pat poziciji iz koje
nema racionalnog izlaza?
– Možda zvučim kao pesimista, ili čak defetista, ali mi je zaista teško
govoriti o nekom racionalnom izlazu. Jer, temeljno je pitanje ko je danas
uopšte za Bosnu i Hercegovinu? Srpska strana – nije. Hrvatska strana takođe
nije. A nisu ni Bošnjaci. Mada oni deklarativno govore da jesu za BiH, da
nemaju rezervnu domovinu, njihovi politički predstavnici nude toliko nerealna
rešenja da se opravdano može sumnjati u njihovu iskrenost. Ko je onda za BiH?
Ja tu vidim samo neke obične ljude, a i njih, nažalost, ima tek u promilima.
Ostali su svi, pokriveni plaštovima etnosa, zatvoreni u svoje srpske, hrvatske,
bošnjačke torove. Mi smo suočeni sa plemenskim ustrojstvom države. Konstituent
društva nije pojedinac, već kolektivitet.
Zapravo, u BiH su na snazi tri jednopartijska sistema na etničkoj osnovi, ali i
tri modela privatizacije, tri obrazovna sistema… Takvi, mi se ne možemo ni
približiti evropskim standardima. I zato ni ne vidim izlaz, bar ne u skoroj
budućnosti. Nama, dakle, treba vreme. Možda čak tri, četiri izborna ciklusa. A
pragmatični Zapad bi da mi rešimo puno stvari koliko u ponedeljak. To, bojim
se, nije moguće.
Miroslav Stajić
http://www.dnevnik.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
