Dogovorena nevinost Izbora će biti pre odluke o statusu, a u kampanji se neće čuti optužba “prodao si” ili “izdao si”, i Nikolić i Tadić će reći da neće priznati nezavisni Kosmet
http://www.nin.co.yu/img/spacer.gif
Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, ne odgovara
neposredno na pitanje: “Opšta je tvrdnja da takozvanom demokratskom bloku
odgovaraju izbori pre odluke o statusu Kosmeta, a da radikalima odgovaraju
izbori posle odluke”.
Nikolić propitkuje šta je to demokratski blok, a onda se pretvara u političkog
analitičara objašnjavajući šta odgovara Vojislavu Koštunici i šta je po volji
Borisu Tadiću, a mobilni telefon mu zasvira himnu Rusije uvek kada ga neko
pozove.
Kada bi na postavljeno pitanje odgovorio sa “da”, Nikolić bi priznao da i on
sluti da će na jedan ili drugi način biti proglašena nezavisnost Kosmeta. Neće,
možda biti te reči “nezavisnost” ali će nezavisnosti biti. Doduše, on to kaže
na sebi svojstven način: „Moji izvori iz Brisela kažu da tamo Koštunici i
Tadiću jasno stavljaju do znanja da je nezavisnost jedino rešenje.”
Potom bi zamenik Vojislava Šešelja morao da odgovara na novo pitanje koje bi
više ličilo na optužbu nego na zainteresovanost: “Kako se osećate što
radikalima odgovara da Srbiji bude što gore?” Zamka je i što bi odgovorom “da”
Nikolić rekao da nema šanse da pobedi na izborima koji će biti održani pre
odluke o statusu.
Svaki ozbiljan istraživač javnog mnjenja, politički analitičar ili vođa
savetničkog tima predsedničkih kandidata mora da prizna da je nemoguće
izračunati izborne rezultate pre i posle odluke o statusu Kosmeta. Ta vrsta
političke matematike u ovom trenutku još ne postoji. Zato se tvrdnja – dobro za
Borisa, loše za Tomislava – dokazuje posredno, pre svega poređenjem odgovora na
pitanja “Da li bi na referendumu glasali za ulazak Srbije u Evropsku uniju?” i
“Ako bi Kosovo postalo nezavisno, a potom bio referendum za priključenje EU,
šta biste vi učinili?” Od januara 2005. godine do oktobra 2007. godine u
anketama “Strateškog marketinga” između 55 i 66 odsto građana kaže da bi na
referendumu glasali za ulazak u Evropu, što je više od 70 odsto onih koji bi
stvarno izašli na glasanje. Ali, ako se ulazak u EU nudi posle proglašenja
nezavisnosti Kosmeta, samo 40 odsto građana i dalje hoće da za svoju drugu
prestonicu ima Brisel. Međutim, čak ni analitičari na zadatku dežurnih
glasnogovornika Koštuničinog DSS-a, nisu iskoristili ovaj podatak da bi
dokazivali kako bi posle nezavisnosti Kosmeta proevropski Tadić dobio 20 odsto
manje glasova. Bio bi intelektualni bezobrazluk i moralna nakaznost izvoditi
takvu tvrdnju. Zato je, bar za sada, niko i nije izrekao.
Teza – dobro za Tomislava, loše za Borisa – dokazivala se osećajem političara i
predviđanjem ponašanja glasača zasnovanim na logici reakcije biračkog tela na
otimanje 15 odsto teritorije države. Tim putem je i Koštunica zaključio da mu
je bolje da ima izbore pre nego što Marti Ahtisari ponudi svoje rešenje za
Kosmet, a još bolje da ih ima posle donošenja ustava. Kampanja za njegovo
donošenje bila je vođena tako da je veliki deo biračkog tela poverovao da je
problem Kosmeta rešen pošto je u Ustav upisano da je on sastavni deo Srbije.
Nije Koštunica izmislio Kosmet kao ključno izborno pitanje, učinio je to još
1987. godine Slobodan Milošević. Lider DSS-a je krajem 2006. pokušao da dobije
izbore iskazanom brigom za “svetu srpsku zemlju” a u jesen 2007. godine pokušao
da odloži predsedničke izbore neizvesnošću sudbine Dečana, Gračanice,
Qeviške... Pošto autori teze da bi predsednički izbori loše uticali na odluku o
statusu Kosmeta nisu izneli nijedan argument, a izrečeno je bar četiri-pet
valjanih protivrazloga, tom nametnutom temom se više ne treba baviti.
Wu je u drugi plan gurnuo i dogovor Tadića i Koštunice o vremenu održavanja
predsedničkih izbora, a oni će biti u januaru 2008 pre odluke o statusu
Kosmeta, uveren je i Tomislav Nikolić.
Ako predsednički izbori budu održani 13, 20. ili 27. januara, a do tada ne bude
doneta odluka o statusu, postoji nekoliko načina da Kosmet ipak bude njihova
najvažnija tema. Prvi je da pregovarački tim Srbije ponudi podelu Kosmeta. U
jednom trenutku se učinilo da to može da bude način rešavanja nacionalnih
pitanja Srba i Albanaca. Sugerisala je to zajednička medijska akcija državne
televizije i “Politike”, a njeni promoteri su bili Noam Čomski i Dobrica Ćosić.
Pisac “Grešnika”, “Otpadnika” i “Vernika” u pomoć je pozvao i Zorana Đinđića,
svodeći nekoliko njegovih načina rešavanja kosmetskog problema na samo jedan –
podelu. Akcija je bila kratkog daha iako se u vrhovima vlasti nezvanično moglo
čuti da bi podela bila ravna pobedi i da bi lako mogla tako da bude
predstavljena u medijima i doživljena od birača. Međutim, član Vlade Srbije je
ovom novinaru u nezvaničnom razgovoru rekao “Mi ne možemo da ponudimo takvu
stvar”, što je moglo da se tumači, mada nije rečeno, da bi ona mogla da bude
predmet razmatranja, možda i dogovora. Otuda je teško poverovati da bi u
predvečerje predsedničkih izbora Tadić i Koštunica sa Hongkonga i Olandskih
ostrva prešli na podelu, iako bi moskovski Vladimir Veliki podržao i taj
dogovor. Konačno, nuditi novo rešenje dva meseca pred izbore, kada je 45 odsto
građana protiv podele, jeste rizik u koji se Tadić i Koštunica neće upustiti.
Drugi način da Kosmet bude izborna tema broj jedan jeste da Albanci sa Kosmeta
pre Amerike ili Evropske unije proglase nezavisnost Kosmeta. U ovom trenutku
lideri kosmetskih Albanaca imaju jednostavan cilj: da komšiji crkne krava. To
su pokazali još na izborima 1992. godine. Već tada su učešćem na izborima za
Skupštinu Srbije mogli da sruše Slobodana Miloševića. Ali da su to učinili,
danas ne bi mogli da očekuju nezavisnost. Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj
jesu bili najbolji izgovor Albancima za traženje nezavisnosti Kosmeta.
I sada njima najviše odgovara da na predsedničkim izborima pobedi Tomislav
Nikolić, koji će odmah biti proglašen Miloševićem većim od Miloševića. Pošto
svetsko javno mnjenje ima sasvim različitu predstavu od prosečnog građanina
Srbije o Miloševiću, Albanci bi na Kosmetu najviše za sebe uradili promocijom
Nikolića u dvojnika Miloševića.
Drugi izbor Prištine jeste da u Srbiji ostane trenutno stanje, sa Koštunicom
kao glavnim dirigentom političkog ritma Srbije. Premijerov ugled na Zapadu je
daleko od onih vremena kada ga se pompezno dočekivalo u Bijaricu i dodeljivalo
nagrade u Vašingtonu. Štaviše, njegovo protivljenje ulasku Srbije u NATO
svrstalo ga je u istomišljenike Nikolića i protivnike Zapada. Kosmetski Albanci
bi rado da tom crvenom maramom mašu pred očima Zapada, pa još i da naglašavaju
rusofiliju SRS-a i DSS-a u uslovima kada Rusija ne može da spreči ostvarivanje
dogovora Amerike i EU o Kosmetu.
Najmanje dobro rešenje za Hašima Tačija kao i Vetona Suroija jeste da Tadić
ostane predsednik Srbije, što će mu biti lakše pre saopštavanja odluke o
nezavisnosti Kosmeta. Tadić, plaše se Albanci, može na Zapadu da izdejstvuje
ustupke na koje Priština ne bi pristala, ali će morati da pristane.
Ipak, izvesnije je da će Beograd dobiti nove mostove preko Save i Dunava nego
da će komandant “Zmija” proglasiti nezavisnost Kosmeta pre nego što to učine
Amerika i Evropska unija.
Toliko je malo verovatno i ponavljanje pogroma nad Srbima na Kosmetu posle 10.
decembra poput počinjenog 17. marta 2004. godine. Evropskoj uniji takav rasplet
ne treba, i teško da će Amerika dozvoliti šenlučenje svojih štićenika na
Kosmetu, čiji je izbor samo jedan: moraju da slušaju Vašington, inače ih – nema!
Isti je razlog zašto ne bi trebalo očekivati da Albanci iz Preševa i Bujanovca
nemirima pokušaju da odlože predsedničke izbore u Srbiji koje po Ustavnom
zakonu treba raspisati do kraja godine. Reakcija policije i vojske Srbije u tom
slučaju mogla bi biti, kako je svojevremeno Zoran Đinđić tražio da bude,
„Oštro, od kuće do kuće”.
Priština ima još jedan način da Kosmet postane remetilački faktor u izbornom
kalendaru Srbije. Beogradom već duže kruži tvrdnja da bi, pošto “trojka” 10.
decembra kaže da nema dogovora, Tači i ekipa posle nekoliko dana na Skupštini
Kosova mogli da usvoje Ahtisarijev plan kao osnovu za rešenje statusa Kosmeta.
Za primenu tog plana potrebno je nekoliko meseci, tako da niko ne bi ni morao
da pominje reč „nezavisnost” što, naravno, ne treba očekivati od političara iz
Prištine.
Pitanje je da li će taj očekivani potez Koštunica da iskoristi i da kaže da je
njime ugrožena teritorijalna celovitost Srbije, što je po dogovoru sa Borisom
Tadićem dovoljan razlog za neodržavanje izbora. Gledano sa pozicije očuvanja
položaja najmoćnijeg političara Srbije, premijeru bi odgovaralo da izbora za
predsednika ne bude do kraja postojećeg Tadićevog mandata, dakle do leta 2009.
godine. Koštunica, međutim, više nije jedini koji odgovara na ovo pitanje.
Očigledno je Tadić već uverio Koštunicu u sopstvenu odlučnost da izbora ne bude
samo u slučaju ozbiljnih nemira na Kosmetu ili u Preševu. Sve ostalo neće
smatrati valjanim razlogom da odloži svoj drugi duel sa Tomislavom Nikolićem. S
druge strane, Koštunici je jasno da bi on bio jedini gubitnik mogućeg bojkota
predsedničkih izbora, jer njih neće bojkotovati ni DS ni SRS, bez obzira na to
što radikali tvrde da ništa unapred ne mogu da tvrde.
Koštunici i Tadiću u slučaju nesporazuma oko datuma izbora na raspolaganju je
još jedan međupotez. Premijerova garancija da će promenom Ustavnog zakona
predsednik ostati to do kraja mandata, a u opravdanju za ovaj potez Kosmet bi
bila najčešće upotrebljavana reč.
Konačno, eto nas i na izborima – 13, 20. ili 27. januara. Kosmet uopšte ne mora
da bude ključna tema oko koje će se krviti Tadić i Nikolić. Radikal je već
ponudio džentlmenski dogovor, tvrdnjom da ova garnitura političara u Srbiji ne
treba da se uzajamno optužuje po principu „ti si izgubio” ili „ti si prodao”
Kosmet. To spasava belaja i radikale i demokrate. Radikalima se može pripisati
da su se pristajanjem na „Sporazum o misiji OEBS za verifikaciju na Kosovu”
oktobra 1998. godine odrekli suvereniteta i integriteta Srbije nad Kosmetom.
Dobrica Ćosić je taj sporazum nazvao „dobrovoljnim prihvatanjem okupacije”
kojim je Vojska Jugoslavije „de facto postala ono što je bila 'Poljska straža'
generala Nedića” i „izgubila smisao svog postojanja”. Naravno, i vlada
socijalista i radikala je izgubila rat za Kosmet pa je onda i Rezoluciju 1244
proglasila za akt kapitulacije. Dakle, po njihovom mišljenju, tada je izgubljen
Kosmet. Ali, i Tadić neće morati da objašnjava kako su se i zašto neki lideri
DOS-a odricali Kosmeta, nudili ga u ruke Amerikancima.
Obojica će govoriti da nikada neće pristati na nezavisno Kosovo a Nikolić neće
propustiti priliku da Tadiću spočitava kako mu saveznici sa Zapada otimaju
Kosmet i propitivaće ga šta će da uradi na dan kada bude proglašena nezavisnost
Prištine, što je pitanje koje će u javnom mnjenju gubiti na značaju pošto je
jasan trend da se stalno povećava broj ljudi koji ne sumnjaju da će Kosmet
jednoga dana biti nezavisan. Ključna razlika među njima neće biti Kosmet, već
pitanja NATO-a i Evropske unije, Srbija na Istoku, Srbija na Zapadu ili Srbija
Nigde.
http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=34845
<<image001.gif>>
