ROBOVI PODANIČKE SVESTI
Izvor: Pravda, 08.12.2007; Strana: 40 Možda će za nekog sve što bude rečeno u ovom tekstu biti sporno. Ali, jedno je sigurno: Srbija se, još jednom, kao i više puta u prethodnih stotinak godina (markirajmo kao početak Aneksionu krizu iz 1908. godine), nalazi u izuzetno komplikovanoj diplomatskoj i spoljnopolitičkoj situaciji. Tada, te 1908. godine, zbog austrijskog prisvajanja Bosne i Hercegovine, umalo nije došlo do oružanog sukoba na Balkanu. Srbija je naredne godine, pod pritiskom velikih sila, morala da se saglasi sa aneksijom i izjavi da sa tim činom nisu povređena njena prava. Ipak, kada se nešto jako želi, obično se to, na kraju, i dobije. Trebalo je da prođe desetak burnih godina balkanskih ratova i jednog globalnog rata, pa da Srbi, sa obe strane Drine, budu konačno u zajedničkoj državi. Prema svedočenju istoričara Stanoja Stanojevića, na glas o austrijskoj odluci od 24. septembra 1908. da anektira BiH, „digao se ceo narod u Srbiji i Crnoj Gori na odbranu svojih državnih i nacionalnih prava". Nešto kasnije, nastavlja naš poznati istoričar, „oduševljenje za nacionalne težnje i ideale izbilo je tom prilikom na površinu sa elementarnom silom; samopouzdanje je bilo neobično veliko, možda čak i preterano (...) Svest o zajedničkim interesima i o velikoj opasnosti zahvatila je bila sve slojeve, i svi su se takmičili u radu za opštu stvar. Bilo je mnogo lepih primera požrtvovanja i patriotizma (...) Onda se već moglo videti da je moralni i nacionalni kapital u Srbiji vrlo veliki." A danas? Moralni i nacionalni kapital Ovih dana, meseci i godina, Srbija se suočava sa problemom koji se tiče njenog suvereniteta i integriteta. U ime tzv. međunarodne zajednice, koja već osam godina upravlja Kosovom i Metohijom, jedan strani diplomata, Finac Marti Ahtisari, uz nedvosmislenu podršku nekoliko veoma moćnih država (dve su apsolutno prepoznatljive SAD i Velika Britanija), predočio je svoj predlog rešenja budućeg statusa ove srpske pokrajine. Naravno, ne možemo ovom prilikom prepričavati sve detalje tog plana, dovoljno je podsetiti se izjave sadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koju je dao prilikom susreta sa Ahtisarijem, kada je on došao u Beograd 2. februara 2007. da promoviše rešenja iz plana. Predsednik je tada kazao da „Ahtisarijev plan otvara mogućnost za nezavisnost Kosova" i dodao da je „Ahtisariju rekao da Srbija i on, kao njen predsednik, nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova". Za razboritog, dovoljno. Plan je, dakle, krajnje nepovoljan po Srbiju i njene interese, i prirodno je očekivati da cela nacija i sveukupno javno mnjenje, što bi se reklo, „dišu kao jedno". Proceduralno gledano, Srbija je tada mogla da na jednostavan način, međunarodno-pravnim putem, zauvek izgubi svoju južnu pokrajinu. Pet velikih zemalja, stalnih članica Saveta bezbednosti UN, trebalo je samo da se saglase, ili makar da ne blokiraju proces davanja nezavisnosti Kosovu, i stvar bi bila očas gotova. Tako je, barem, bilo zamišljeno. Međutim, iz razloga koji se još uvek ne mogu sa potpunom sigurnošću dokučiti, jedna stalna članica, Ruska Federacija, istupila je protiv ovako koncipiranog plana. Spomenuta je i mogućnost veta... „Eksperti" i "intelektualci" Predmet ovog spisa biće analiza reakcija, komentara i mišljenja, u domaćoj dnevnoj štampi, povodom moguće upotrebe ruskog veta. U naslovu teksta našla se i reč „parcijalna", i to sasvim opravdano. Pre svega zbog toga što su spekulacije o eventualnom ruskom držanju u vezi sa kosovskim pitanjem počele da se javljaju u domaćim medijima dosta ranije, a sigurno ih možemo otkriti u prošloj, 2006. godini. Drugo, u analizi sadržaja, služićemo se tekstovima i intervjuima koji su se pojavili u četiri srpska dnevna lista: „Politici", „Blicu", listu „Danas" i „Dnevniku". Autor ovih redova bio je u mogućnosti da kontinuirano prati pisanje samo spomenutih dnevnih novina, i to je jedini razlog zašto u izboru štampe nema i drugih izdanja. Doduše, ova četiri dnevna lista, uz sve vidljive razlike, ipak povezuje jedna zajednička i vrlo bitna osobina - opšta programska i ideološka orijentacija. Sve ove novine snažno promovišu tzv. petooktobarske vrednosti, i može se stoga reći da one nisu samo „glas" svojih uredničkih timova i vlasnika već i aktuelne vlasti, a, po svemu sudeći, i značajnog (ako ne i preovlađujućeg) dela našeg naroda. Konačno, ovo nije samo studija o našoj štampi i njenom odnosu prema jednom značajnom državnom i nacionalnom pitanju. Ovo je, nažalost, i svedočanstvo o „nacionalnom i moralnom kapitalu" koji se negde zagubio, ili skoro sasvim potrošio; o neozbiljnosti naših novinara, „eksperata" i „intelektualaca"; ovo je mala hronologija naše duhovne i nacionalne posustalosti. Naravno, osvetlićemo i one retke stavove koji odišu blagim, skoro neprimetnim optimizmom, staloženošću i oprezom. Ali, iskreno govoreći, takve pozicije kod pisca ovih redova i nisu izazivale posebnu pažnju. Valjda je još uvek normalno i društveno prihvatljivo zalagati se za odbranu sopstvenih nacionalnih interesa i bodriti, makar i u ograničenoj meri, svoje sunarodnike u ovako teškoj i komplikovanoj situaciji. Pravi intelektualni izazov predstavlja objašnjavanje i razumevanje, da je tako nazovemo, „podaničke svesti" i njenih mnogobrojnih glasova, kojima su ova četiri lista širom otvorila svoje stranice i omogućila da rasprostiru konfuziju, cinizam i defetizam. Pa, krenimo redom. Neće biti veta... majke mi! Pre nego što će specijalni izaslanik Marti Ahtisari doći u Beograd i Prištinu, da prezentira rešenja za status KiM, u domaćoj, ali i stranoj štampi, uveliko su počela nagađanja o prirodi njegovog predloga i mogućim reakcijama srpske, ali i ruske strane. Za početak, prenećemo mišljenje iz januara ove godine diplomatskog urednika „Tajmsa" Ričarda Bistona, koji predviđa „da se sprema težak okršaj Rusije i Zapada oko budućnosti Kosova". Odmah zatim, citirajući usput izjavu ruskog predsednika Putina da nije prihvatljivo da odluka o statusu Kosova bude nametnuta spolja, Biston dodaje da „Rusija, kao stalna članica SB UN, može da blokira priznavanje nezavisnosti". Tako je mogući razvoj događaja tumačio jedan Britanac. A kod nas? Dnevni list „Blic" je, od svih navedenih novina čije pisanje analiziramo, ponajviše spekulisao sa mogućim ruskim vetom. Tako je ovaj list 30. marta doneo vest, navodno od „izvora" bliskog bezbednosnim strukturama, kako su srpske tajne službe informisale politički vrh i premijera Vojislava Koštunicu „da Rusija neće uložiti veto u Savetu bezbednosti UN po pitanju Kosova". Kako se nastavlja u ovoj „pouzdanoj" analizi „Blica", naše tajne službe su spoznale da je „nezavisnost Kosova sasvim izvesna, da je nemoguće to sprečiti, čak (pazite sad ovo - prim. Aut.) ni odložiti, i da će, zauzvrat, Srbiji biti ponuđeni određeni ustupci, te da država treba prema tome da se odredi što pre". Inače, redakciji ovih novina puna su usta evropskih vrednosti, i na stranicama „Blica" često se može uočiti spominjanje „profesionalizma" i „profesionalnih standarda". Kako to izgleda na delu i što je najtragičnije za sudbonosno pitanje opstanka teritorijalne celokupnosti ove zemlje, vidi se iz priloženog. Da bi se kod čitalačke publike učvrstilo verovanje u neizbežnost kosovske nezavisnosti i izostanak ruskog veta, s vremena na vreme, „Blic" je angažovao različite „eksperte" da gase i poslednje plamičke nade i optimizma u narodu. To je činjeno čak i onda kada su određeni visoki ruski zvaničnici dali vrlo konkretne izjave o tome da Rusija neće prihvatiti nametnuto rešenje. Podrška Ahtisariju U ponedeljak, 7. maja, preko dve strane, skoro s kraja na kraj, debelim crnim slovima napisano je da „Rusija neće uložiti veto". Naslov je bio neobično veliki, i ko god je tog dana otvorio novine nije ga mogao ignorisati. Gost redakcije „Blica" bio je Dušan Janjić, direktor „Foruma za etničke odnose". Janjić je samouvereno tvrdio da „u maju treba očekivati zeleno svetlo za predlog Martija Ahtisarija, i to za njegov tehnički deo u kome su aneksi". Nešto kasnije, on je još dodao da ne očekuje „ruski veto jer Amerika i Kontakt grupa sve rade da veta ne bude". Iako je, kasnije, u razgovoru sa novinarom prilično argumentovano govorio o bezbednosnim rizicima koje povlači nezavisnost Kosova, i kritikovao Ahtisarijev plan, prognoze koje je tada izrekao pokazale su se kao potpun promašaj. U nešto nepovoljnijoj poziciji našao se istoričar Milan St. Protić. Njega je „Blic" angažovao da „objasni" neke stvari našoj javnosti krajem marta kada ruske pozicije u vezi sa pitanje statusa Kosmeta još nisu bile baš u potpunosti iskristalisane. Protić nije odoleo iskušenju da se malo izblamira, iako je svojevremeno, ako se ne varamo, na televiziji „Most" izjavio da se već nekoliko puta prevario u svojim političkim prognozama. Na početku intervjua, Protić je kazao da je ruski veto „najjača karta na koju igra zvanični Beograd u pregovorima o Kosovu, očekujući da se obnove pregovori i da se vratimo na početak". Međutim, naš nekadašnji ambasador u SAD tvrdi da „sumnja da će se to dogoditi, jer ne treba očekivati da će Rusija zaoštriti odnose sa Zapadom zarad nas". I onda, nešto kasnije, Protićev prognozerski „biser": „U ovom trenutku je jasno da Rusija oteže proces, ali ne zato što baca Zapadu rukavicu u lice nego, naprotiv, traži produžetak pregovora kako bi ubedila zvanični Beograd da pristane na plan". Kako je odmicao intervju sa Protićem, on je, izgleda, sve više padao u žar predviđanja, pa je konstatovao da će na kraju „Rusija reći Koštunici da je izdejstvovala ponešto, te da pristane na plan, kako ne bi tražio preko hleba pogače". Sve u svemu, što se tiče vremenskog roka, Protić proriče da ceo proces neće dugo trajati, odnosno da je moguće „da se rešenje odloži do samita G8, koji je zakazan za početak juna". Kosmet između dva scenarija Kako je „Blic" došao na ideju da intervjuiše baš Protića, ostaje nepoznato. Možda je neko iz redakcije tog lista čitao intervju koji je Protić dao novosadskom „Dnevniku" početkom istog meseca, pa je oduševljen njegovim opservacijama predložio da i matični list postupi isto. Elem, još 7. marta, „Dnevnik" objavljuje razgovor sa Protićem pod naslovom „Kosovo između dva scenarija". Naravno, nijedan nije povoljan za Srbiju. Komentarišući zakulisne igre u Savetu bezbednosti u vezi sa Ahtisarijevim planom, Protić je izrazio nevericu da bi međunarodna zajednica uložila toliki napor da bi sad od svega odustala, i da bečke pregovore i dokument Martija Ahtisarija proglasi propalim i da sve vrati na nultu tačku. Mnogo je verovatnije da će se pronaći rešenje za obezbeđivanje prohodnosti Ahtisarijevog predloga u sporazumu s Ruskom Federacijom i Kinom i da neće biti nikakvog veta". I direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević nije odoleo izazovu predviđanja, pa je ocenio „da ne postoji opasnost da Srbija postane ulog u svađi velikih sila, jer, verovatno, neće biti ruskog veta". Kako to zna, na osnovu čega to predviđa, Dimitrijević nije objasnio, ili ga je možda redakcija „Blica" jednostavno „isekla". Ali, to na kraju nije ni bitno. Važno je bilo da se kaže da veta neće biti. Predsednik Odbora za međunarodnu saradnju G17 plus Milan Pajević takođe se okušao u prognoziranju, ne spominjući, doduše, direktno ruski veto, ali iz njegove tvrdnje, da ne misli „da će Rusija 'žrtvovati' neke svoje interese u međunarodnoj komunikaciji zbog Kosova", može se nedvosmisleno naslutiti šta misli o toj mogućnosti. Štaviše, Pajević je, povodom izbora Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine, izjavio kako u politici Rusije prema Srbiji ne vidi „nikakvu zavodljivost. Naprotiv! Rusko ponašanje je, najblaže rečeno, nekorektno u odnosu na interese građana Srbije..." Autor: NEBOJŠA VUKOVIĆ
