Kosovskometohijski čvor i srpsko pitanje
I Ahtisari bio za ujedinjenje Srbije sa RS U svojoj knjizi „Misija u Beogradu“ objavljenoj 2003. godine potonji specijalni izaslanik generalnog sekretara UN napisao „da bi nezavisnost Kosova i Metohije predstavljala smrtnu opasnost za Srbiju, koja bi u tom slučaju jedino mogla da traži kompenzaciju za gubitak Kosova, tako što će joj se priključiti srpski krajevi iz BiH“ Poruka da „proglašenjem kosovske nezavisnosti ni Srbi u RS neće sedeti skrštenih ruku“ kao bauk sve više lebdi u visokim krugovima zapada. I kako se bliži trenutak proglašenja statusa Kosova i Metohije, kome se od 1997. svim silama utire put u nezavisnost, tako se po nekom automatizmu refleksno okreću reflektori ka Drini. U tom smislu pre dva meseca patentirane su bile i najnovije mere na štetu srpskog entiteta u BiH. Premijer RS je onda upozorio „da bi jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti sigurno uticalo na formiranje novog političkog mnjenja u RS“. Milorad Dodik nije precizirao vremenski okvir u kom bi se po proglašenju statusa Kosova to moglo dogoditi, ali je istakao da „većina ljudi u RS vidi taj entitet van Bosne i Hercegovine i da bi taj proces bio nezaustaviv, jer je teško objasniti narodu da postoji više aršina za istu situaciju.“ Da li je Dejtonski sporazum održiv Na stranu to da li je je premijer Dodik po zadnjem povratku iz Vašingtona ostao dosledan pređašnjoj retorici i da li će u bližoj budućnosti slediti većinske želje svog naroda, tek institucionalnu krizu u BiH, pratila je lavina sličnih poruka. Stoga su i strani zvaničnici i analitičari, sve glasnije počeli da postavljaju pitanje održivosti Dejtonskog sporazuma. Dok redosled poteza koji diktira Stejt department ide u pravcu unitarizovanja RS u BiH, čime se u ovom delu sveta zaokružuju usluge muslimanskom življu na štetu srpskog naroda, iz ugla domaćih političara i analitičara sve su izričitija upozorenja da se narodu u RS, ne mogu oduzeti ista ona prava koja se ustoličuju Albancima preko Ibra. Time su postavljena dve dijametralno suprotna stava: jedan da se poniženim Srbima i dalje uzima što se oteti može, koji štima i kalkuliše Amerika, i drugi da se Srbima zauzvrat ponešto i kompenzuje, koji uz podršku Rusije, nalaže međunarodno pravo i logika. Profesor međunarodnog javnog prava u Beogradu, dr Milan Paunović napominje da „nezavisnošću Kosova nije uslovljena samo sudbina RS, već i Baskije, Škotske, Korzike... i nekoliko manjih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, i da danas u svetu postoji i deluje 700 pokreta za otcepljenje“. PROMENIO MIŠLJENJE U knjizi „Misija u Beogradu“ objavljenoj kod nas 2003. godine, Ahtisari je napisao: „Suverenitet je jedan od glavnih stubova UN, u stvari prema mom mišljenju bilo bi korisno da se za razliku od Rambujea držimo toga da Kosovo ostane deo Srbije, sa širokom autonomijom. Nezavisnost bi narušila osetljivu ravnotežu na Balkanu, tako da se ona bar za sad ne može prihvatiti.“ Marti dalje opaža: „Ako bi se Kosovo otcepilo od Srbije uspostavilo bi neke odnose sa Albanijom. To bi se desilo tako što bi se Kosovo ili sjedinilo sa Albanijom, ili Albanija sa Kosovom. Smatrao sam da bi za ma koju kombinaciju izabrani rezultat predstavljao smrtnu opasnost za Srbiju na čijoj teritoriji je živeo i dalje živi veliki broj etničkih Albanaca. U Makedoniji, takođe, živi veliki broj Albanaca i oni ne bi bili zadovoljni svojim položajem ukoliko bi iza njene granice nastala nezavisna albanska država. U tom slučaju da Jugoslavija postigne ravnotežu neophodno je priključenje srpskih oblasti Bosne, Srbiji...“ CENTRALIZACIJA I SECESIJA Dobar poznavalac vašingtonske scene, Direktor Centra za međunarodne studije Rokford instituta u SAD, dr Srđa Trifković, zapaža da se u „BiH forsira proces centralizacije, što je u kontradiktornosti sa secesijom koja se nameće Srbiji“. - Presudno je za srpsku stranu da počne da dovodi u pitanje veštačko odvajanje te dve teme i njihovo tretiranje kao dva odvojena pitanja. Potrebno je u celini insistirati na rešavanju srpskog pitanja jer, kako kaže jedna engleska poslovica, ono što je sos za gusku, treba da bude sos i za gusana - kaže Trifković. Prema njegovim rečima, isti razorni procesi koji su doveli do raspada Jugoslavije i dalje su na delu u BiH, koja je opravdano nazivana mala Jugoslavija. - Treba se osloboditi te floskule da samo dalja centralizacija BiH vodi njenoj tobožnjoj evropeizaciji jer znamo da se u toj EU nalaze visokodecentralizovane zemlje, poput Belgije, u kojoj flamanski i valonski deo funkcionišu nezavisno jedan od drugog ili, recimo, Kipra, koji je de fakto podeljen pune 34 godine. Nema potrebe insistirati na centralizaciji kad je princip Evrope upravo regija, naglasio je Trifković. - Kada se u jednoj zemlji, koja je članica UN, prekrši princip teritorijalnog integriteta, onda on u međunarodnom pravu ne važi ni za jednu državu na svetu, pa ni za BiH. Upravo zato je međunarodna zajednica oličena u Lajčaku, pokušala pre dva meseca da demontira RS, u korist unitarne BiH, jer će po proglašenju nezavisnog Kosova za to biti kasno, kazao je Paunović za naš list. On je dodao da je optimista po pitanju sudbine naroda u RS, tim pre što je RS kao odeljeni entitet garantovan Dejtonskim sporazumom. - To je jedinstveni sporazum u svetu, kojim su propisane i unutrašnje granice koje dele RS i Federaciju BiH. U svetu nema primera takvog sporazuma. I ukoliko se dalje bude insistiralo na centralizaciji BiH, ta država će se nesumnjivo raspasti, a najlegitimniji način za to je referendum, ocenjuje Paunović.. Na neminovnu „ekvivalentnost prava na samoopredeljenje“, nedavno je ukazao i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, bivši funkcioner RS, Nenad Kecmanović, koji se založio za „otvoreno i glasno pravljenje paralele između RS i Kosmeta“. - Kosmet i Srpska potpuno su simetrični slučajevi i u oba se mora analogno postupiti. U najmanju ruku na sve što dobiju Albanci u Srbiji imaju pravo i Srbi u BiH. Kažem „u najmanju“ jer su Srbi u BiH i do raspada SFRJ bili konstitutivni narod, a Albanci nacionalna manjina. A ako je sadašnja 90-procentna koncentracija Albanaca na Kosmetu argument za međunarodnu zajednicu, zašto isti argument ne bi bilo i sadašnjih 90 procenata Srba u RS. Ako je to posledica etničkog čišćenja na jednoj strani, nije valjda posledica etničkog turizma na drugoj strani. Kaže se da Albanci neće da žive u Srbiji zbog Miloševićeve politike na Kosmetu. Ali isto tako ni Srbi neće da ostanu u BiH zbog Izetbegovićeve politike, koja im je osporila status konstitutivnog naroda i pravo na samoopredeljenje, pogotovo zato što su u Sarajevu na vlasti i sada Alijini sledbenici, istakao je Kecmanović. Ideja potekla sa Zapada Jedan od vrsnih poznavalaca atmosfere pod kojom je stvoren Dejtonski sporazum je bivši ministar inostranih poslova Živadin Jovanović, u vreme stvaranja „Dejtona“ zamenik saveznog ministra inostranih poslova. On tvrdi da povezivanje sudbine RS i Kosmeta nije novost i da je takva teza „krenula iz usta političara sa zapada“. Analogiju „da će Srbima preko Drine slediti ista prava koja se daju albanskoj većini na Kosmetu“, patentirao je, uostalom, sam Marti Ahtisari, u vreme kada nije znao da će biti imenovan za specijalnog izaslanika UN za Kosovo i Metohiju, tvrdi Jovanović. - U svojoj knjizi objavljenoj u Beogradu 2003. godine, Ahtisari je napisao „da bi nezavisnost Kosova i Metohije predstavljala smrtnu opasnost za Srbiju, koja bi u tom slučaju jedino mogla da traži kompenzaciju za gubitak Kosova, tako što će joj se priključiti srpski krajevi iz BiH“. Iako je imao i sada ima negativnu ulogu po srpske interese, pre nego što je imenovan za specijalnog izaslanika, Ahtisari je u svojoj knjizi dobro procenio, „da bi se po dobijanju nezavisnosti Kosova i Metohije, u našem neposrednom okruženju prvo otcepila zapadna Makedonija, zatim RS, a posledice bi bile i po severnu Grčku i Crnu Goru“. Ja bih dodao i Tursku, gde ima 15 miliona Kurda koji traže nezavisnost, Gruziju, Moldaviju, Korziku, Kataloniju, Baskiju... nabraja Jovanović. Tihe represije međunarodne zajednice prema Srbima u RS i puzajuće pritiske ka unitarizaciji, dok se istovremeno Srbiji oduzima 15 odsto teritorije, Jovanović objašnjava onom „da se Vlasi ne dosete“. - Sve vreme optužuju srpsku vladu da povezuje pitanje Kosova i RS, a zapad je prvi počeo da pravi tu analogiju. Prvi put javno, Kosmet i RS povezani su na Bonskoj konferenciji 1997. godine, kojom je predsedavao nemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel. Tema je bila primena mira u BiH, ali su oni do te mere pokušali da i tu inflitriraju Kosovo, da je jugoslovenska delegacija koju je predvodio Dragomir Vučićević, direktor Ministarstva inostranih poslova u to vreme, morala da napusti konferenciju. Jovanović napominje da se i Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 sada tretiraju kao „privremena dokumenta koja su poslužila svrsi, kao i da su ti sporazumi bili okrenuti prošlosti, a ne budućnosti“. Autor: Svetlana <http://www.glas-javnosti.co.yu/autor/126> Nikolić http://www.glas-javnosti.co.yu/
