Nova srpska politicka misao
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_pavic1.htm
Aleksandar Pavić
ZAŠTO BI POBEDA NIKOLIĆA BILA ZDRAVIJA ZA POLITIČKI SISTEM U SRBIJI
Na stranu pohvale o profesionalno vođenoj kampanji i o bar delimičnom
preobražaju lika i dela stranke koja ga je kandidovala, jasno je da je
1,6 miliona glasova koji su dati Tomislavu Nikoliću mera nezadovoljstva
dosadašnjom "tranzicijom" u Srbiji - i ekonomskom i političkom i
društvenom. Uprkos uličnom "dogovoru s narodom" od pre 8 godina,
tranzicija je privatizovana (što u ovom slučaju znači "uzurpirana") i
van kontrole tog istog naroda, podložna jedino kontroli koja proizilazi
iz odnosa snaga partijskih nomenklatura petooktobarskih "pobednika" i
njihovih spoljnih i/ili untrašnjih sponzora. Zato bi, između ostalog, za
srpsku političku scenu bilo najzdravije da se nezadovoljstvo tako
velikog dela naroda kanališe u bar jednu bitnu instituciju kao što je
institucija predsednika i otvori mogućnost za uspostavljanje bar
začetaka suštinske političke ravnoteže u Srbiji.
Međutim i mimo ovoga, pobeda Tomislava Nikolića u drugom krugu
predsedničkih izbora 3. februara uistinu bi donela prekretnicu na
srpskoj političkoj sceni. To bi značilo da bi se, po prvi put od perioda
između dva svetska rata, u Srbiji otvorila mogućnost
institucionalizovane kontrole vlasti. Posle tri razdoblja političkog
monizma - titoističkog (1945-1987.), slobističkog (1987-2000.) i
dosovskog (2000-2008?), u kojima su sve grane vlasti i sve bitne
institucije bile u rukama političkih snaga suštinski istog političkog
ili ideološkog opredeljenja, ovo bi bio prvi put da stranke koje
predstavljaju suštinski različita politička stanovišta zauzmu
institucije slične političke težine. Umesto sedamdesetogodišnje
političke scene u kojoj je "pobednik uzimao sve" - i zakonodavnu i
izvršnu i sudsku vlast, zajedno sa svim polugama ekonomske moći, gde je
jednom delu naroda moralo da svane a drugom neizbežno da smrkne, po prvi
put bi imali situaciju da se potencijalna kontrola vlasti ne nalazi samo
u potencijalu, tj. u "opoziciji" koja većinom može samo da laje na mesec
i maše papirima u skupštini, već i u realnom političkom životu. Otvara
se, zapravo, mogućnost renesanse istinskog političkog života u Srbiji.
Naravno, institucija predsednika u Srbiji ima neuporedivo manja zakonska
ovlašćenja od mesta premijera i vlade, a moć je još manja kada
predsednik dolazi iz stranke koja nije deo vladajuće skupštinske većine.
Međutim, čak i sama simbolika predsedničkog suprotstavljanja ostatku
izvršne i zakonodavne vlasti već otvara mogućnost za mnogo veću dinamiku
političkog života, gde javnost i mediji mogu da odigraju mnogo veću
ulogu nego dosad.
Jedino što može da ugrozi ovakvu mogućnost je pokušaj sistematske
satanizacije tog novog institucionalnog kontrolora pre nego što može
čestito i da sedne u fotelju i pokaže šta zna ili ne zna. A, kao što je
na NSPM stranama već dobro primećeno, za to već postoji medijska
infrastruktura pod nesrazmernom dominacijom "druge Srbije", kao i
ekonomska infrastruktura pod kontrolom vidljivih i nevidljivih tajkuna
koji na razne načine podržavaju vladajući establišment. Obrisi ako ne
satanizacije a ono zvonjenja na uzbunu se već vide, pa ih vredi ovde bar
pomenuti, da bi što spremnije dočekali moguće dane posle "dana odluke"
3. februara.
Možda su najzanimljiviji argumenti onih koji su se do juče sa
nepodnošljivom lakoćom odricali Kosova radi raznih budućnosti i
integracija, a koji upravo sada koriste Kosovo kao jedan od ključnih
razloga zašto je od vrhunske važnosti da Boris Tadić odnese pobedu. Po
ovom viđenju, ako Tadić pobedi "još i ima neke šanse" da Kosovo ostane u
Srbiji. No, međutim, pobedi li Nikolić, kosovska nezavisnost biće
proglašena koliko "juče". Da li to znači da se i među pobornicima ovog
gledišta pojavila neka senka patriotske borbenosti, iskra nekog
iskonskog gena? Nadajmo se da je tako. U tom slučaju, od istih bi
trebalo očekivati istu vrstu borbenosti ko god da pobedi. Međutim, treba
dodati i to da, po svim indicijama, takva analiza ne stoji. Jer, svi
signali od strane naših doskorašnjih "strateških partnera" govore da
nije pitanje da li će Kosovu biti priznata nezavisnost već kad. A ako
Tadićeva euro-retorika sa mesta predsednika Srbije nije dosad otvorila
nijednu izglednu mogućnost da bi stvari u pogledu jednostranog priznanja
Kosova ipak mogle biti drukčije, nema razloga za verovanje da bi se
nešto moglo promeniti u njegovom eventualno drugom mandatu. Štaviše, to
je argument više da je neki novi pristup neophodan.
Takođe su zanimljive najave o padu na Beogradskoj berzi, kao i o padu
vrednosti domaće valute. Što se berze tiče, ko god iole prati svetska
ekonomska dešavanja zna da danak decenijskoj globalizaciji "laki keš
kredita" bez pokrića plaćaju berze širom sveta, čak pogotovu one
najuglednije, i da nema razloga da beogradska u tome bude bilo kakav
izuzetak. Štaviše, mnogi svetski ekonomski stručnjaci - tj. oni koji su
uspeli da sačuvaju kakav-takav ugled tokom poslednjih godinu dana, kada
su nagli padovi na finansijskim tržištima iznenadili mnoge - već neko
vreme najavljuju da će tržišta u tranzicionim zemljama Istočne i
Centralne Evrope biti posebno izložena rizicima u uslovima opšte
globalne ekonomske nestabilnosti. Naravno, ne može se poreći mogućnost
pokušaja dirigovanog povlačenja kapitala sa Beogradske berze, radi
"dokazivanja" srpskim biračima da su napravili "loš izbor". No, u tom
slučaju bi mogli da kažemo da je bolje da se što pre oslobodimo takve
vrste špekulantsko-ucenjivačkog kapitala, koji nikad zemlji ne bi mogao
da obezbedi istinsku ekonomsku stabilnost i napredak. Štaviše, budimo
spremni da taj i takav kapital tako i označimo.
Što se tiče pada vrednosti domaće valute, treba već sad upozoriti
čelnike Narodne banke da vađenje na "tržište" jednostavno neće piti
vodu, kao što nije pilo ni za vreme prethodnih "monetarnih udara" poput
onih pred kraj jeseni 2007. Zato ih već sad upućujemo da pažljivo prate
intervencije američke i evropske centralne banke na sopstvenim
finansijskim tržištima upravo radi kakve-takve kontrole vrednosti valuta
za koje su odgovorne. Samo u decembru 2007. u zapadna finansijska
tržišta upumpano je više stotina milijardi evra od strane američke,
evropske i britanske centralne banke. Naravno, Narodna banka Srbije ne
raspolaže sa takvim sredstvima, ali je njen zadatak da obezbedi
stabilnost, a način kako će to obaviti je stvar umeća, a ne rigidne i
prevaziđene ideologije ''nevidljive ruke tržišta''. Dakle, ko god da
pobedi na izborima, dužnost Narodne banke je da radi svoj posao kako
najbolje ume. Ili da odgovara za posledice neuspeha.
Što se tiče često pominjanog "straha od zaustavljanja reformi i
evropskog puta", taj strah je potrebno malo bliže analizirati. Dakle, da
se u Srbiji poslednjih osam godina bar sprovodila istinska neoliberalna
tranzicija - surova ali sa isto tako surovo jasnim i jednakim tržišnim
pravilima za sve, da se ka Evropskoj Uniji težilo više delima a manje
rečima i "projektima" od kojih su, u ime svih, konkretnu korist imali
samo uski, netransparentni krugovi - moglo bi se bar politički
legitimno - ako ne i potpuno tačno - reći da je to bio pravac koji je
narod većinski izabrao u oktobru 2000. i da su svi dobili ono što su i
tražili. U tom slučaju, razloga za alarmiranje javnosti od strane
potencijalnih gubitnika ne bi trebalo da bude. Jer, politika je takva, a
birački ukusi i potrebe se često brzo menjaju. Međutim, u uslovima u
kojima su ne samo preduzeća već i celokupni tokovi i efekti tranzicije
(ka čemu?) privatizovani, u kojoj je neoliberalizam bio samo pokriće za
novoburazerske poslovne aranžmane sa unapred poznatim "dobitnicima", gde
je "nemilosrdna tržišna džungla " važila samo za "autsajdere", u kojoj
je "Srbija u Evropi" bila samo parola za jednu od najkorumpiranijih
država ne samo u Evropi već i šire, u kojoj je Srbija u toj istoj Evropi
bila poslednja koja je usvojila nezavisnu reviziju državnog budžeta
(koja, uzgred, još uvek nije zaživela) - razlozi za zabrinutost u
redovima dosadašnjih nosilaca suštinski nekontrolisane političke moći
postaju razložniji. Dakle, i to je potrebno videti kao ono što jeste -
ne toliko strah od ugroženosti opšteg društvenog dobra ili tekovina
pažljivo i sistematski smišljenog i sprovođenog plana, već strah zbog
gubitka - ili bar institucionalnog preispitivanja - stečenih privilegija.
Naravno, ovim se ne iscrpljuje lista potencijalnih tački žestokog otpora
eventualnom izboru Tomislava Nikolića i bauka kojima će se plašiti
njegovi kolebljiviji birači i pre i posle izbora (najnoviji primer je
tvrdnja Ministra za ekonomiju i regionalni razvoj, Mlađana Dinkića, da
besplatne akcije koje se dele građanima "neće vredeti ništa" ako Nikolić
pobedi, što je samo nešto izmenjena verzija stanovišta "posle mene -
potop".) Ono što je, međutim, jasno jeste da ti bauci nemaju snagu
suštinskih argumenata – mada će ti isti koji zvone na uzbunu pokušati da
ih pretvore u samoispunjavajuća proročanstva, opet po principu ''posle
mene – potop''.
Međutim, zarad ovih poslednjih, mora se još jednom podvući da su ovo
ipak izbori za predsednika, a ne i za skupštinu. Dakle, čak i pod
uslovom da ih "reformistički kandidat" izgubi, to nipošto ne znači i
opšti gubitak vlasti "reformskog bloka". Nema razloga da Laki bude
posebno nervozan. Naprotiv, kao što je već rečeno, Nikolićeva pobeda bi
značila uvod u kontrolu vlasti, što bi svakog istinskog
"euro-reformistu" i uzornog demokratu zapravo moralo da obraduje, jer
demokratije bez istinske kontrole nema, a ceo američki sistem je upravo
na tom načelu međusobnog institucionalnog kontrolisanja i istinskog
dvopartizma i sazdan. Izborom Nikolića dobili bismo ne samo mogućnost
međuinstitucionalne kontrole vlasti već i, napokon, priliku da
dugogodišnja latentnost najvećeg političkog bloka u Srbiji dobije svoju
priliku da se iskaže i na delu. A tada će ili pokazati da ume bolje od
svojih protivnika, ili da je samo poslednja u nizu političkih iluzija
kojih se jedan bitan deo srpskog biračkog tela konačno mora osloboditi
ako će politički život da nam se bar delimično ukoreni u realnostima
sadašnjeg vremena i prostora.
Treba dodati da bi, uz sve navedeno, bilo posebno zanimljivo, verovatno
i zabavno gledati kako uštirkane briselske birokrate sa zabrinutim
licima svetskim i domaćim medijima objašnjavaju kako je, eto, izborom
Nikolića, Srbija pokazala da se okrenula ekstremizmu - dok sa strane
Hašim Tači i Agim Čeku stoje i klimaju glavom sa opuštenim osmesima,
možda čak i žutim zvezdicama na kravatama. Uistinu, takav prizor bi
možda napokon otreznio i najiskrenije euro-reformiste među Srbima. I to
je, uz mogućnost kontrole vlasti koju bismo napokon dobili, samo još
jedan razlog zašto bi bilo dobro da Tomislav Nikolić pobedi.
U svakom slučaju, zrelost bilo pobednika, bilo gubitnika, ležaće samo u
jednom: u sportskom prihvatanju poraza. Jer, ko god bude pokušao da
satanizuje većinsko biračko telo u Srbiji, učiniće ovoj zemlji veću
spoljnu i unutrašnju štetu nego što bi donela pobeda skoro bilo koje
političke opcije. I to već sada treba unapred objaviti, sa što više
mesta. Kao i to da svako ko se lati posla satanizovanja većinskog
biračkog tela to može činiti ili iz straha od legitimne kontrole svojih
prethodnih, sadašnjih i budućih postupaka, ili za račun spoljnih faktora
kojima je potrebno što više izgovora kojima bi svoju nepravdu pokrili.
Na kraju, poučeni iskustvom prethodnog referendumskog izjašnjavanja na
ovim prostorima - crnogorski referendum iz 2006. – nadajmo se da nećemo
biti izloženi olako izrečenim i preuranjenim "prognozama",
"proglašenjima", "čestitanjima", ''priznanjima preliminarih rezultata''
i sličnom u noći i danima koji će uslediti nakon izbora. Jer, ako išta
bude bilo važnije od toga ko će da pobedi, to će biti da je ta pobeda u
svakom pogledu nesporna, da je čistija od, na primer, "konačnih
rezultata" poslednja dva predsednička izbora u SAD. O tome bi američki
posmatrači koji su se tako grčevito borili za pravo da nas "posmatraju"
mogli mnogo toga da nam kažu, kada su već ovde.
Aleksandar Pavić
27.1.2008.
Copyright by NSPM
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
