*Vasilije Mišković*
*MEDIJSKI BAUK RADIKALIZMA*
Objavljivanje rezultata prvog kruga predsedničkih izbora u Srbiji za neke je
predstavljalo iznenađenje, a za neke ne. Činjenica da je Nikolić dobio oko
40 odsto, a Tadić nešto više od 35 odsto glasova (što Nikoliću daje značajnu
prednost koju Tadić mora da stigne ako želi da ostane na sadašnjoj funkciji)
odredila je i žestoki tempo kampanje između dva kruga izbora.
Da bi kako-tako ublažili značajnu prednost koju nakon prvog kruga ima
radikalski kandidat, potrudili su se analitičari bolećivi prema Tadiću i već
koliko sutra po prispeću izbornih rezultata častili ga procenama o
„podjednakim šansama" u drugom krugu. Pojedini su, poput Jove Bakića, otišli
i korak dalje, pa su, nalazeći da će glasači Velje Ilića većinom glasati za
Tadića, uveravali ljude da kandidat „evropske Srbije" čak ima i blagu
prednost... Sve je to delovalo neuverljivo. Ovih dana se moglo čuti more
svakakvih mistifikacija po pitanju opredeljivanja „Veljinih" i drugih
glasova iz prvog kruga, ali i brojne, krajnje problematične analitičke
spekulacije koje u stvari samo „mute vodu" na srpskom medijskom prostoru.
Gotovo niko nije rekao jednostavnu i sasvim očiglednu istinu – da je Nikolić
blagi favorit, barem do momenta dok neki događaji ili „podrške" Tadiću ne
smanje razliku između dva protivkandidata.
*Pregrejanost Tadićeve "kampanje polarizacije" *
Uvid u dosadašnji tok „drugog kruga kampanje" pokazuje da je Tadićev izborni
štab očigledno procenio kako je „vrag odneo šalu", te je odlučio da po svaku
cenu sustigne i prestigne radikalskog favorita. Tadićevi saradnici se nisu
predomislili kada je reč o samom pristupu kampanje kako bi u drugom krugu
bila pozitivna i konkretna, već su naglasak još više stavili na negativnu,
polarišuću kampanju protiv radikalskog kandidata. Zapravo, kampanja se
radikalizovala, ali od demokrata koji sve žustrije potenciraju polarizacije
kroz izbor između „dva puta" – „puta u Evropu" i „povratka u devedesete",
ili kako kaže Tadić, puta koji „vodi Srbiju napred u red razvijenih
evropskih zemalja", dok je „drugi vodi nazad u izolaciju, sukobe i ekonomsko
propadanje". Ovakva kampanja pokušava da sugeriše „jednostavan" izbor: ili
„Evropa" ili „izolacija", ili svetla i bogata budućnost ili mrak i propast
već viđeni u prošlosti. Tadić zato uporno tvrdi da će ili „ovom zemljom
upravljati Šešelj" ili „evropska" ideja, dok njegov ministar Dušan Petrović
ističe kako sa jedne strane imamo politiku koja vodi „najbrže u Evropu", dok
je sa druge strane politika „Šešelja, Nikolića, radikala", medijski
potkrepljena arhivskim snimcima rata, inflacije i sličnih nev olja iz
devedesetih. Tako se, s primetnom patetikom, u televizijskim nastupima
demokrata navodi da će 3. februara „pobediti život", da nam ne bi ponovo
„uveli sankcije", da se ne bi desio povratak „vremena mržnje, rata,
sankcija".... Zato i spot demokrata „Odlučite sami" u kome se vide prazni
rafovi s jedne i puni sa druge aludira na siromaštvo devedesetih i
predstavlja paradigmatičnu sliku ponuđenog izbora između Nikolića i Tadića.
Kako je samo afirmativna „evropska priča" u Srbiji očigledno nedovoljna da
se, čak i uz pomoć većine medija, uticajnih lobija i moćnih stranaca, pobedi
jedna velika, ali marginalizovana politička opcija „gubitnika tranzicije",
delimično je razumljivo što je Tadićev štab doneo odluku da stvari zaoštri i
krene u kampanju krajnje agresivno, ističući uverenost u pobedu i političku
snagu. Odatle uglavnom potiče i povišena retorika, jača gestikulacija i
povezivanje Nikolića sa Šešeljem kao „pravim protivkandidatom".
Ipak, neke stvari nemaju mesto u demokratskom sučeljavanju u civilizovanoj
zemlji. Manihejsko postavljanje izbora koje promoviše predsednik Tadić u
stilu „ili-ili", mrak ili svetlo, samo pojačava postojeće i generiše nove
podele u Srbiji. Izjave tipa „pozivam ih da pokažu da neće povratak u
devedesete, da neće gubitničku politiku siromaštva, sankcija i nesreće", kao
i to "da se redovi za hleb, benzin u flašama i restrikcije struje nikada ne
smeju ponoviti" ( *Danas *) predstavljaju simptomatično isp olja vanje
političkog dualizma na "zlo prošlosti" i "svetlu budućnost", koji pokazuje
da demokratija u Srbiji još nije preležala svoje dečje bolesti. Doduše, od
sindroma crno-belog poimanja političke ponude nisu bili imuni ni
predstavnici EU koji – mada su bili delimično suzdržani – ipak nisu
propustili da primete da Srbija bira između „nacionalističke prošlosti" i
„evropske budućnosti".
*Histerija uzrokovana "sporednim igračima"*
Sve gorenavedeno bilo bi još koliko-toliko u granicama podnošljivog da se u
usijavanje predizborne kampanje nisu uključili i „sporedni igrači" koji su u
kratkom roku stvorili klimu prave antiradikalske histerije. Danima se
srpskim medijima šire strahovi od „bekstva investitora" do ekonomskog
kolapsa, skoka kamata za kredite i poremećaja berze, i to u tolikoj meri da
se nekima pričinjava da su i globalni poremećaji na svetskim berzama nekako
povezani sa uspehom radikalskog kandidata u prvom krugu predsedničkih
izbora. Ovakva kampanja „plašenja radikalima" ima za ciljnu grupu pre svega
mlađe ljude i „srednju klasu" koja je već zadužena jer je uzela značajnije
kredite.
Tako je još u samoj izbornoj noći nakon prvog kruga glasanja ekonomski
analitičar Miša Brkić objašnjavao, a zapravo zastrašivao televizijsko
gledalaštvo svojim „ekspertizama" kakve sve ekonomske nevolje slede ako se
građani Srbije ipak drznu da izglasaju Nikolića, pre svega kroz teze o
porastu kamata za kredite građana, što može – je l' te – dovesti do toga da
ljudi ostanu i bez stanova i kola koje su kupili na otplatu. Ipak, mišljenja
smo da je najdirektniji i najžešći „finansijski strah" uspeo da izazove
ministar Dinkić izjavama da akcije od prodaje javnih preduzeća namenjene
građanima neće ništa vredeti ako kandidat Srpske radikalne stranke pobedi na
predsedničkim izborima, tj. da je jasno da ništa od obećanih (a zapravo
virtuelnih) 1.000 evra neće biti ako glasate za radikala. Nasuprot ovim
pretnjama (ili ucenama), ministar ekonomije poručuje nam da on, ako Tadić
pobedi, "garantuje da će svako dobiti po 1.000 evra". Izgleda da je, kada je
jasno da za sustizanje protivkandidata više ne pomažu ni spotovi za Evropu,
ni svi pozivi da se glasa za „budućnost", ni sve nevladine akcije i medijske
promocije, preostaje još samo Dinkić da „direktnim marketingom" stavi
građane pred jasan izbor – ili 1.000 evra ili ništa, pošto je procenjeno da
srpski građani ovakav jezik „slobodnog izbora" sigurno razumeju.
Ni tu se žestoka, negativna kampanja Demokratske stranke nije zaustavila.
Naprotiv, usledili su još žešći medijski napadi prema kojima su manipulacije
pre „prvog kruga", poput one sa Putinovom rođendanskom čestitkom Tadiću koja
je od kurtoaznog komuniciranja predstavljena kao da znači da je Moskva
„okrenula leđa Nikoliću", bila prava limunada. Pojavili su se tu i oglasi po
novinama koji su na najnegativniji način opisivali devedesete godine kada
su, u jednom periodu, i radikali participirali u vlasti. Usledile su i
„dekontaminacije" mesta gde Nikolić prethodno govorio. Potom su demokrate
pokušale da po ko zna koji put u medijima predstave Vučića i Nikolića
odgovornim za bombardovanje RTS-a 1999. godine (za šta je osuđen bivši
direktor Milanović), na šta su radikali odgovorili kontranapadom, optužujući
direktno Tadića za prljavu kampanju u kojoj pokušavaju da Vučića predstave
kao nekoga ko nije mario za život svoje majke. Zatim se desio „incident" u
kome je navodno učestvovao Vučićev brat Andrej iz čijeg su auta izašli
napadači na aktiviste DS-a. Pomenuti događaj je ubrzo potom demantovao sâm
Vučić tvrdeći da je „policija ustanovila da je njegov brat bio 25 kilometara
udaljen od mesta na kojem se incident dogodio", koristeći priliku da ukaže
na to kako Tadić vodi kampanju protiv njegove porodice, kao i da oni neće
voditi takvu kampanju protiv predsednikove porodice.
Usledili su, na kraju, i direktni napadi na Tomu Nikolića koji je za tili
čas u medijima postao opasnost po ovdašnju bezbednost jer preti „ruskim
vojnim bazama" i „nuklearnim štitom" i „raketama". Osnove za ove optužbe u
domaćim medijima pronađene su u navodnom intervjuu radikalskog lidera
japanskim novinama, što su radikali energično demantovali tvrdeći da je on
izmišljen. Ali ni to nije bilo sve. Oliver Ivanović sa Kosova rekao je da bi
pobedom Nikolića Srbija ostala i bez Kosova i bez budućnosti, da bi jedna od
ovdašnjih romskih partija koja podržava Tadića naprasno počela da optužuje
radikale kako su ovi, navodno, podržavali „Nacionalni stroj", da je „svim
srcem" zapravo hitlerovski slogan, te da se zato (?!) radikali i ponašaju
poput nacista. Mračnoj kampanji satanizacije političkih protivnika koja na
ovim prostorima nije viđena od doba medijske vladavine JUL-a ne nazire se
kraj. Tako su „neki predsednikovi ljudi" poput Đilasa u medijima još više
zaoštrili priču, prešavši sa zastrašivanja o ekonomskoj krizi i bedi na
„viši nivo" egzaltirane, crne propagande, po kojoj, ako pobedi Tadić, imate
mir i stabilnost, a ako pobedi Nikolić, mogući su i građanski nemiri i
sukobi. Ovakva propaganda je došla na korak do apsurda po kome Nikolićeva
eventualna pobeda gotovo da znači i da će Srbiju snaći sve nevolje, od
„biblijskih kazni" poput bede, suše i sukoba, do modernih fantazmi o
invaziji vanzemaljaca.
*Glavne žrtve kampanje – stabilnost i demokratija *
Nažalost, situacija nije nimalo šaljiva da bismo mogli da ostanemo samo na
„satiričnom diskursu" pošto je posledica polarizujuće kampanje za naše
društvo destabilizujuća i veoma opasna. Istorijski je evidentno da svaka
kampanja koja je političkog protivnika pretvarala u „pošast" ili „bauka" sa
kojim se treba obračunati po svaku cenu i koji nikako ne sme doći na vlast
dovodila društvo u krizu i ozbiljno ugrožavala demokratske institucije.
Pretvaranje političkog protivnika u neprijatelja uvodi u unutrašnji
politički život opasno igranje sa mirom i stabilnošću celokupnog društvenog
poretka. Nije nimalo slučajno još Henri Kisindžer u svojoj
*Diplomatiji *primetio
da se, kada u društvima nenaviklim na demokratiju uvedete višepartijski
sistem, lako može skliznuti u unutrašnje sukobe jer se tamo politički
protivnik olako tretira kao neprijatelj, izdajnik ili „nešto najgore".
Moramo biti svesni da onaj ko uvodi takvu pregrejanu, polarišuću kampanju u
politički život zemlje u kojoj je „sve dopušteno", kao o protivniku govori
sve najcrnje, pa makar se kitio „demokratijom" i „Evropom", uzima na sebe
veliku odgovornost za stvaranje moguće političke nestabilnosti i krize. Sve
to izgleda naročito neodgovorno i avanturistički ako se uzme u obzir da je
predsednička funkcija u Srbiji tek malo više nego protokolarna i da bi, čak
i pored eventualne pobede Nikolića, operativna vlast, mediji i kapital
ostali u rukama samoproklamovanih „reformskih snaga". Ovakvo ponašanje štaba
demokratskog kandidata i njihovih medijskih eksponenata u tekućoj kampanji
pokazuje nam kako se u politici neretko dešava da spoj užih, grupnih
interesa sa ideološkim himerama („povratak u devedesete") može da deluje
mimo svake logike i razuma, a na štetu pre svega same demokratije.
Koliki će efekti ovakve – zašto ne reći otvoreno – prljave kampanje usmerene
protiv radikala biti na izborima, zaista je teško proceniti u smislu koliko
će oni demotivisati neke građane da glasaju, a koliko će, opet, neke druge
motivisati da zbog svega ovoga iz inata glasaju protiv Tadića. Nama je
daleko bitnije kako će se posledice ovakve žestoke kampanje odraziti na
politički život Srbije – da li će izazvati nove tenzije i političke sukobe,
ili će pak to biti samo prolazna medijska halabuka? Kako je naša zemlja i u
velikoj unutrašnjoj socijalnoj krizi i spoljnopolitičkom konfliktu oko
Kosova, najmanje nam je bila potrebna dodatna unutrašnja politička kriza
koja preti da ruinira slabu srpsku demokratiju i veoma krhku, jedva
uspostavljenu unutrašnju stabilnost. Sada šta je tu je. Ako su krajnji
rezultati predsedničkih izbora i dalje neizvesnost, odgovornost za
eventualnu postizbornu društvenu krizu sasvim je jasna i nesumnjiva.
www.nspm.org.yu
[Non-text portions of this message have been removed]
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
