http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_djv_nin2.htm
Dorde Vukadinovic
Lazni referendumi i stvarne dileme
Da mi je do analiticarskog likovanja, mogao bih se radovati sto je drugi
krug predsednickih izbora vise nego obilato potvrdio moje prognoze da ce
kampanja u drugom delu biti vrlo prljava i mucna. A, bogme, kako stvari
stoje, postoje realne sanse da u poslednjim danima ova crna ocekivanja budu
jos i nadmasena. U svakom slucaju, osim sto je obnovila stare podele,
raspalila strasti i pokazala kako su jos uvek krhke srpske demokratske
institucije i navike, aktuelna predizborna kampanja je kao kolateralnu
posledicu - ili je to mozda ipak bila glavna namera? - imala pomeranje
kosovske teme iz sredista paznje srpske politicke javnosti. A stvari su bas
na tom polju dramaticno eskalirale upravo nakon raspisivanja predsednickih
izbora.
Svega dva dana posto su izbori raspisani, Evropska unija je u Lisabonu
odlucila da posalje misiju na Kosovo, americki zvanicnici su intenzivirali
svoje najave o neizbeznoj nezavisnosti Kosova, a pristinski lideri najavili
proglasenje nezavisnosti neposredno posle drugog kruga srpskih predsednickih
izbora. Ne kazem da je DS kriv za ovaj nepovoljan razvoj situacije oko
Kosova, ali je vise nego ocigledno da su lakomislenost, povrsnost i pogresne
procene Tadica i njegovog okruzenja gurnule Srbiju i njenog aktuelnog
predsednika u ovu izbornu avanturu, i da je time, kao po nekoj komandi,
aktiviran mehanizam koordinisane akcije Pristine, Brisela i Vasingtona u
pravcu "konacnog resenja statusa Kosova koje se vise ne moze odlagati".
Da nevolja i za Tadica i za Srbiju bude jos veca, bas tokom kampanje postalo
je vise nego ocito ono sto je sest meseci bilo brizljivo skrivana javna
tajna srpske politike - vladajuci koalicioni partneri, DS i DSS, Tadic i
Kostunica ne gledaju istim ocima na kosovski problem, na ulogu EU u
resavanju tog problema i na konkretne mere koje bi Beograd, ukoliko dode do
proglasenja nezavisnosti, mogao i morao da preduzme. Dok se dogadjaji nisu
ovako ubrzali, Tadiceva politika, odnosno retorika tipa "i Srbija i svet",
"i Kosovo i Evropa", mogla je nekako da drzi vodu. No, kako su stvari pocele
da eskaliraju, a izjave visokih evropskih zvanicnika, ukljucujuci tu i
britanskog premijera i francuskog predsednika, postajale sve brutalnije i
direktnije, tako je i prica o tome kako su "utvrdivanje statusa Kosova" i
pregovori o pridruzivanju EU <dva paralelna procesa> postajala sve
neubedljivija i smesnija. Sve dok na kraju u nju nisu ostali da veruju - ili
makar da je neprestano ponavljaju - jos samo Boris Tadic, Vuk Jeremic i
Bozidar Delic.
Cak ni poslovicno kvalitetno marketinsko pakovanje ovaj put nije moglo
prikriti jaz izmedu Tadicevih optimistickih parola i srpske otuzne politicke
i socijalne realnosti. Zato je, posle razocaravajuceg rezultata u prvom
krugu, Tadic zaigrao na sve ili nista, i sav ulog stavio na "evropsku agendu",
kao i otvoreno plasenje biraca posledicama Nikoliceve pobede. Kosovo je
konacno i, cini se, neopozivo gurnuto u pozadinu, a u prvi plan je izbila
agresivna pro-evropska kampanja i atmosfera "konacnog obracuna" sa snagama
proslosti i mraka olicenim u Nikolicu. Aktivirani su svi politicki i
medijski resursi, ozivela vec gotovo zaboravljena manihejska retorika i
ponovo pocele da pljuste zakletve o cuvanju tekovina petooktobarske
revolucije. Cak su, zarad visih evro-reformskih interesa, ekspresno
amnestirani zloglasni Vojislav Kostunica i Velja Ilic, a njihovih trista
hiljada glasaca mehanicko pridodato onim Tadicevim, Pastorovim i
Jovanovicevim, ne bi li se kako-tako (p)odrzala teza o "prevazi demokratskih
snaga" nakon prvog izbornog kruga. "Evropa - ili smrt, propast,
apokalipsa..." neformalna je Tadiceva parola pred drugi krug, pri cemu
ostaje nejasno koliko je tu u pitanju strasna evrofilija, a koliko
racionalna, mada i pomalo sumnjiva racunica o tome da se "preko sedamdeset
odsto gradana zalaze za ulazak u Evropsku uniju".
Posebnu temu u ovoj tugaljivoj predizbornoj prici predstavlja brutalna
instrumentalizacija Srba van Srbije. U trenutku kada se i Hrvatska i BiH, pa
cak i Evropska Unija - bar zvanicno - uzdrzavaju od komentara i direktnog
uplitanja u srpsku predsednicku trku, lideri hrvatskih i bosanskih Srba
Milorad Pupovac i Milorad Dodik ucestvuju u kampanji jednog kandidata na jos
drasticniji nacin od onoga na koji su svojevremeno prekodrinski Srbi
podrzavali Slobodana Milosevica. I da ne bude nesporazuma, nije ovde
najvaznije - niti najgore - to sto gospoda Pupovac i Dodik u Srbiji imaju
svoje partnere i favorite i sto ih prilicno napadno promovisu. Sporan je -
bolje reci, nije sporan, vec je neosporno skandalozan - nacin i
argumentacija sa kojom se to radi. Strasno je sto oni to cine tako sto
potpuno delegitimisu drugog kandidata, diskvalifikujuci ga uz istu onu
"argumentaciju" kojoj su inace cesto i sami izlozeni u svojim "maticnim"
drzavama. Drugim recima, Dodik u Beogradu Nikolica napada i predstavlja
upravo na isti onaj nacin na koji sarajevski mediji i politicari mesecima
napadaju njega. Sto se, pak, Srbije tice, matrica je zapravo identicna onoj
iz devedesetih. I onda i sada se ide na demonizaciju opozicionog kandidata,
a gradani Srbije upozoravaju da vode racuna o polozaju i interesima svoje
prekodrinske i prekosavske brace. S tim sto se taj interes svojevremeno
svodio na parolu "svi Srbi u jednoj drzavi", a danas se svodi na podjednako
utopijsku i potencijalno opasnu frazu "svi zajedno i sto pre u ujedinjenoj
Evropi bez granica".
Mnogo je stvari koje ce 3. februara objektivno visiti nad glavom i
pritiskati duse srpskih biraca. I upravo zbog toga ih ne treba dodatno
opterecivati, plasiti i taj realno tezak izbor ciniti jos tezim. Ali zasto
je taj izbor tako tezak? Pa, iz vise razloga. Biraci su vec pomalo iznureni
cestim i "sudbinskim" izjasnjavanjima. Nezadovoljni su bezbrojnim
izneverenim obecanjima petooktobarskih pobednika. Frustrirani su zbog
kontinuiteta zapadne politike koja se tesko moze kvalifikovati drugacije sem
kao pristrasna i antisrpska. I ogorceni su zbog socijalnih nepravdi,
raslojavanja i masovne raspodaje drustvenog bogatstva. S druge strane,
Nikolic vuce mnogo licnih i - narocito - stranackih hipoteka iz prosle
decenije koje se vecina gradana seca sa razumljivom nelagodom. I nije
slucajno sto je Tadiceva kampanja fokusirana upravo na to vreme, a narocito
na Seselja. Tako se gromoglasno najavljivani referendum o Evropskoj uniji,
fakticki pretvorio u referendum o Seselju, kampanju zastrasivanja gradanstva
"povratkom u proslost" i "strahom od devedesetih". U zemlji u kojoj je,
svojevremeno, za par dana bilo moguce proizvesti masovan i histerican strah
od pomracenja sunca, nije preterano tesko stvoriti atmosferu zebnje od novih
sankcija, bombardovanja - i, narocito, gubitka "Dinkicevih hiljadu evra".
Nema sumnje da ovo jesu vazni izbori. Ali nisu sudbinski i nisu nikakav
referendum. A kome je do referenduma, neka ga i raspise. Referendum o NATO
paktu. Referendum o Kosovu. Referendum o Evropskoj uniji. Referendum o tome
da svi treba da budemo mladi barem deset ("Milosevicevih") godina, da lav i
jagnje treba mirno da zive u multikulturnom raju i da treba uvek da bude
maj. Raspisite, dakle, raferendume. A ne da, eventualnu, tesnu pobedu
jednog, posteno govoreci, vrlo favorizovanog kandidata tumacimo kao
bezuslovno izjasnjavanje o bezuslovnom pristupanju EU. Pa onda, buduci da,
navodno, put u EU vodi kroz NATO, narednih meseci ponovo vaskrsne i u
poslednje vreme malo zamrla sintagma "evro-atlantske integracije". I da se
na kraju, posto, kao sto znamo, zivot ne moze da ceka, u nekom trenutku
zakljuci da Kosovo ipak ne bi smelo biti prepreka na putu u bolju -
podrazumeva se - evropsku buducnost.
Plasim se da je upravo to scenario koji su imali na umu oni koji su DS i
Tadica gurnuli u ove i ovakve predsednicke izbore. Tadic je najbolji moguci
promoter evro-atlantske price koja polako ali kontinuirano slabi i kopni pod
teretom spoljnih pritisaka i izneverenih domacih ocekivanja. Iako se nije
pokazao bas onoliko "kooperativnim" koliko se to od njega mozda ocekivalo, i
premda je svojom kohabitacijom sa Kostunicom i povremenim patriotskim
izlivima nervirao zapadne posmatrace, on - to je svima jasno - ipak nece
hteti da ide predaleko u reakcijama na eventualno proglasenje kosovske
nezavisnosti. Naizgled sitna epizoda sa akreditacijom posmatraca iz Velike
Britanije i SAD pred prvi izborni krug u tom pogledu je vise nego
indikativna. Ako neko nije imao hrabrosti i volje da zbog aktuelne i aktivne
podrske kosovskoj nezavisnosti makar simbolicki uskrati gostoprimstvo na
biralistima nekolicini nizih sluzbenika britanske i americke ambasade, kako
ce sutra, na primer, uskratiti gostoprimstvo u Beogradu njihovim
ambasadorima, ili preduzeti neku mozda ostriju meru prema zemljama koje se
budu isticale u podrsci Pristini.
Dakle, Tadiceva pobeda objektivno smanjuje kolicinu glavobolje u Briselu i
Vasingtonu. A to sto se do nje ipak moralo doci preko pojacane patriotske
retorike, potpisivanja energetskog sporazuma sa Rusijom i kampanje koja je u
drugom krugu izgledala kao karikatura demokratskog fer pleja i nalikovala
manje na evropske, a vise gruzijske, egipatske i pakistanske uzore, smatrace
se relativno prihvatljivom cenom koja je morala biti placena radi "odbrane
demokratije", odnosno zadrzavanja Srbije na pozeljnom - zapadnom -
geopolitickom kursu. A ako Tadic, kojim slucajem, izgubi, boze moj, bice to
samo jos jedan dokaz da Srbija ipak "nije zrela za demokratiju" i da je
beznadezno zaglibljena u proslosti i nacionalistickom blatu, te da ubuduce
ne treba imati ni ovoliko obzira prema njoj i njenim interesima. U najgorem
slucaju, doci ce do obnavljanja ostre politicke polarizacije, u pepelu
prljave kampanje sagorece ostaci nacionalnog konsenzuza, zemlja ce biti
podeljena i svakako oslabljena za mogucnost reagovanja. Dakle, kakav god
ishod da bude, spoljni arhitekti ove izborne drame bice na relativnom
dobitku. Za razliku od dodatno destabilizovane Srbije koja ce sa jos vecom
mukom morati da trazi svoj unutrasnji mir i neophodnu spoljnopoliticku
ravnotezu.
