Како сабрати Србију Владан Глишић Добро је што је Борис Тадић победио. Сада ћемо јасно, без могућности изговарања било које врсте, видети однос Европске уније према европској Србији, као и однос председника Србије према окупацији Косова и Метохије.
Завршени су и председнички избори у Србији. Председник Демократске странке Борис Тадић поново је добио мандат да наредних пет година води Србију као и њен председник. Кампања коју је он водио је била грубља у односу према кандидату Српске радикалне странке, Томиславу Николићу, него што је била кампања коју су водили у противничком табору. Уобичајено за понашање режимских кандидата у Србији у последњих 18 година, некоректно су коришћени и државни ресурси, али је ипак све то било у оквирима прихватљивости. И резултат је био врло тесан. Борис Тадић је победио Томислава Николића за мање од 3%. Остаје и недоумица да ли су победу председнику ДС-а донели гласови националних мањина, док су Срби већински гласали за Томислава Николића. Ако се то потврди, Срби ће поново имати исти осећај као на референдуму о отцепљењу Црне Горе од Србије, тј. да су други одлучили о њиховој судбини. Слична је и улога коју је одиграо ЦЕСИД. И Николић се понашао слично Жижићу када је, џентлменски, брзо признао пораз и онемогућио грађанске сукобе. Проблем других националних председничких кандидата остаје непрофилисана политика и касно изборно стартовање. Радикалски кандидат се тек на крају кампање сетио беле куге у Србији и сличних националних проблема, што доказује нејасност и неспремност визије, као и непрестано ускостраначко калкулисање. Кандидат „трећег пута" „касно је стигао на Косово", још једном потврђујући неутемељеност ове идеје најпре међу њеним још увек само потенцијалним носиоцима. За то време, у спотовима режимског кандидата виђено је највише српских застава у историји телевизије, али тиме нимало нисмо убеђени да већ ових дана неће бити уместо Косова и Метохије изабрана Европска унија. Добро је што је Борис Тадић победио. Сада ћемо јасно, без могућности изговарања било које врсте, видети однос Европске уније према европској Србији, као и однос председника Србије према окупацији Косова и Метохије. Да није тога било, Европска унија би подршку независности правдала повратком на власт мрачних снага из 90-их и повампирењем Слободана Милошевића. Овако ће Европска унија морати да отворено отима Косово и Метохију, и то пред лицем целог света и свих Срба на свету, који би онда могли коначно да извуку одређене поуке: зашто наши историјски савезници по ко зна који пут у последњих 100 година нису на нашој страни, и упркос привржености Србије правди и демократији поново стају на страну наших непријатеља и раде на штету српских националних интереса. *Могућа зрелост српске политичке сцене* Али, да би избегли да нас прогласе за теоретичаре завере, претпоставићемо да је србијанска политичка сцена сазрела у правцу парламентарне демократије, те да су се и Томислав Николић као и Борис Тадић пре свега државнички понели, тј. да Николић није хтео да уздрма државне институције (иако је могао), а да Тадић није желео да иритира победничком помпезношћу (иако је на то имао право). Дакле, тренутак после избора био је тренутак државничке зрелости председничких кандидата, победника и побеђеног, који је требало да најави оно што је Тадић већ обећао, а то су разговори са представницима и оних грађана који за њега нису гласали, а којих има много. Овакав Тадићев потез је био оно што је Србији изузетно требало после кампање коју је водио, а која је Србију делила на две врло супротстављене половине. Ипак, остаје мучан утисак да је Србија поново гурнута у добропознату атмосферу у којој преовлађује менталитет грађанског рата. И ту је Тадићева кампања врло допринела. Чињеница коју сада објављују већ сви политички аналитичари јесте да је највећи губитник ових избора актуелни премијер и његова народњачка коалиција. Без обзира на све замерке које се могу упутити на рачун ове политичке групације, мора се признати да је то била она опција која би се условно могла назвати „трећи пут" и која се саборно (колико је то у политици могуће) односила према „обе Србије". Како премијер неће више имати моћ да Србију сабира, остаје одговорност једино на председнику Тадићу који ће то моћи пошто је у његовим рукама власт. И он је то већ најавио. Али, да би били искрени, ми морамо рећи да у ту намеру председника Тадића сумњамо. Поред неприличне кампање коју је водио, на то нас упућује и то што је увек показивао дупли стандард у опхођењу са „проевропском", с једне стране, и „националном" Србијом, с друге стране. Два примера која су нас као организацију (сигурно више „националне" него „евроунијатске" Србије) у овој сумњи утврдила јесте начин на који је стао у одбрану „Пешчаника" (емисије РТВ Б92 која отворено шири расну мржњу према православним Србима, али врло горљиво заступа „проевро" Србију). Иста таква заштита је изостала када је његов министар (ДС) Брајoвић забранио концерт и наступ Двери у Народном позоришту у Београду. Тада је било много више разлога да се штити право на слободу мишљења и исказивања истог, тим пре што су Двери организовале концерт озбиљне музике и промоцију лепоте рађања, док „Пешчаник" промовише говор мржње. Дакле, председник Тадић се одлучио за подршку говору мржње само зато што му је идеолошки одговарао и тако показао да у Србији он воли и признаје само ону Србију која је „проевро". Такође, председник Тадић је својом кампањом разобличио оно што многе агенције за испитивање јавног мњења и режимски политички аналитичари тврде, а то је да је преко 75% грађана Србије за улазак у ЕУ одмах и сада. Ако је то тако онда председник Тадић не говори истину када каже да је његова победа била победа оне Србије која је желела да „освоји Европу". Јер, с друге стране, тврдио је, они који гласају за Томислава Николића нису за улазак у ЕУ већ су за изолацију. Значи за улазак у ЕУ, одмах и сада, гласало је само 100 000 гласача више од 2 150 000 грађана Србије који су у најмању руку „евроскептици", ако нису и против уласка Србије у Евро-унију. Председник Тадић је можда говорио истину када је рекао да ће одмах приступити сабирању тренутно располућене Србије. Ако и даље верује у оно што је у току предизборне кампање говорио о онима који гласају за Николића, онда би много боље од разговора са Томиславом Николићем било да озбиљно отвори јавну расправу о смислу и значају који улазак у ЕУ треба да има за Србију. Ако оних који у то сумњају има стварно 2 150 000 у Србији, онда они заслужују ваљда више аргумената о оправданости „ЕУ-пута" од јефтине пропаганде којом нас већ осам година засипају. Та јавна расправа о оправданости уласка Србије у ЕУ, посебно у светлу онога како ће се ЕУ односити према Косову и Метохији, је оно чиме ће Борис Тадић показати да је спреман да сабере располућену Србију. У супротном, остаје нам проверени режимски сценарио да је сила и пропаганда она која мисли да одређује победника у Србији. http://www.dverisrpske.com Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
