Nova srpska politicka misao
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_pavic2.htm
Politički život
Aleksandar Pavić
OPASNE ŠARENE LAŽE ''EVRO-REALISTA''
Jasno je, pošto je konačno dat na uvid javnosti, da je "Privremeni
politički sporazum" između Srbije i EU jedan bezvredan list papira, koji
nikoga ne obavezuje ni na šta. To je spisak lepih želja i apstraktnih
"dobrih namera", i ništa više. U najboljem slučaju, to je ''pismo o
namerama'', poput miliona sličnih koja se svakog dana pišu širom sveta.
U njemu se praktično kaže da EU gaji prijateljska osećanja prema Srbiji
i da će je jednog dana - kada ispuni uslove koje ne mora da ispuni ni
jedna druga zemlja - možda primiti u svoje cenjeno članstvo.
I sad se postavlja pitanje zašto je od životne važnosti da se takav
jedan dokument potpiše baš sad, i zašto se stvara kriza u čitavoj državi
za ljubav potpisivanja tog dokumenta.
Ako vratimo film unazad u dane između dva kruga izbora, videćemo da su i
novi-stari predsednik Tadić, potpredsednik vlade Đelić i ministar
spoljnih poslova Jeremić izjavljivali kako je taj sporazum zapravo
"čvrst dokaz da EU želi Srbiju u svojim redovima". I ne samo oni, već i
svi "pro-evropski" orijentisani faktori u Srbiji, tj. svi oni koji se u
ovom trenutku predstavljaju kao "realisti" na političkoj sceni.
I upravo u tome leži paradoks. Naime, zašto su se svi "realisti" u
državi uhvatili kao pijani plota za jedan običan spisak apstraktnih
lepih želja kao stub svoje trenutne, ali uvek ''realistične'' politike?
Deo odgovora je jasan: zato što je to bilo neophodno "pro-evropski"
profilisanom kandidatu da pobedi na izborima za predsednika republike.
Jer, u uslovima kada EU nije bila u stanju da Srbiji ponudi čak ni
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, bilo je ili to ili propast.
Propast - jer ako nema ni naznaka "evropske perspektive" za Srbiju, onda
zašto glasati za "evro-sanjare", za fantaste, za Don Kihote koji se bore
protiv vetrenjača, za nepostojeću evropsku himeru? I tako je smišljen
"Politički sporazum" između EU i Srbije, da od fantasta, bar privremeno,
ponovo napravi "realiste", i spase njihovu predsedničku kampanju.
Ima još jedan odgovor, koji je ustvari samo varijacija na istu temu, ali
koji samo zadire nešto dublje. Naime, neka, bilo kakva mrvica sa stola
EU je permanentno potrebna svim političkim snagama koje, bar od 2000.
godine grade svoju politiku na temeljima slogana da "Evropa nema
alternativu". Jer, ako se u stvarnosti pokaže da je taj "bezalternativni
pravac" u stvari bio nepostojeći, to može jedino da predstavlja krah
takve politike, svedočanstvo o njenoj neutemeljenosti, njenoj nerealnosti.
A deo te politike "Evro-realnosti" je i to da je "realno da smo izgubili
Kosovo" i da je zato "realno okrenuti se svim snagama ka Evropskim
integracijama" kao jedino izvesnoj budućnosti, pa čak i delimičnoj
kompenzaciji za bolni gubitak kosovske zemlje.
Dakle, svi ti argumenti "pro-evropskih snaga" mogu da piju vodu - bar
kada je reč o jednom značajnom delu biračkog tela - samo dok je
"evropska perspektiva" izgledna.
Problem, međutim, nastaje kada se njena izglednost dovede u pitanje ili
– ne daj Bože - izgubi. Onda postoje samo dve alternative: ili se prizna
zabluda i trpe političke posledice, ili se grčevito pokušava održavati
privid da je sve u redu, i da je "put u evropsku budućnost" ipak i dalje
širom otvoren.
U slučaju trenutne vrlo ozbilje krize ne samo Vlade već i države, ono
što se čini očiglednim je da je ovo drugo po sredi. Da je
"evro-reformski blok", radi održavanja privida i spasavanja svoje
političke reputacije, pozicija, itd. spreman da čak izazove i državnu
krizu širih razmera.
Jer, silazeći na teren ''realizma'', budimo brutalno realni: nije tačno
da je EU Srbiji ponudila bilo šta značajno. EU Srbiji nije ponudila
nikakve čvrste, sigurne izglede za buduće članstvo. EU čak nije uspela
da obezbedi Srbiji ni ravnopravne uslove za članstvo, uslove koji važe
za sve druge države u Evropi. Jednostavno se Srbiji nudi mačka u džaku:
samo vi sprovodite reforme po našim receptima i ispunjavajte sve naše
zahteve, a mi ćemo već videti kada i da li ćemo vas primiti. S tim što
je jedan zahtev - izručenje osumnjičenih za ratne zločine - tako
formulisan da ga je možda nemoguće ispuniti.
Poređenja radi, pre pedesetak godina, u posleratnoj Evropi, tadašnja
zapadna državnička elita došla je do zaključka da je jedini trajni
garant mira i stabilnosti na kontinentu puna reintegracija Nemačke.
Odmah je pokrenut Maršalov plan za obnovu Zapadne Evrope, uključujući i
Nemačku, a Francuska i Nemačka, dojučerašnji ljuti neprijatelji, krenuli
su u stvaranje začetaka onoga što je danas Evropska Unija.
Sad zamislimo da je pred Nemačku bio postavljen isti uslov kao pred
današnju Srbiju - hapšenje svih osumnjičenih za ratne zločine i njihova
predaja Međunarodnom tribunalu. Da je taj uslov postavljen, Nemačka bi i
danas bila polu-porušena zemlja, a EU ne bi ni postojala. Jer, na
primer, dr Mengele je i danas na slobodi.
Zamislimo sad da je sa Srbijom postupljeno na isti način kao sa
posleratnom Nemačkom, ako ne pre, onda bar nakon petooktobarskih
promena: da je znatna ekonomska pomoć za rekonstrukciju kombinovana sa
ubrzanom integracijom u EU, bez bilo kakvih uslovljavanja, ili bar uz
uslove koji važe za sve ostale. Mi danas ne bi imali krizu u državi, a
EU ne bi imala krizu na svom jugoistočnom limesu.
Zašto to EU nije uradila, treba pitati nju, ili bar njene vodeće
zemlje-članice, na prvom mestu Nemačku, koja se sama digla iz pepela
samo zahvaljući velikodušnosti onih koji su je pobedili. Ovde čak motivi
nisu ni važni, jer nas "realizam" upućuje na to da ne pitamo zašto je
nešto tako kako jeste, već da konstatujemo da je tako i da vidimo šta
ćemo s tim. A to upravo srpski "realisti" ne rade. I to je zapravo
najveća zamena teza na sadašnjoj srpskoj političkoj sceni: "realisti" su
u stvari fantasti, "guslari" ako hoćete. Nije važno da li su im razlozi
idealističke ili pragmatične prirode. Jednostavno je tako. Čvrsto veruju
u to da ''EU nema alternativu'' bez čvrstog dokaza da EU uopšte iskreno
i želi Srbiju u njenim redovima. I, zarad himere "evropske budućnosti",
pravi se podela na "dve Srbije", i pravi se podela u samoj državi.
Treba još jednu stvar jasno naznačiti, ''realizma'' radi: nisu tačne ni
tvrdnje da su predsednički izbori bili "referendum o evropskoj
budućnosti", na kojima je "pro-evropskim snagama" dat kart blanš za
sprovođenje svega što su naumili. Ne. Da su hteli referendum, oni bi ga
i raspisali. Sa pitanjem: da li ste ZA ili PROTIV članstva u EU. A pre
toga bi se odredilo dovoljno vremena za kampanju gde bi svi mogli da
iznesu argumente za i protiv, i gde bi običnim građanima moglo najzad da
se objasni šta članstvo u EU stvarno podrazumeva, kao i to da li je ono
uopšte izvesno i realno. Ali, to nije urađeno. Umesto toga, raspisani su
predsednički izbori, na kojima je glavna karta na koju se igralo bila ne
toliko ''evropska budućnost'' koliko strah od "povratka u 90-te".
Treba dodati i to da su zapravo oba kandidata u drugom krugu
predsedničkih izbora bila jasno "pro-evropska". Suštinska razlika je
bila u ceni koju smatraju da treba platiti za ulazak u EU. Tadić se
suštinski zalagao za bezuslovnu integraciju, dok je Nikolić to
uslovljavao prijemom Srbije u svojim sadašnjim granicama. Dakle, mora se
reći i to, a to je vrlo bitno, da su ovi zbori zapravo pokazali da u
Srbiji postoji najveći politički konsenzus u pogledu vizije budućnosti
zemlje u poslednjih bar 70-ak godina. Oba kandidata su istakla da "nikad
neće priznati nezavisno Kosovo", i oba kandidata su istakla da je za
Srbiju najbolje da bude član EU.
E, sad, da je EU svih ovih godina postupala normalno, fer, državnički -
problema ne bi bilo. Kandidati na ovim predsedničkim izborima verovatno
ne bi bili isti, a teme bi na prvom mestu bile ekonomske i socijalne.
Možda bi Srbija već bila na pragu ulaska u EU. Međutim, EU je odlučila
da Srbiju tretira na poseban, krajnje nefer način.
Dakle, treba da budemo svesni toga da nam je unutar-politička napetost
nametnuta spolja, putem, može se slobodno reći, sadističkih
uslovljavanja od strane EU, koje su jedni u Srbiji spremni da prihvate -
iako sa neizvesnim ishodom čak i po pitanju EU-integracija - dok drugi
nisu. Ovakva kost podele nije ubačena ni u jednu drugu evropsku državu,
ako možda ne izuzmemo Tursku.
Apsolvirali smo, dakle, da ogromna većina u Srbiji želi u EU. Međutim,
kao što znamo, a pogotovu "realisti" među nama, politika je umeće mogućeg.
U ovom trenutku, dakle, "pro-evropske" snage koje predvodi Boris Tadić,
dužne su da naciji objasne koje to Srbija ima garancije da će ikada ući
u EU, kao i da dokažu da je potpisivanje "Privremenog političkog
sporazuma" nužan i neophodan korak u tom pravcu, od trenutne životne
važnosti za državu i narod. Tek ako to uspeju da dokažu, imaju pravo da
insistiraju na njegovom potpisivanju.
A, ako se dokaže da je "Privremeni politički sporazum" samo spisak lepih
želja, zamajavanje i magla, onda je lako dokazati zašto ga ne treba
potpisati, ne samo radi očuvanja dostojanstva, ili čak radi
obezbeđivanja dalje ruske podrške. Ne treba ga potpisati zato što bi
time konačno prestali da prihvatamo ulogu žabe koju kuvaju na tihoj
vatri, postepeno povećavajući toplotu vode sve do ključanja, tako da
žaba i ne primeti da je na kraju skuvana. Več sedam godina od EU
dobijamo neodređena obećanja i nemoguće uslove, dok nam se u isto vreme
isporučuju zahtevi a Kosovo polako ali sigurno oduzima. Dalje
prihvatanje takvog tretmana nije "realizam". To nije čak ni sanjarenje i
Evro-guslanje. To je ludost. A oni koji zagovaraju tu ludost, tu himeru,
u ime nekakvog ''realizma'' i, pritom, destabilizuju državu, moraju sebe
sad jasno da objasne. Ne preko marketinških slogana o "boljem životu
građana" i "sigurnoj budućnosti u evropskoj porodici naroda", već golim
činjenicama. Ili u skupštini ili na izborima. Hoćemo da vidimo jasne
datume i jasne uslove, koji važe za sve druge, i koji se dokazivo mogu
ispuniti. I tek ćemo onda znati šta to narod stvarno želi. A možda i šta
nam žele drugi.
07.02.2008.
Copyright by NSPM
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
