Umire li savest čovečanstva? <http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/14665/umire-li-savest-covecanstva>
Ko se danas veliča slobodama i slobodarima, a uzmiče pred neslobodama i tiranima, ne čuje onaj razgovetni šapat budućnosti i u njemu strašnu opomenu da će se današnji grehovi sutra spirati pokajničkim suzama. Ponositi se svojim precima, a ne biti ih dostojan čin je vredan samo prezrenja. Ne kaže se uzalud sveta sloboda. I Kosovo, na sablji izgubljeno 1389. i Kosovo na sablji vraćeno 1912. godine. Posle pet stotina dvadeset tri godine Kosovo je oslobođeno! Jedan san, petovekovni san uvek budnog srpskog naroda ostvaren je. I suze radosnice ispuniše oči staraca i dece, majki i sestara, pastira i vojskovođa, sveštenika i monaha. Kosovo je oslobođeno! Samo Srbin može da oceni značaj ovog uzvika, jer samo Srbi imaju Kosovo. Samo su Srbi pet stotina dvadeset tri godine iz dana u dan u školi, u crkvi, u domu i polju, u radosti i žalosti, o slavi i svadbi govorili jedni drugima o Kosovu... Kosovo bi oslobođeno, ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ne porušiše nijedan spomenik, ne preoraše nijedno groblje, ne zapališe nijednu kuću, ne razoriše ničije ognjište, ne ucveliše ničiju majku, ne silovaše ničiju sestru... Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše. Danas bi ne samo bez seva britke sablje nego i bez oštrih reči, kojima Srbi iskazuju otpor nasilju i pohlepi, da nam otmu najlepši i najdragoceniji dragulj koji se zove Kosovo i Metohija. U ovoj drami, već obojenoj krvlju nevinih i praćenoj genocidom i plamenom koji guta drevne svetinje Srbima je namenjena uloga statista. Hoće li Srbi na to pristati? To se pita i svet koji zna da smo od pamtiveka svoju vrhunsku etiku ugrađivali u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije. Svet zna da nikad nismo otimali tuđe, ali smo uvek umeli da branimo svoje. Srbi, kojima otimaju zemlju, kažu neki čelnici, ne mogu da ratuju. Srbi će, kažu, uzalud da ginu. Pa šta onda Srbi mogu da učine? Srbi, za početak, treba najzad da izađu iz zablude da smo mi svi isti i da imamo zajednički nacionalni interes. Imati srpske ime i prezime ne znači ništa za one koji su presekli svoj nacionalni koren i zatrovali sve izvore duhovne i nacionalne svesti. Šta još, za početak, mogu da urade Srbi? Srbi, ma gde živeli, mogu da izađu na ulice, na trgove, mogu da zaustave saobraćaj, da uhvate svakog prolaznika za ruku, da svakog čoveka bratski zagrle i upitaju umire li savest čovečanstva. Može li svet da bude spokojan dok gleda kako jedan mali narod progone, ubijaju i otimaju njegovu zemlju? I to usred civilizovane i demokratske Evrope! Šta još, za početak, mogu da učine Srbi? U slučaju otimačine dragulja srpske zemlje, Srbi mogu da spuste državne zastave na pola koplja, da istaknu crne barjake, da nose crni flor oko rukava i na reveru i da proglase najdublju žalost zbog tragične smrti savesti čovečanstva. Žalost će trajati sve dok Kosovo i Metohija ne budu oslobođeni i vraćeni matici Srbiji. Srbi će svim državnicima u svetu, koji su kumovali ovoj otimačini, otposlati telegrame saučešća zbog njihovog doprinosa smrti savesti čovečanstva! Antonije Đurić Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
