Вођа мртав, идеје живе ПОСЛЕДЊИ ЕВРОПСКИ СТАЉИНИСТА, вођа и учитељ албанског народа Енвер Хоџа то није дочекао. Али је зато „енверизам” очито преживео. Космет ће, дакле, прогласити независност у недељу 17. фебруара 2008. године. Управо на тај дан далеке 1982. године од четири илегалне албанске организације, које су постојале у Западној Европи, у Швајцарској је основан ПАСРЈ, односно „Покрет за албанску социјалистичку републику у Југославији”. У тај су покрет ушле разне албанске марксистичко-лењинистичке групе, како из Албаније тако и са простора јужне српске покрајине, као и до тада највећа организација „Црвени народни фронт” који је у то време имао јаке огранке у Швајцарској и Немачкој. Програм ПАСРЈ тада, и програми „Националног покрета Косова” из 1993. године и „Народног покрета за ослобођење Косова” из 1999. године имали су оружану борбу и тероризам као искључиви метод остварења коначног циља, а то је била независност Космета.
Тек толико да се види ко је започео рат на Космету, и да ли је „независност Космета последица једног бруталног рата”, као што пре неколико дана рече амерички члан преговарачке „тројке“Френк Визнер, који, онако успут, брутално држи монопол на производњу саобраћајних таблица за све аутомобиле на Космету. То је заправо и логично, јер у социјализму „енверовског” типа нема тржишта и нема здраве конкуренције. Ни у саобраћајним таблицама. То би могло да значи да је Хашим Тачи, заправо, политичар марксистичке провинијенције, који само заокружује „оријентацију истинског социјализма” коју је зацртао Енвер Хоџа, који је додуше вешто знао да користи чињеницу да је национализам као идеологија сто пута јачи и од социјализма и од комунизма, па и било којих других левих убеђења. Вођа је, дакле, одавно мртав, али идеје живе. ШТА ЗА СРБИЈУ ЗНАЧЕ УН? Посебно после једностраног проглашења независности Космета којем су претходиле мучне препирке и дебате у Савету безбедности УН, па и шире о томе „ко је бацио први камен” на простору јужне српске покрајине. Да ли су онда УН данас само посматрач светских збивања, а повеља УН само мртво слово на папиру? Јер, мимо УН теку операције типа „тиха процедура” доласка мисије „Еулекс” на Космет, мимо Савета безбедности извршено је и бомбардовање Југославије 1999. године, напад на Ирак 2003. године. УН су постале обичан дебатни клуб доконих дипломата, клуб који није у стању да преузме своје компетенције. Уједињене нације се у разним мировним процесима широм планете више и не схватају озбиљно. Парадоксално је да је Савет безбедности имао јачу улогу у време хладног рата него после пада Берлинског зида. Истина, у тоталној парализи Савета безбедности када је у питању јужна српска покрајина има и неке симболике, наиме мировне операције „плавих шлемова” данас су сведене скоро само на „посматраче”. Све остало је директно, или индиректно преузео НАТО. УН, једнако „посматрачи”. За мале земље и народе то је катастрофа без заштите. Како оне после свега да верују институцији која се зове УН? Јер, Космет је само лош римејк тоталне немоћи УН. На Западу сматрају да је Космет последњи велики балкански проблем, „задњи каменчић југословенске слагалице” и да су мучна решења ипак боља него никаква решења. У том контексту ово би требало да буде и крај западне политике „конструктивне двосмислености” око Космета, односно западне политике прикривеног ишчекивања. Што би се рекло, можда ће се нешто догодити, а ако не, ко гарантује да више никада неће бити сукоба који, јел’ те више никада не би требало ни да се догоде? УКРАЈИНА СВЕ ВИШЕ ЛИЧИ НА СРБИЈУ. Између Истока и Запада! Једни би да уђу у ЕУ и НАТО, други се томе опиру. Значај Украјине за НАТО у потпуности је одређен њеном улогом потенцијалне противтеже Русији. Независна и прозападна Украјина има одлучујући утицај на геополитичко слабљење Русије. Западу би било потпуно глупо да не употреби адут који му је сам пао у руке. Запад тај адут и користи. С друге стране, етничка подељеност Украјине на запад и југоисток државе прети озбиљним унутрашњим сукобима када је реч о уласку у НАТО. Москва ту може донекле да утиче кроз енергетску политику, али не превише, јер највећи део гаса који иде из Русије ка западу Европе пролази кроз Украјину. Анкете показују да су млади, без обзира из ког су дела земље, највише оријентисани ка Западу, при чему многи примећују да Украјина као самостална држава још не постоји ни једну генерацију. Србија у новом облику има још краћи стаж. И за Украјину и за Србију питање је колико времена имају за губљење? Наравно, све зависи како ко гледа на време и шта је за кога губитак времена? Мирослав Лазански [објављено: 16/02/2008] <http://www.politika.co.yu/rubrike/redakcijski-komentari/Vodja-mrtav-ideje-zive.sr.html> http://www.politika.co.yu/templates/public/base/images/icon-print.gif <http://www.politika.co.yu/rubrike/redakcijski-komentari/Vodja-mrtav-ideje-zive.sr.html> http://www.politika.co.yu/templates/public/base/images/icon-send.gif пошаљите <http://www.politika.co.yu/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=new_review&int_itemID=33139> коментар | погледајте <http://www.politika.co.yu/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=33139> коментаре (6) http://www.politika.co.yu/
<<image001.gif>>
<<image002.gif>>
