DANI GNEVA
Izvor: Politika, 18.02.2008; Strana: A11 UVODNIK Ljiljana Smajlović Kada je Vladimir Putin prošle sedmice rekao da je zapadna podrška jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nezakonita i nemoralna, setila sam se reči koje je pokojni Slavko Ćuruvija izgovorio 24. marta 1999. godine, kada je poslednji put na redakcijskom sastanku okupio novinare „Evropljanina” i „Dnevnog telegrafa”. Slavkov glas tog dana kao da je rezao teskobu u vazduhu. Rekao je da nećemo praviti novine za Miloševićeve cenzore, ali je dodao i sledeće: „Mi smo protiv Miloševića, ali smo patriote. Mi smo protiv i nezakonitog, nemoralnog i nelegitimnog NATO napada na Jugoslaviju”. Svega tri nedelje kasnije, govorila sam na njegovoj sahrani. Ispričala sam prisutnima šta nam je Slavko rekao uoči prvih bombi, dodavši da je bio hrabar čovek, za razliku od onih koji su mu kukavički pucali u leđa, i onih koji su ga mučki bombardovali s neba. Poput ostalih Slavkovih kolega, i ja krivim režim Slobodana Miloševića za njegovu smrt. Ali ne mogu da se otmem utisku da bi Slavko Ćuruvija danas bio isto tako ogorčen kao i ja što se naši zapadni prijatelji kriju iza mrtvog Slobodana Miloševića i zločina jednog bivšeg režima, ne bi li opravdali kršenje međunarodnog prava, otimačinu tuđe teritorije i nagrađivanje radikalnog albanskog nacionalizma. Neke velike i uticajne države još danas će priznati samoproglašenu kosovsku nezavisnost. U tome je drama ovog trenutka u istoriji Srbije. Albanski trijumf istovremeno je i trijumf zapadnog intervencionizma, a naš poraz je poraz načela da međunarodno pravo štiti i male, a ne samo velike države. Srbiju nisu porazili Albanci, već zapadni lideri koji su dali državu Hašimu Tačiju, nakon što su zaustavili hod Srbije prema Evropi zbog Mladića i Karadžića. Danas su u Srbiji dodatno poniženi i oni koji su se suprotstavljali Slobodanu Miloševiću, ne zato što su bili protiv srpskih nacionalnih interesa, već zato što su bili protiv Miloševićeve autoritarne, nepravedne i nepravne vladavine. Danas je zbog toga na gubitku i Slavko Ćuruvija, zajedno s drugima u Srbiji koji pokušavaju da integrišu nacionalni ponos s državnim interesima, tradiciju s modernošću, evropske vrednosti sa samopoštovanjem, pravo s pravdom. Srbi su mali narod koji ima nezgodnu naviku da se suprotstavlja jačima od sebe. Porazi koje smo proteklih decenija doživeli ostavili su, međutim, traume na nacionalnoj psihi. Zadatak je vlasti da na nezavisnost Kosova reaguje kao što bi svaka suverena država reagovala na gaženje suvereniteta i otimanje teritorije, ali i da pri tom vodi računa da se pola stanovništva plaši koliko Tomislava Nikolića, toliko i revanšizma naših zapadnih prijatelja. Postoje, doista, neke razlike u stavu Borisa Tadića i Vojislava Koštunice kad je reč o Kosovu i našem putu u Evropu. Ako u ovom času ima neke utehe, ona je u tome da su oba ta stava, kako mi ovih dana reče Aleksa Đilas, visokomoralna, etički iznad političkih stavova zapadnih lidera. Ne samo što nemamo čega da se stidimo, već imamo zbog čega da se ponosimo. Ili, što juče reče Tomislav Nikolić: „Ništa mi nismo manje ponosni što nam je neko nešto oteo na silu”. Autor: LJILJANA SMAJLOVIĆ
