Закон и топуз Повеља о праву јачег
„Независност Косова је можда била неопходна 90-их година” (Фото АФП) „Принцип територијалног интегритета земаља постоји, али са принципима можете да радите шта хоћете”, рекао је прошле недеље један француски дипломата дописници Танјуга из Париза. Француска је с речи прешла на дело већ ове недеље, признајући с групом најјачих западних земаља независност Косова, не обазирући се на принципе у Повељи УН, Хелсиншкој повељи и Резолуцији 1244 СБ УН. Однос великих сила, пре свега САД, према међународном праву драстично се променио у последњих двадесет година. У време пада Берлинског зида управо су САД користиле међународно право као најважнији инструмент своје спољне политике. То је време када је СФРЈ избачена из Уједињених нација због опсаде Сарајева. Међутим, када су друге, мање земље хтеле да успоставе међународне институције, попут Међународног кривичног суда, које би биле надређене и Вашингтону и које би могле да суде и америчким грађанима, Вашингтон се предомислио. Сада се проналазе такозвана „креативна” тумачења међународног права, у којима принципе савладава неписано право јачег. Тако је и било могуће да се као „правно” образложење сецесије Косова, подметне „морални” разлог. Десило се последње што је било ко очекивао, поготово на Западу: да ће Русија, вероватно са Кином, завршити као заштитник међународног права, недавно је приметила Илена Бетел, политички аналитичар из Брисела. У коментару у лондонском „Гардијану” Бетел закључује: „Једино што косовску ситуацију чини јединственом јесте чињеница да су Нато савезници 1999. ушли у ситуацију коју нису умели да контролишу и из које су хтели што пре да изађу. Али је срамно што то чине науштрб међународног права. То је потпуно мењање историје и традиције. Историје, због тога што се тврди да је то последњи чин распада Југославије, иако је апсолутно јасно да се реч Југославија односила на шест конститутивних република бивше Југославије, док је Косово увек било покрајина у Србији”, пише она и додаје да је овим прекршена и Резолуција 1244. Упадљиво је да се и медији и политичари на Западу мало баве легалитетом косовске независности. Међународно право практично се помиње само у изјавама руских и кинеских дипломата, као и у изјави шпанског министра спољних послова Мигуела Моратиноса да „Шпанија неће признати овај једнострани потез, јер није у складу са међународним правом”. Према речима Џонатана Ејала, директора угледног међународног института за безбедност у Лондону, многе земље су забринуте како ће овај преседан одјекнути код њих. „Ја се тренутно налазим у Румунији, и Мађари који су овде део владајуће коалиције сада на основу косовског преседана траже да Румуни дају њиховој мањини аутономију”, рекао је Ејал за „Ројтерс” и додао да ово може да блокира владу. Да је независност Косова преседан у међународном праву признаје и Тимоти Вотерс, гостујући професор права на Индијана универзитету. Вотерс је, иначе, учествовао у припреми оптужнице против Слободана Милошевића. Он каже да западни аргумент како је независност неопходна реакција на етничко чишћење којем су Албанци били изложени има моралну снагу, али никакву основу у међународном праву. Вотерс, међутим, додаје: Ако се западно признање одржи и ако Косово сачува своју независност, онда ће сама та чињеница представљати важну полазишну тачку за доказивање како је право на сецесију после етничког чишћења међународно утемељено. И он констатује да правни аргументи неће имати нарочито важну улогу у одређивању судбине Косова, јер је право само „оруђе у рукама страна у спору”. Кад је реч о Србима на Косову, којима Вотерс признаје да су угрожени, амерички професор мисли да би проблем севера Косова могао да се реши тако – што се уопште не би решавао. Он сугерише да се једноставно дозволи да та област остане део Србије. И Френсис Фукујама у недавном чланку у „Њујорк тајмсу” каже да је Бушова администрација лекције из деведесетих протумачила на следећи начин: САД неће бити спутане политичком коректношћу УН и сличних организација, већ ће прво деловати а онда тражити правно утемељење својих потеза. Ирак је, пише Фукујама, био први директни резултат таквог поимања политике и права. И на прослави тридесетогодишњице потписивања Хелсиншког завршног акта, Хенри Кисинџер, амерички државни секретар из времена припреме овог важног документа међународног права, признао је да су америчке власти тада имале на уму једино обуздавање Совјетског Савеза. У књизи „Да ли је Америци потребна спољна политика” је још конкретнији и пише да они који су припремали текстове конвенција УН или Завршеног акта из Хелсинкија су сасвим сигурно сматрали да тиме успостављају генералне принципе, а не законе који ће бити примењени од стране судова у земљама. Међутим, Арис Гунарис у коментару за „Канбера тајмс” сматра да су суштинска питања сметнута с ума, а то је „да ли треба разбијати демократску земљу”. Гунарис признаје да Србија можда нема јаку демократску традицију, али да је Милошевић пао с власти безмало пре 10 година. „Независност Косова је можда била неопходна деведесетих година, када је Милошевић тлачио народ на Косову, али не сада”, пише Гунарис и додаје да ако се ово прихвати као принцип у међународном праву, међународна заједница ће се суочавати са сепаратистичким покретима много чешће него до сада. Н. Радичевић http://www.politika.co.yu/
