Glas javnosti
28. 02.
http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-28-02-2008/srbija-moze-biti-kina-kosovo-njen-tajvan
GLAS istražuje: Kosmet - šta da se radi Srđa Trifković, vodeći srpski
intelektualac u SAD
Srbija može biti Kina, a Kosovo - njen Tajvan
Do sada su se svi vašingtonski potezi zasnivali na pretpostavci da će
Srbi kratko da se bune, da će doći do pucanja srpske volje jer „nema
alternative evropskim integracijama“nnnNa Zapadu apsolutno ne postoji
varijanta B za slučaj da Srbija ne legne na rudunnnAko Koštunica ne
poklekne - u Vašingtonu i Briselu će biti prisiljeni da preispitaju
svoje poteze i odluke povodom Srbije i Kosova
Pokušaj nametanja kartaginjanskog mira Srbima labudova je pesma
američkog imperijalnog eksperimenta koji mogu „opsluživati“ još sledeće
dve ili najviše tri administracije - tvrdi za Glas vodeći srpski
intelektualac u SAD dr Srđa Trifković, direktor Centra za međunarodne
poslove na Rokfor institutu i spoljnopolitički urednik časopisa Hronikls.
Premijer Vojislav Koštunica je izjavio da SAD gaze međunarodno pravo i
zatražio da Bela kuća povuče svoju odluku o priznanju lažne države
Kosovo. Kakav efekat to realno može da ima u Vašingtonu i šta se time sa
naše strane možda markira bar kao neko potencijalno „pravo vučenja“ u
bliskoj ili malo daljoj budućnosti?
Ta Koštuničina izjava, pretpostavljam, nije bila prvenstveno namenjena
Vašingtonu, već zemljama koje nisu priznale kvazidržavnu tvorevinu
samoproglašenu 17. februara. Neke od njih još nisu načisto da li je
Srbija ozbiljna u svom suprotstavljanju - tim pre što ih izvesne srpske
diplomate ubeđuju da je sve isključivo teatralne prirode i za domaću i
privremenu upotrebu - pa još, odlazeći iz prestonica iz kojih su
povučeni, obećavaju domaćinima svoj skori povratak. Dakle, prvenstveni
cilj te izjave je da se, recimo, Madrid, Delhi, Peking, Džakarta, pa i
sama Moskva, uvere u ozbiljnost srpskih namera. Šta takvo „obeležavanje
teritorije“ može doneti u perspektivi? Trenutna podela geopolitičkih
karata na Balkanu ne može predugo trajati. Sadašnja balkanska
arhitektura je nestabilna već time što potpuno zavisi od aktivnog
uplitanja spoljnih faktora. Kao što je to bio okupacioni sistem u
rasparčanoj Kraljevini Jugoslaviji posle šestoaprilskog rata.
U redu, ali Amerika je, figurativno rečeno, daleko...
Na sceni je čitav niz strukturnih slabosti američkog imperijalnog
projekta. Iznutra, sve je manja kohezija američkog političkog bića, a
sve veća versko-etnička, regionalna, rasna i imovinsko-klasna
slojevitost društva. Spolja, vidljiva je kako moralna tako i finansijska
slabost, oličena u slabosti dolara, a i kolaps američkog kredibiliteta
usled krupnih kikseva povodom Iraka, Avganistana, Irana, Severne Koreje
i zbog nesposobnosti Vašingtona da nametne mir između Izraela i
Palestinaca. Kakve vajde od toga, i kada, uopšte može imati Srbija?
Vašingtonski pokušaj nametanja kartaginjanskog mira Srbima labudova je
pesma tog imperijalnog eksperimenta koji mogu „opsluživati“ još sledeće
dve ili najviše tri administracije. Jer, teško je zamisliti da će to
potrajati decenijama. Uostalom, prisetimo se samo da uoči raspada SSSR
ni vrhunskim zapadnim analitičarima nije padalo na pamet da proriču
njegov kraj. Ne očekujem, naravno, da će se Amerika raspasti. Siguran
sam jedino: da će se projekat tzv. benevolentne globalne hegemonije,
koji je već sada u velikim teškoćama na raznim tačkama planete, zapasti
u ozbiljnu krizu tokom sledeće decenije.
Ako Srbija tokom tih desetak godina sama ne odustane od nemirenja sa
nezavisnošću „države Kosovo“, u čemu može biti nova šansa?
Pogledajmo prvo šta govori istorijsko iskustvo. U jesen 1949. godine,
posle pobede Maove Crvene armije i bekstva Čang Kaj Šeka na Tajvan,
Amerika je objavila da je za nju Kvomintang jedini legalni zastupnik
cele Kine i taj je stav sledila duže od dve decenije. Međutim, kao
posledica Niksonove i Kisindžerove namere da stvore tripolarni svet koji
bi učinio američko diplomatsko kontriranje Moskvi kreativnijim, došlo je
do odustajanja od politike priznanja Tajvana kao jedine Kine. Povučeno
je priznanje Tajpeja i 1972. prebačeno na Peking. Verovatni drastično
vidljivi i neporecivi krah neuspeha Kosova kao nerealizovane države, ima
izglede da dovede do sličnog ishoda. Mnogi će reći da se to dogodilo i
zato što je Kina - Kina...
KONDOLIZA I KOSOVSKA BITKA
Srbima se iz Vašingtona osporava i istorija. Šta sve tim povodom ne čini
zvanični Beograd?
Kondoliza Rajs pre neki dan je izjavila kako je krajnje vreme da Srbi
prestanu sa večitim pozivanjem na istoriju i svoju kosovsku melodramu,
jer je to, pobogu, bilo 1389. godine. Čak je sa podsmehom još jednom
pomenula 1389, naglašavajući da je to bilo tako davno! S obzirom na to
da je ona sama tzv. Afroamerikanka i da je februar mesec crnačke
istorije u SAD, trebalo joj je odmah sa srpske strane uzvratiti
kontrapitanjem - nije li krajnje vreme da crnci prestanu sa svojom
patetikom i večitim bolnim vajkanjem i pozivanjem na surovu istoriju,
jer, pobogu, i njihovo ropstvo se dogodilo pre 300 i 400 godina.
Naravno, sa srpske strane trenutno u Americi ne postoji niko ko bi mogao
takav odgovor da uputi sa autoritativnog mesta, koje bi našlo odjeka u
medijima. Neka akcija u tom pravcu može zato da bude vođena samo iz
Srbije, jer samo srpska država, iako siromašna i slaba, ima i resurse i
potencijalnu političku volju (koja u ovom trenutku nije aktivno
prisutna) da osmisli nastup koji bi, generalno i u sličnim situacijama,
mogao imati efekta.
PREDNJI FRONT RUSOFOBIJE
Šta kažete na tvrdnju istoričara Milorada Ekmečića da je srbofobija samo
prednji front rusofobije i njegov meki trbuh?
Potpuno sam saglasan. U čemu je koren tog animoziteta? Prvo, u činjenici
da i Rusija i Srbija predstavljaju branu likvidaciji sopstvene nacije
radi pravljenja konglomerata koji nije više zasnovan ni na kakvim
etničkim, kulturnim ili kolektivno nasleđenim pretpostavkama, već na
apstraktnim modelima ljudskih prava, slobodnog tržišta,
antidiskriminacionizma, multikulturalizma. I SAD i EU su u poodmaklom
stadijumu sopstvenog redefinisanja na tim osnovama, što kao jednu od
posledica ima širom otvorena imigraciona vrata milionima došljaka iz
trećeg sveta i kriminalizaciju svakog oblika argumentacije da jedna
zemlja pripada potomcima onih koji su je stvarali.
Postoji i drugi primer - politika EU prema insistiranju Dablina da je
šest grofovija Severne Irske integralni deo nedeljive irske državne
celine. Kada je Irska bila primana u tadašnju Evropsku zajednicu, od nje
nije bilo traženo da izmeni svoj Ustav, u kome je i dan-danas na snazi
klauzula da je Irska jedna i nedeljiva. To, naravno, Irce ne sprečava da
imaju diplomatske odnose sa Velikom Britanijom i da svi skupa budu u
ujedinjenoj Evropi. Dakle, ništa ne sprečava ni Srbiju da čekajući
labavljenje američkog imperijalnog projekta hladnokrvno tretira Kosovo
kao svoj integralni deo.
Šta Srbija time može da realno dobije?
Na Zapadu apsolutno ne postoji varijanta B za slučaj da Srbija ne legne
na rudu. Do sada su se svi vašingtonski potezi zasnivali na pretpostavci
da će Srbi kratko da se bune, da prave teatralne poteze, da će zarad
domaće politike da se tvrdo postave, ali da će - mic po mic, ali
prilično brzo, prevagnuti stav da „nema alternative evropskim
integracijama“, da su odluke bolne, ali neophodne da bi se taj proces
nastavio“. Tobože zato što nema alternativu. Mnogi u Srbiji, pogotovo
među onima koji su glasali za Borisa Tadića, i jesu ubeđeni da „nema
alternativu“... Ako Koštunica ne poklekne, a oko nepriznavanja Kosova se
zbiju sve nacionalne snage, oni koji su prethodnih dana iz zapadnih
prestonica povlačili ishitrene poteze, isključivo zasnovane na
pretpostavci pucanja srpske volje i upornosti, biće prisiljeni da svoje
odluke i te kako preispitaju i da ih izmene. Tako je već bivalo i sa
velikim silama, pa će opet biti.
Koje pretpostavke Srbija mora iznutra da obezbedi da bi spremna dočekala
i iznudila unutrašnjom konsolidacijom taj preokret?
Prvi je zadatak moda biti hrabra diversifikacija spoljnopolitičkih
opcija. Pod time podrazumevam ozbiljnu stratešku orijentaciju na Rusiju
kao dugoročnog partnera, ne samo ad hok i parcijalno - prodaja NIS-a
danas ili gasovod sutra - već u smislu šireg geopolitičkog pogleda na
evroatlantsku osovinu moći na jednoj strani i na evroazijskog giganta na
drugoj. Imam u vidu i činjenicu da se Šangajska grupa polako profiliše u
nešto dugoročno daleko ozbiljnije od onoga kako je počela. Neke će
upravo to plašiti! Ne bi trebalo! Hrabra i diplomatski maštovita Srbija
ima daleko veće šanse da sa Zapada počne da dobija primamljive ponude.
Primamljivije nego ako bude nastavila da tumara od danas do sutra, bez
strategije i istinskog uverenja u uspeh. Uostalom, ostane li sve kao
dosad, trećerazredni apartčici iz Brisela - Oli Ren, Doris Pak, Havijer
Solana i njima slični klonovi-gordo će paradirati beogradskim
kancelarijama i hotelskim foajeima sa stalno novim soljenjima pameti,
šta Srbiji valja da čini i kakve „standarde“ treba da zadovolji da bi
posle otvaranja srpske ambasade u Prištini, naravno! - parafirala
preambulu pisma o namerama koje (posle Mladićevog hapšenja) vodi ka
sporazumu o preliminarnom privirivanju u nadzirano predsoblje EU.
Da li je današnji Beograd sposoban i dovoljno jedinstven za to?
Nije, ali mora postati da bi se Kosovo moglo sačuvati! Brisel i
Vašington se moraju prisiliti da shvate da pomenuta diversifikacija
srpskih spoljnopolitičkih opcija nije samo sredstvo kratkoročnog
suprotstavljanja neposrednim izazovima, već strateški stav, od koga se
ne odustaje čim neko sa Zapada mahne šargarepicom ispred srpskog nosa.
Čim to bude uočeno, Berns, Frid i kompanija biće prinuđeni da
razmišljaju o varijanti B, dakle varijanti za slučaj srpskog neleganja
na rudu!
Deo političke elite u Beogradu i bez toga „zvoni na uzbunu“, evo je
samoizolacija, povratak u devedesete, krah, nema ništa od viza i
putovanja...
Iako ishod predsedničkih izbora smeta da se to jasno vidi, došlo je do
tektonskog pomeranja srpskog političkog tela. Novi skupštinski izbori,
ako bi se desili u sledećih par meseci, pokazali bi da je pobeda Tadića
bila Pirova pobeda DS, njena „labudova pesma“. Povratak na istrošenu
priču i Kosovo i Evropu kojoj nema alternative, u ovom trenutku
neuporedivo bi više ljudi iritiralo nego nadahnjivalo.
Šta je suština tvrdnje Kamerona Mantera, ambasadora SAD u Beogradu, da
ne može jedna zemlja (Rusija) da ima pravo veta na politiku međunarodne
zajednice?
Šta je ta famozna međunarodna zajednica? Opšta volja Žan Žak Rusoa ili
volja onoga koji ima mikrofon u jednoj ruci, a batinu u drugoj ruci? Ako
pogledamo broj stanovnika u zemljama koje nisu i neće priznati Tačijevu
tvorevinu, između ostalih su tu Indija, Indonezija, Kina, Rusija,
Brazil, Nigerija, Južna Afrika, Venecuela, to su dobre dve trećine
čovečanstva i dobre dve trećine kopnene mase planete! Manteru zato treba
odgovoriti - međunarodna zajednica ne postoji! Tim pre što bi glasanje u
SB UN povodom Kosova dalo rezultat 3: 2, a ne 4:1. Osim toga, Amerika je
ta koja je sedamdesetak puta upotrebila veto u poslednje dve decenije, a
Rusija ga ni sad nije iskoristila, već samo njime zapretila. Uprkos
tome, svedoci smo maltene histerične putinofobije na obe strane
Atlantika. Na fonu rusofobije nalaze zajednički jezik neokonzervativni
desničari iz Vašingtona i neomarksistički neoliberali iz Brisela.
Ako Srbija ne klekne, već zadrži poziciju, šta očekujete do kraja godine
u Vašingtonu i Briselu?
Biće vrlo prijatno iznenađena, jer će godina proći, a neće se urušiti
nebesa, ni biti novih sankcija i poletanja iz Avijana. Naprotiv,
tretiraće je sa mnogo više respekta, a u jezgru planera balkanske
politike Brisela i Vašingtona, biće pregrupisanja. Ono je neophodno, jer
bi gospoda Frid, Berns, Vizner itd. bili dokazano u krivu. Srbija svim
dosadašnjim pretnjama, silom i politikom svršenog čina nije dovedena u
poziciju da sebe ponudi besplatno, kao nedostajuću kariku u lancu
političko-ekonomskih i vojnih aranžmana na evropskom jugoistoku, već je
sebe pozicionirala u, za njih problematičnu, crnu rupu, kojoj treba
prići i sa ozbiljnim ponudama.
Koliko je efikasan srpski lobi u SAD? Sa koliko se osnova prozapadna
struja u Srbiji uzda da Beograd situaciju sa Kosovom može popraviti u
Vašingtonu?
Ah, taj srpski lobi. Pa to je kao da me pitate za jednoroga. Mogu da ga
detaljno opišem, ali to ne znači da on zaista postoji. Na isti način,
kratak odgovor je da srpski lobi u Americi postoji. Skoro dve decenije
traju proces raspada Jugoslavije i prateće krize, a razni pokušaji
srpsko-američke zajednice da artikuliše svoje interese i nastup, nisu
dali institucionu podlogu, koja bi imala finansijski, a time i politički
uticaj na one koji odlučuju. Imali smo Serb-net ‘92-’93. godine, pa
preambiciozan, ali nemoćan i samopromocijama sklon Kongres srpskog
ujedinjenja, a sada Američki savet za Kosovo, koji štapom i kanapom uz
velike napore, finansiraju Srpsko nacionalno veće Kosmeta i vladika
Artemije - ali jedna lasta, makar vredna, ne čini proleće. Imamo i niz
srpskih organizacija zvučnih imena, a sve su to generali bez vojske čiji
je učinak na američkoj javnoj i političkoj sceni - nula.
Je li problem u američkim Srbima ili i u zvaničnom Beogradu?
Na oba „mesta“. Mark Tven je pre više od veka rekao da Amerika ima
najbolji Kongres koji novac može da kupi, i definisao poštenog
političara kao onog koji „kad je jednom kupljen, ostaje zauvek kupljen“.
Albanci su to davno shvatili i velika sredstva, dobrim delom heroinskog
porekla, upotrebili u tu svrhu. Na američkoj sceni, politički efekti se
proizvode ili glasovima birača ili parama. Albanci nemaju mnogo glasova,
ali imaju para. Srbi potencijalno imaju glasove, ali se čak nisu ni
prebrojali koliko ih ima... A para nemaju, ili neće da ih daju za
promociju svojih interesa. Tako zakonodavci na Kapitol Hilu, donosioci
odluka u Beloj kući i Stejt departmentu, mogu bez sekiracije sebi da
dopuste luksuz da se prema Srbiji ovako ponašaju.
Autor:
Diana Milošević
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
