Beograd, februar 29, 2008.
Disanje je avantura
U predstavi Nebojše Bradića "Zver na mesecu ", italijanski dečak Vinsent ,
posle ko zna kojeg povremenog bega ili retkog slobodnog izlaska iz
baptističkog sirotišta u Milvokiju u dom izbegličke jermenske porodice
Tomanisijan, halapljivo gutajući topli obrok kojim ga je poslužila nežna,
ali na žalost na bez dece osuđen život gospođa Seta Tomanisijan, pažljivo
upijajući njihove iskaze kojima su uz porodični sto jedno drugome svedočili
o pokolju svojih prodica koji se odigrao tokom turskog genocida nad
Jermenima, u jednom momentu je prekinuo ono do čega mu je bilo tada najviše
stalo - jelo, i tiho ali jetko prekinuo dijalog bračnog para rečenicom
"disanje je avantura gospođo Seta i gospodine Arame ".
Šetajući beogradskim ulicama nakon predstave a da bih je na miru u glavi
obnovio pre nego što se vratim vrevi svakodnevnog života naišao sam na
problem. Nikako nisam uspevao da priču koja se dešavala tridesetih godina
prošlog veka a koja je svojom suštinom oslonjena na jermenski holokaust iz
1894. godine misaono da ostavim periodu kojem pripada već sam se, te za
februar pretople noći, osećao kao savremenik samog dogadjaja . Kosmet ! Da
Kosmet je ono što mi nije dalo da ovu priču pisca Kalinoskog ostavim iza
sebe. Država koja je sama načinila genocid nad hrišćanima - Turska, odmah je
posle Amerike i Albanije požurila da "prizna" genocidnu tvorevinu Nezavisni
Državu Kosmet i opet na račun pravoslavnih Hrišćana uz put ne povlačeći se
sa Kipra i ne prestajući da na dnevnoj bazi vojno provocira Grčku. Ondašnja
Abdul hamidova Turska koja je uz pomoć Kurda sa kojima se danas kolje ubila
na hiljade jermena i proterala njih preko 2,5 miliona, je iste stvari i u
istom periodu i pod istim vladarem radila i Srbima na Kosmetu i centralnoj
Srbiji i Bosni ali na Kosmetu i tada i sada sa Šiptarima kao partnerima.
Dok su mi se kroz glavu smenjvala lica Sete, Arama i Vinsenta,paralelno sam
razmišljao o svakodnevnim televizijskim emisijama u kojima su novinari
presretali srpsku i ostalu nealbansku decu koja su na kratko mogla da sa
Kosmeta dodju da obidju Beograd i budu gosti današnjih modernih srpskih
Tomanisijanijevih a koja su sva od reda i bez zadrške na pitanja novinara
šta im na Kosmetu najviše nedostaje odgovarala - sloboda -
Riker i teroristi koje je sa svojim američkim šefovima proizveo u državnike
neperstano govore da su naša deca na Kosmetu slobodna i ako i u dvorišta
akmoli u školu ne mogu bez oružane pratnje. Njihovo kretanje je svakodnevna
avantura. Nihova "sloboda" koju im daruju Riker i njegovi teroristi je ona
Vinsentova avantura disanja a oko stolova oko kojih se i u 21 veku uz sveće
okupljaju njihovi roditelji pretekli iz već stotinama godina kontinuiranih
šiptarsko-turskih masakara nad Srbima , tema ostaje i dalje ista - kako do
slobode i kada će konačno doći sloboda.
Kalinoskovljevi i Bradićevi Tomanisijanovi se nalaze u celoj Srbiji. Kroz
Bradićevo postavljanje ove priče na daske dogodilo se još samo jedno od
milion podsećanja u nizu ovog naroda na muke kroz koje smo prolazili i kroz
koje još uvek prolazimo a kojima se kraj ne vidi skoro. Vinsentovo poimanje
disanja kao uzbudljive ali mračne avanture je prošireno Srbijom i zbog
neprestanog istorijskog ponavljanja otimanja slobode ili celom našem narodu
ili njegovim delovima, teško da će se ono ikad i odvijati punim plućima
dokle god kao narod postojimo. No, uprkos kolopletu bola iskustvo nam govori
da je život nekako-ikako moguć i da mora da se ide dalje i mi smo kao nacija
toga svesni ali prestrašeni. Osim krvave jermensko-srpske paralele predstava
me je podsetila na još nešto. Na priču koju sam čuo od starih Prizrenaca, a
koju su oni slušali od svojih starih ali koju sam čuo i te večeri iz usta
Kalinoskovljevog Arama. Kada je dolazilo do pomračenja meseca Turci su
verovali da se to neka strašna zver navalila na mesec i svojim telom mu
totalno zaklonila svetlost pa se ona toga radi nije mogla odsjati ka zemlji.
Zbog toga su Turci izlazili na sokake i uz urlike i igru satima ispljivali
razno-razne projektile u nebo sve do onda dok "zver" ne bi bila oterana. I
ako je to bila samo normalna beogradska tmina nakon kasne predstave ja sam
ipak imao osećaj da srpski neprijatelji opet vide neku zver na mesecu i da
je cela ova priča oko njihovog "nezavisnog" Kosmeta samo još jedno od
njihovih šenlučenja kojem ipak kada tada mora neumitno doći kraj. Disanje
jednom treba konačno da prestane da bude avantura a naše je ili da se tome
izborimo ili sačekamo novi krug istorijskog točka.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
