Glas istražuje Kosmet - šta da se radi Dr Slavenko Terzić, istoričar Osveta poraženih
Političko preuređenje Balkana u 19. i 21. veku, slični su planovima centralnih sila. Suočeni smo sa revizijom rezultata svetskih i balkanskog rata, evropske istoriografije i činjenica o narodima Balkana Neki elementi savremenih projekata istorijskog revanšizma koji su na delu kada je reč o „nezavisnom Kosmetu“, imaju kontinuitet sa idejom Trećeg rajha. Za dr Slavenka Terzića, istoričara sa prestižnog Istorijskog instituta SANU, današnje „zatvaranje očiju pred etničkim čišćenjima Srba sa Kosmeta u vremenu 1878-1912. i posle 1945. godine, je revanš političkih snaga poraženih u oba svetska rata“. Ovih dana pratimo posledice stvaranja lažne „države Kosovo“, a naročito reagovanja evropskih činilaca međunarodnog života. Šta vi kao istoričar uočavate? - Mislim da je Evropa, a naročito jugoistočna Evropa suočena sa revizijom rezultata Prvog balkanskog i oba svetska rata. Takođe prisustvujemo reviziji evropske istoriografije, reviziji opšteprihvaćenih činjenica i znanja o narodima ovog dela kontinenta“. Šta je to što je podložno reviziji? - Na primer, višegodišnja propaganda Zapada uporno ponavlja neistinu da su 1912. godine, Srbi vojnički zauzeli i „okupirali“ Kosovo i Metohiju, kao da je to bila neka zasebna albanska političko-teritorijalna celina. U svetskoj političkoj javnosti najmanje četiri pitanja su lažno predstavljena. Prvo, kosovski vilajet je 1912. godine bio samo jedan vilajet među nekoliko desetina ovakvih administrativno-upravnih oblasti Osmanskog carstva. KONTINUITET ANTISLOVENSTVA Od vremena Albanske lige (1878-1881), pa do danas, u nekim uticajnim krugovima Evrope i SAD izražava se jaka antislovenska orijentacija. S druge strane, Albanci se veoma vešto predstavljaju kao brana navodnom panslavizmu u jugoistočnoj Evropi. Albanski pisac Ismail Kadare tvrdi „Kosovo je zemlja gde je prekinuta slovenska najezda u ranom srednjem veku. Ono je preseklo panslavenski san: osvajanje i slavizaciju glavnog evropskog poluostrva“. Za razliku od Nemačke, Turske, ili Austrije čiji stavovi otkrivaju revanšizam prema Srbiji i Srbima, SAD srpsko pitanje vide u širokom kontekstu svoje politike od Baltika do Mediterana. Glavna meta je Rusija, a u okviru te strategije Bliski i srednji istok i srednja Azija. U težnji ka novoj podeli sveta, Balkan je važan radi uspostavljanja potpune kontrole u pozadini velikog „prodora na Istok“. Zanimljivo je da Albanci nikada nisu pristajali da uđu u savez sa ostalim balkanskim narodima u borbi protiv Turske. Uvek su produžena ruka neke od velikih sila koja želi da dominira na Balkanu. Oni sada smatraju da je došao trenutak za stvaranje „velike Albanije“ i u tome imaju podršku Zapada. Naglašavaju navodni istorijski i etnički „ilirsko-albanski identitet“ još od antičke Dardanije. VEĆ VIĐENO - Zapanjujuća je podudarnost politike Austrougarske, fašističke Italije i nacističke Nemačke iz prve polovine 20. veka sa politikom vođstva zapadnih sila okupljenih oko NATO na čelu sa SAD krajem prošlog i početkom ovog veka. Radi se o širim vojnostrategijskim i političko-religioznim projektima prema jugoistočnoj Evropi, Bliskom istoku i srednjoj Aziji. Austrougarski ambasador u Berlinu početkom 20. veka Gotfrid Hoenloe je među „noseće stubove“ spoljne politike monarhije smatrao podršku „razvijanju i jačanju albanskog faktora kao protivteže Slovenima na Balkanskom poluostrvu“. U vreme Prvog balkanskog rata 1912. godine, kada su oslobođeni i Kosovo i Metohija, ministar spoljnih poslova Leopold Berthold smatrao je da je „životni interes“ Austrougarske da stvori jaku Albaniju kao „protivtežu dvema srpskim sestrinskim državama“, čije granice treba proširiti „što više prema istoku na račun Srba“. ŠTA SADA DA SE UČINI? - Ovo nije kraj već početak duge i duboke krize na Balkanu. Projekat „velike Albanije“ ruši međunarodno priznate granice sa Srbijom, Crnom Gorom, BJR Makedonijom i Grčkom. Evropa i SAD su otvorili brojna pitanja, a nisu rešili nijedno. Srpsko pitanje je jedno od pitanja bez čijeg rešenja je nemoguće uspostaviti mir na Balkanu. Srbija mora strpljivo i mudro graditi dugoročnu strategiju reintegracije Kosova i Metohije - političku, diplomatsku, ekonomsku, naučnu, kulturnu, vojnu, stavljajući uvek interese države i naroda iznad partijskih i ličnih interesa. Veliku prepreku može predstavljati malodušnost i prenebregavanje kosovskog pitanja koji su vidljivi u većini medija, pa i državnih. Srbija mora u svakoj prilici i na svakom mestu insistirati da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije. Nije to bio „albanski vilajet“. On je obuhvatio celu Staru Srbiju, znači, Rašku oblast Kosovo i Metohiju i Skopsko-tetovsku oblast. Drugo, u tom vilajetu Albanci nisu činili većinu, već Srbi i ostali Sloveni. Treće, Srbija 1912. godine, nije ratovala protiv Arbanasa, već zajedno sa balkanskim hrišćanima za oslobođenje od Osmanskog carstva. Četvrto, Albanci su kao deo osmanskih trupa fanatično ratovali protiv balkanskih hrišćana do kraja rata. Hrišćanska Evropa zna da su Srbi učestvovali u zaustavljanju Osmanlija u pohodu prema Evropi, a potom i u proterivanju iz Evrope od kraja 17. veka. Ta istina je svojevremeno motivisala i Henrija Kisindžera da temelje krize na KiM potraži u viševekovnoj interakciji islama i hrišćanstva. Islamska Turska je manje-više uklonjena sa Balkana 1912. godine. A procesi koje pominjete su nastavljeni. Kakav je istorijski predtekst angažovanja regionalnih i velikih sila u ovom slučaju? - Turska je udruženim snagama balkanskih hrišćana potisnuta iz Evrope, ali ima se utisak da želi da se vrati na Balkan. Albanija i Turska imaju ugovor o odbrambenom savezu od 1992. godine. Turska je požurila da odmah prizna samoproklamovanu državicu na teritoriji Srbije. Bivši turski predsednik Ozal je isticao da su bivše granice Osmanskog carstva na Balkanu granice turske interesne svere. Neki istraživači ukazuju da su SAD Nemačkoj i Turskoj poverile brigu o uređenju odnosa na Balkanu. Kada je reč o istorijskoj pozadini Austrougarska je na Berlinskom kongresu 1878. godine preuzela ključnu ulogu u rešavanju Balkanskog i Istočnog pitanja. Glavni cilj Beča bilo je potiskivanje uticaja Rusije i uspostavljanje kontrole ne samo nad zapadnim nego i nad istočnim delom Balkana. Austrougarska je i po cenu rata, radila na sprečavanju nastanka veće, kompaktne, srpske i slovenske države, pre svega srpskog ujedinjenja. Jedan od vodećih ideologa austrougarske balkanske strategije je bio Benjamin Kalaj, konzul u Beogradu (1868-1875) i okupacioni upravnik BiH (1882-1903). Težilo se stvaranju sistema malih satelitskih državica na Balkanu, međusobno zavađenih, sa što je moguće manjom srpskom državom. Austrougarski ministar spoljnih poslova Đula Andraši nazvao je ovu strategiju „programom za budućnost“. Već juna 1880. u Beču je zaključeno da se Albanci mogu iskoristiti kao „razarajuća sila“ u južnoslovenskom prostoru u kome treba da igraju ulogu „Rumuna jugozapada Balkana“. Istoričar H. D. Šanderl smatra da je, u početku, vodeću ulogu u organizovanju albanskog nacionalnog pokreta imala Velika Britanija. Lord Edmond Ficmoris je aprila 1880. izneo stav da je u interesu Evrope da se stvori „jaka Albanija“ koja bi uključivala skadarski, janjinski, kosovski i bitoljski vilajet, pod sultanovim suverenitetom. Kasnije je tu ulogu preuzela Austrougarska. Šta je drugo danas politika Zapada i SAD nego politika stvaranja „jake Albanije“, zapravo, „velike Albanije“. U jugoslovenskoj kraljevini, potom republici, na kartu albanske manjine je igralo nekoliko, sada to vidimo, nimalo dobronamernih država. Kakva to nit povezuje ideološki različite države u kontinuiranom destabilizovanju nekoliko Jugoslavija? - Povezuje ih uporno nastojanje da se spreči ujedinjenje Srba i stvori srpska nacionalna država. Za njih je to, u skladu sa starim predrasudama i klišeima, istovremeno i borba protiv Rusije. Na prvom mestu uočava se višestruka instrumentalizacija albanske manjine, radi razbijanja jugoslovenske i srpske države i širenja njihovog uticaja. Setite se da je NATO bombardovao Srbiju da navodno zaštiti albansku manjinu, a sada vidimo da je reč o otimanju temelja srpskog državnog i kulturnog identiteta. Takozvani slobodni i demokratski svet, apsolutno se ne obazire na to kakvim se sredstvima služi albanski separatistički pokret na KiM - od pojedinačnih zločina i etničkog čišćenja do terorističkih akcija kačaka između dva svetska rata, ili OVK krajem dvadesetog veka. Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja Akademije nauka Albanije u Tirani od 20. oktobra 1998. godine konstruiše, pored ostalog, nekakvo „istorijsko Kosovo“ koje pored sadašnjeg Kosova i Metohoje obuhvata i Vranjsku kotlinu, koju oni zovu „istočno Kosovo“, zatim, Kumanovsko-skopsku oblast („južno Kosovo“), i delove severne Crne Gore koji se nazivaju „zapadnim Kosovom“. Sedište takvog Kosova, koje je jednostavno izmišljeno kao region, treba da bude u Skoplju jer je tu, kaže se, bilo i sedište antičke provincije Dardanije. Kakva je to antika, kada se zna da su Albanci, narod sa obale Kaspijskog mora, tek oko 1050. godine, dovedeni na Balkan sa Sicilije? Ko im je napisao takvu istoriju? - Postoje tri teorije o poreklu Albanaca: da su poreklom sa Kavkaza (zastupao je u 19. veku i francuski konzul u Janjini Anri Pukvilj), da su mešavina različitih starobalkanskih elemenata, i da su poreklom Iliri. Na ovoj poslednjoj teoriji najviše je radila austrougarska diplomatija, iako između poslednjeg pomena Ilira i prvog pomena Albanaca traje period od osam vekova. Krajem 1896. u Beču je državni vrh doneo odluku da se ide na stvaranje autonomne Albanije pod protektoratom Austrougarske. Već 1897. godine Lajoš Taloci (civilni komesar okupirane Srbije 1915-1916) piše Popularnu istoriju Albanaca, a zatim Bukvar rađen po uzoru na bukvare za osnovne škole BiH. Taloci je 1906. godine pokrenuo zajedno sa poznatim istoričarem Jirečekom, Milanom Šuflajem i drugima objavljivanje izvora za srednjovekovnu istoriju Albanaca. Prvi tom Acta Albaniae pojavio se u Beču 1913, a drugi 1918. Pod Talocijevim uredništvom objavljeno je u Minhenu i Lajpcigu 1916. dvotomno delo Ilirsko-albanska istraživanja. U Beču od pre dvadesetak godina izlazi časopis Dardanija, a 1990. godine poznati nam Volfgang Petrič objavio je sa Karlom Kazerom i Robertom Pihlerom tendencioznu knjigu Kosovo-Kosova. Ima, međutim, u Austriji istraživača koji objektivno sagledavaju prilike na Balkanu. Pomenuo bih knjigu Hanesa Hofbauera „Balkanski rat: Razaranje Jugoslavije 1991-1999“, ili Maltea Olševskog „Novi boj Srbije za Kosovo“. Projekcija albanske države na srpskom delu Balkana, počela je dakle, krajem 19. veka. A ko su danas sledbenici austrougarske politike? - Današnja politika vodećih zemalja EU i SAD prema Srbima i jugoistočnoj Evropi u dobroj meri podseća na koncept Velike srednje Evrope Fridriha Naumana iz 1915. godine (sistem „trabantskih država na Balkanu, s tim što Srbija nije „zaslužila“ da bude ni trabantska država), a jednim delom i na neke ideje Velikog nemačkog rajha. Društvo za jugoistočnu Evropu osnovano u Beču 1940. godine, izradilo je krajem 1941. godine opširan elaborat za „poredak mira na Balkanu“. Poznato je kakav je bio taj „poredak mira“. Ne podseća li ovo neodoljivo na to da se razbijanje Jugoslavije i rasparčavanje Srbije godinama uporno predstavlja kao napor za „uspostavljanje stabilnosti na Balkanu“. Ahtisarijev zamenik Albert Roan, jedno vreme i izvršni direktor u kabinetu generalnog sekretara OUN Kurta Valhajma, ispoljio je neskriveni revanšizam prema Srbima i Srbiji. U intervjuu Politici (21. jun 2006) između ostalog je rekao: „Ne bih želeo da pričam o srpskim zločinima, radije ne bih pominjao ulogu Srbije u Prvom svetskom ratu. Srbija sasvim sigurno nema nikakvo pravo da obnovi svoju nekadašnju vladavinu nad Kosovom, to se mora prihvatiti“. Srbija je i 1914. i 1941. i 1991. satanizovana kao remetilački faktor koji se mora eliminisati. SAD su sada stale na čelo takve politike. Krajnji cilj je vraćanje Srbije u granice pre 1912. godine, a možda još uže. Radi instaliranja satelitske kvazidržavice na teritoriji Srbije NATO je bombardovao i surovo razarao Srbiju 1999. godine. Sada je valjda svima jasno da cilj nije bio „sprečavanje humanitarne katastrofe“ i „demokratizacija Srbije“, nego sakaćenje Srbije. Zašto nam je prošlost iznedrila ovakav, zdravom razumu neprihvatljiv sled događaja, odnosno proglašenje „nezavisnog Kosova“ uz podršku zapadnih sila? - Ovo je slom međunarodnog prava i sistema međunarodnih odnosa stvaranih tokom dvadesetog veka. Kosovo i Metohija su međunarodnopravno priznati kao deo Srbije, a zatim jugoslovenske države, odlukama Konferencije ambasadora u Londonu 1912/13, Bukureškim mirovnim ugovorom 1913. godine, Versajskim mirovnim ugovorom 1919. godine, odlukama Pariske mirovne konferencije 1946. godine i nizom drugim međunarodnih ugovora. Nasilje nad Srbijom se može porediti jedino sa Minhenskim sporazumom 1938. godine između Hitlera, Musolinija, Čemberlena i Daladjea. kojim je Čehoslovačka morala da preda Sudetsku oblast Nemačkoj, dok je Hitler izjavio da Nemačka nema više teritorijalnih pretenzija u Evropi. Danas skoro svi vodeći zapadni lideri govore da je Kosovo „jedinstven slučaj“ i da neće biti presedan. Ovim se obmanjuje svetska javnost. http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-29-02-2008/osveta-porazenih
