Добродошли на Косово, још једну промашену државу
Аутор Ј. Прокопљевић Одлука Косова да прогласи независност била је лоша замисао. Одлука Сједињених Држава да га признају била је још гора – и то не само због тога што је подстакла масу разљућених Срба да запале америчку амбасаду у Београду, пише у данашњем издању „Вашингтон поста“ Марк Крамер, директор Пројекта о хладном рату Универзитета Харвард и виши предавач на харвардском Дејвис центру за руске и евроазијске студије. Чак и ако се мали део Балкана не изроди у пропале државе, као што су Судан или Сомалија, готово да је сигурно да ће остати у садашњем стању несигурности и постати европски бастион криминала и трговине људима. Признавање Косова такође шаље бизарну поруку сепаратистичким покретима широм света: ако се одлучите за насиље, Запад би могао да вас подржи; ако сте мирни, немате шансе. То је свакако била порука Ибрахиму Ругови и његовој Демократској лиги Косова. Ругова, бивши професор књижевности, који је имао обичај да значајним личностима које му долазе у посету поклања камење из своје збирке (што сте му симпатичнији, то је камен бољи), основао је свој покрет крајем 1989. у циљу мирног отпора српском председнику Слободану Милошевићу. Милошевић је укинуо аутономију Косова ограничио је и постао строжи према већинском албанском становништву, а све то у оквиру свог мрачног плана за стварање „Велике Србије“ из пепела бивше Југославије. Међутим, готово читаву деценију, Ругова није добијао никакву подршку западних земаља, које су у великој мери игнорисале овај регион. У Дејтонском споразуму из 1995, којим је окончан крвави рат у Босни и Херцеговини, Косово се не помиње. Тек када је Ослободилачка војска Косова (ОВК) 1997. ступила на сцену са својом герилском кампањом против српске војске и терористичким нападима на цивиле, Клинтонова администрација почела је да обраћа пажњу на Косово, ненамерно награђујући ОВК и његово терористичко насиље. Освету Срба ОВК је намерно провоцирао, а Милошевић је, својом бруталношћу, спремно узвраћао. Са ескалацијом сукоба Сједињене Државе и остале земље чланице НАТО одлучиле су да предузму војну акцију да би зауставиле Милошевићево етничко чишћење. Међутим, уместо да пошаље пешадију, председник Бил Клинтон ослонио се искључиво на силу из ваздуха. Тако је ОВК фактички постао пешадија НАТО-а. И тако, када се Милошевић у јуну 1999. сложио да повуче српске снаге са Косова, ОВК је уз овлашћење минималних копнених снага НАТО, попунио вакуум. Током наредних 15 месеци, влада под управом ОВК, отуђила се од већине од 2,5 милиона становника на Косову – Албанаца као и Срба – захваљујући насиљу, изнуђивањима и осталим преступима, укључујући и свеопшту трговину дрогом и оружјем. У октобру 2000. изгледало је да ће се ситуација коначно побољшати када су демонстранти широм Србије збацили Милошевића с власти, а Руговина партија огромном већином победила на косовским парламентарним изборима, бацајући у засенак ОВК и утирући пут Ругови као председнику. Ругова је желео блиске односе са Сједињеним Државама и извесно време амерички званичници давали су му знатну економску и дипломатску подршку. Међутим, ОВК није желео да нестане и трудио се да ослаби Руговин положај провоцирањем насиља над српском мањином у овој области која чини 10 одсто становништва. Сједињене Државе, окупиране Ираком и Авганистаном, углавном ништа нису предузимале и омогућиле су ОВК да васкрсне кроз застрашивање и силу. А онда, у јануару 2006, Ругова је умро од рака плућа. На изборима у новембру прошле године ОВК је повратио власт, делујући нетолерантно, као и увек. Нови премијер, Хашим Тачи, који се крајем деведесетих година прошлог века скривао по шумама са албанским герилцима, не само да је умешан у терористичка дела као лидер ОВК, већ је познат и по својој бруталности и немилосрдности. И зашто, од свих група на овом свету које желе независност (Тибетанци, Курди, Тамили и други) албански Косовари заслужују да буду изузетак и добију ову награду? Очигледно да су се, уочи прошлогодишњих избора, многи западни лидери плашили да би на Косову могло да дође до избијања насиља осим уколико ускоро не добије независност. Као такво, признавање новоименованог Косова од стране Вашингтона још једном оставља утисак да су Косовари награђени искључиво због тога што су, у противном, могли да прибегну насиљу. Друге мањине које желе независност закључиће да ризикују да буду игнорисане уколико се одлуче за мирну тактику. Одвратан утицај целе ове епизоде на српску политику био је наглашен нападом на амбасаду у Београду. Иако су умерени српски политичари, укључујући председника Бориса Тадића, сместа осудили насиље, чак и они сада осећају да су присиљени да стављају нагласак на тему национализма. Они који су предводили мирно свргавање Милошевићевог убилачког режима сада су у опасности да буду оптужени за олакшавање распарчавања земље. А озлојеђеност због насилног напуштања Косова тињаће још много година и доливати уље на ватру у тензији овог региона. Следећи ризик јесте да ће Косово, најсиромашнији регион у Европи, постати пропала држава и, вероватно, уточиште за терористе. Његова привреда замрла би давно да није било помоћи Уједињених нација, Европске уније и Сједињених Држава. Чак и да су косовски званичници економски чаробњаци, тешко да би могли да испуне очекивања народа која су порасла са независношћу. Штавише, етничка подела вероватно да ће се појачати. Изгледи за настављање насиља између Срба и Албанаца делују вероватно, на шта би Тачијева влада могла да реагује етничким чишћењем. После признавања независности Косова без готово икакве јавне дебате, Вашингтон и његови пријатељи у западној Европи требало би да буду на опрезу. Водите рачуна о својим жељама. [објављено: ] http://www.politika.co.yu/
