KOSOVSKI HOKUS-POKUS -- Đorđe Vukadinović
http://www.politika.co.yu/pogledi/DJordje-Vukadinovic/KOSOVSKI-HOKUS-POKUS.lt.html
POLITIKA
Đorđe Vukadinović
KOSOVSKI HOKUS-POKUS
Prethodne dve nedelje u Srbiji protekle su u gotovo „dirljivom”
nastojanju ovdašnjih „svesnih” medijskih i političkih snaga da u što je
moguće većoj meri ublaže i neutrališu političke i psihološke efekte
proglašenja kosovske nezavisnosti
U pretprošlu sredu, u cik zore, probudio me je telefonski poziv iz
Amerike. Javlja se stara prijateljica koju nisam video i čuo bukvalno
četvrt veka. Izvinjava se zbog ranog poziva. Malo se u uzbuđenju
preračunala sa vremenskim zonama. Gledala me je sinoć na satelitu, našla
telefon preko Gugla, potom se setila da ispred broja doda dvojku... Kaže
da je očajna zbog ovoga što se dogodilo sa Kosovom i da već nekoliko
dana gotovo nije sklopila oči. Ogorčena je i potresena. Hoće da šalje
protestno pismo u „Los Anđeles tajms” i sprema se da zajedno sa još
nekim našim ljudima u Portlandu organizuje demonstracije protiv kosovske
nezavisnosti.
Moja prijateljica iz prošlosti bila je moderna devojka sa severa
Vojvodine. Jugoslovenka. Odlikašica. Pomalo štreber. Završila je
medicinu i krajem osamdesetih „zapalila” u Ameriku. Retko dolazi u
Srbiju. Ima dobar posao i srećnu porodicu. Sve u svemu, njena kosovska
tuga nije nikakav supstitut za neku drugu nevolju ili frustraciju. Njena
tuga je autentična, ona je ogorčena zbog nepravde koja se čini Srbiji i
ona ne ide na proteste da leči neke lične traume, niti zato što su joj
potrebne nove patike ili parfem.
Lako je iskarikirati poziv moje prijateljice. Lako je ismejati njenu
nesanicu i brigu zbog Kosova sa rastojanja od par desetina hiljada
kilometara. Možemo se igrati psihologa i njen poziv svoditi na zakasnelu
nostalgiju, žensku sentimentalnost, preosetljivost i ostale trice. Ali
ostaje tvrdoglava činjenica da su prethodnih sedmica stotine hiljada
naših sunarodnika širom sveta osećali sličnu frustraciju, tugu i bes kao
i moja prijateljica. Očigledno da je kosovska nepravda takla mnoga srca
i potresla čak i one koji baš ne ležu i ustaju sa kosovskim zavetom na
usnama.
S druge strane, nema nikakve dileme da su prethodne dve nedelje u Srbiji
protekle u gotovo „dirljivom” nastojanju ovdašnjih „svesnih” medijskih i
političkih snaga da u što je moguće većoj meri ublaže, amortizuju i
neutrališu političke i psihološke efekte proglašenja kosovske
nezavisnosti. U tome su, razume se, prednjačile demokrate. Najpre ih, sa
izuzetkom usamljenog Vuka Jeremića na isturenom kosovskom položaju,
nigde nije bilo – a onda su malo-pomalo, u početku stidljivo, pa onda
sve više i sve glasnije krenuli da u opticaj vraćaju priču o
evrointegracijama. Ali tom anesteziranju, samo na drugi način, doprineli
su posredno i radikali sa svojom (pre)naglašenom uzdržanošću u čitavoj
ovoj situaciji – kao i DSS svojim primetnim nastojanjem da od Kosova
napravi neku vrstu odskočne daske za popravljanje posrnulog stranačkog
rejtinga.
Naravno da je važno sačuvati razum, pribranost i mir u teškim
situacijama. Ali u svemu treba imati mere i ukusa. Pa i za pokojnikom je
red da se žali makar pristojnih četrdeset dana. Ako već ne i čitava
godina. A valjda je Kosovo u tom pogledu zasluživalo makar status jednog
(o)srednje bliskog rođaka. Neke naše evrodemokrate, međutim, nisu
sačekale da prođe ni cela nedelja i već su požurili da skinu kosovsku
crninu.
Naravno da je izvesno preterivanje u zaklinjanju koje se moglo čuti u
danima oko 17. februara da „nema Srbije bez Kosova”. Ali je svakako
mnogo veće preterivanje i mnogo veća neistina tvrdnja – koju, inače,
ovde slušamo godinama – o tome kako, zapravo, nema Srbije bez EU, bez
sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i sličnih stvari. Čemu tolika
žurba? Kome se to i kuda toliko žuri? Kao u jeftinom mađioničarskom
triku ili staroj šibicarskoj igri. Hokus-pokus. Sad ga vidiš – sad ga ne
vidiš. I ode Kosovo – a mi nastavljamo tamo gde smo stali. Za Kosovo
ćemo, naravno, nastaviti da se borimo, ali sad moramo dalje. Moramo
gledati napred i nipošto, ali nipošto ne smemo kvariti odnose sa onima
koji su nam Kosovo na bespravan i ponižavajući način oduzeli.
Uvek kada vidim takvu žurbu i zbrzavanje pomislim da je u pitanju neka
manipulacija i neko muvanje. Naročito kada čujem da nešto „nema
alternativu”. Može Srbija – makar u geografskom i političkom smislu –
postojati i bez Kosova. A bogami može i bez EU. Sve je samo pitanje
kalkulacije, procene – i odluke.
Zašto je nekome toliko stalo da se zabašuri 17. februar, da se prikriju
razmere nepravde koja je učinjena Srbiji i da se amortizuju dimenzije
nezadovoljstva, potištenosti i gneva koji su zbog toga obuzeli Srbe
širom sveta? Uz par manjih ili većih izuzetaka, naši elektronski mediji
kao da su se prethodnih dana trudili da „ne uznemiravaju previše
javnost” kosovskim problemom. I svi odreda su daleko veću pažnju
posvećivali „istorijskoj” srpskoj dilemi hoće li zbog svega što se
dešava vlada pasti, ili će ipak opstati – uprkos svim zakonima političke
logike i fizike. Možda Kosovo i nije baš „najskuplja srpska reč”, kao
što svojevremeno reče jedan pesnik blizak vlasti. Ali je valjda ipak bar
malo važnije od jedne vlade, ma čija i ma kakva ona bila?
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 04/03/2008]
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
