Светлана Васовић-Мекина Санадерова капитулација
Идеја да би Србија, ако би убрзала своју интеграцију у ЕУ, могла касније Косову да условљава улазак у Унију, како је то поменуо председник Борис Тадић, добила је, колико неочекиван, толико и муњевит одговор. Огласио се шеф словеначке дипломатије Димитриј Рупел захтевом да земље западног Балкана, значи и Србија, приликом уласка у ЕУ потпишу да неће уцењивати комшије током њиховог пута у Унију. Рупел је предлог правдао страхом од „реторике и праксе искључивости, коју смо недавно чули”. Својеврстан цинизам је да је „искључивање искључивости” лансирао баш Рупел, политичар који је последња три месеца претио Загребу да ће Словенија закочити или чак блокирати приближавање Хрватске Унији уколико Санадерова влада не одустане од Заштићене еколошко-риболовне зоне (ЗЕРП) у Јадрану. Службена Љубљана данас ликује после капитулације Санадерове стамености да очува ЗЕРП, а Рупел, који је уз помоћ комесара за проширење Олија Рена успео да сломи хрватску политику и примора је на замрзавање ЗЕРП-а, трасирао је Санадеру руту да призна како ЕУ нема алтернативу. То је окуражило Рупела да и другим балканским кандидатима за чланство у Бриселском клубу пропише шта могу а шта не смеју да чине кад (једном) уђу у Унију. Уцене је уочи пуноправног чланства у ЕУ на својој кожи искусила и Словенија од Рима и Беча, али је шанса да се Београд лати исте праксе, у случају Косова – равна нули. Јер уколико би „крња Србија” успела да уђе у ЕУ пре Косова, можда би стекла условно „право на условљавање”, али би тиме истовремено заувек признала Косово као посебну државу. С друге стране, мало је вероватно (због подела унутар ЕУ) да ће чланице Уније које су признале Косово успети да, према рецепту Карла Билта, „угурају” Косово у ЕУ без чланства у УН, па још пре Србије. Још мање је вероватно да ће чланице ЕУ које поштују територијалну целовитост Србије успети да јој обезбеде прођу у Унију уз потврду њених граница, какве су биле до 17. фебруара. У дипломатским круговима одавно се калкулише са „најпожељнијом опцијом” – да Србија у ЕУ уђе „у пакету са Косовом”, што подразумева потписивање посебног споразума са Приштином. Такав план подржавају водеће дипломате, од Вашингтона преко Љубљане до Брисела, уверене да он Србији допушта уверење да је у ЕУ ушла „у једном комаду”. Зато је за Београд добро да истраје на интегритету државе, а да дипломатским и економским средствима и даље бије битку за Косово. Данас, у раздвојеној Унији није тешко Рена ућуткати принципијелним питањем „где су границе Србије?”, мада, дугорочно, изазивање одговора може да донесе непријатне вести. Много већој Шпанији, на пример, која се са Лондоном спори око Гибралтара, није помогао ни бојкот те „британске прекоморске територије”. Зато Мадрид 1986, улазећи у Европску заједницу, није инсистирао на „јасном одговору” у погледу међа Шпаније. Шпанија није успела да интегрише Гибралтар, али је доследном политиком бар стигла до разговора о „подељеном суверенитету” и, за разлику од Београда, који се колеба да ли да врати тек повучене амбасадоре, а да целовитост државе „брани” посредним признањем независног Косова – службени Мадрид протеклих деценија у свет није слао контрадикторне, чак хаотичне сигнале. Светлана Васовић-Мекина http://www.politika.co.yu/
