Mudro i bez istrcavanja oko Kosova
Author: DR ŽIVORAD KOVACEVIC Uploaded: Wednesday, 12 March, 2008 Interview published in Monitor (Podgorica) with a veteran diplomat, sidelined when Milosevic came to power and now president of the European Movement in Serbia, who analyses the way in which the issue of Kosova has been used since Boris Tadic's victory in the presidential elections to roll back what appeared to be the gains of that result MONITOR: Kao predsjednik Evropskog pokreta u Srbiji, kako ocjenjujete aktuelne odnose Srbija-EU? KOVAČEVIĆ: Činilo se u jednom trenutku, pre samo mesec i po dana, da smo veoma blizu novom važnom napretku ka evropskim integracijama. Govorilo se o 28. januaru kao verovatnom datumu potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Onda su došli izbori za Predsednika Republike, za koje smo govorili da su najvažniji posle 5. oktobra, jer treba da opredele da li Srbija ostaje na evropskom putu. U drugom krugu Boris Tadić je u temelj kampanje stavio izbor između Evrope i povratka u 90-te godine odnosno izolaciju. Na tome je dobio izbore i svi su odahnuli, a on je dobio mandat i obavezu da se za opciju ponuđenu biračima izbori. Međutim, taj uzdah olakšanja (izražen i rastom vrednosti akcija i jačanjem dinara) trajao je ciglo jedan dan. Došlo je do potpunog blokiranja institucija – Vlade i Skupštine. Kosovo, koje nije dominiralo u izbornoj kampanji, natkrililo je sve drugo i ne samo privremeno odložilo potpisivanje Sporazuma, već ga i dovelo u pitanje u doglednoj budućnosti. Odnosi sa EU su bitno poremećeni i nećemo se skoro vratiti na normalni kolosek. MONITOR: A kakav je stav Vlade Srbije kada se radi o nastavku evropskih integracija Srbije? Da li poslije proglašavanja nezavisnosti Kosova, uopšte postoji aktivna državna politika u cilju približavanja Srbije EU ili je to postala tabu tema? KOVAČEVIĆ: U Srbiji se teško može govoriti o Vladi u jednini. Ne znamo kako se raspravlja i odlučuje u Vladi, ali je vidljivo da većinski deo govori jedno i tvrdi da naša osnovna orijentacija ostaje EU, a manjinski deo, koji je glasniji, to dovodi u pitanje. Ova podela je veoma vidljiva i u nastupima predsednika i premijera. Premijer Koštunica je izjavio da neće biti normalizacije odnosa sa državama koje su priznale Kosovo dok ne ponište te odluke. To praktično znači nikad. Predstavnici stranaka koje čine većinu u Vladi (DS i G17+), potpredsednik Đelić i ministar Dinkić smatraju da ta izjava nije dobra. Kako se onda može govoriti o politici Vlade? Realno, mada to niko iz Vlade ne priznaje, na delu je revizija naše spoljne politike, a da o tome ni u Vladi ni u Skupštini nije doneta nikakva odluka. Teško je očekivati da uz ovakve razlike Vlada može da opstane i deluje jedinstveno, pa je realno očekivati ili formiranje drugačije većinske koalicije i nove vlade ili nove izbore. MONITOR: Kao predsjednik Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova, da li ste vi i Savjet aktivni u savjetovanju ministra? KOVAČEVIĆ: Savet je sastavljen od ličnosti različitih pogleda, ali svakako kompetentnih za oblast spoljne politike. Mi smo prihvatili da učestvujemo u radu Saveta i pomognemo kreiranju i sprovođenju konzistentne spoljne politike, ali pod određenim uslovima: da ne zauzimamo zajedničke stavove (i njima „pokrivamo“ Vladu), da zadržimo puno pravo da u javnosti iznosimo lična mišljenja i kritikujemo stavove Vlade i da ne primamo nikakve honorare. Javna kritička aktivnost članova Saveta pokazuje da su oni zadržali punu ličnu autonomnost i da ne kriju kakve stavove zauzimaju na sednicama Saveta. Sednice su inače vrlo sadržajne. Nisam ni imao iluzija da ćemo u većoj meri uticati na politiku ovako komponovane Vlade, ali mi smatramo da u Savetu treba da kažemo svoje mišljenje i ukrstimo argumente, a da se za svoje stavove javno borimo u ličnom svojstvu. MONITOR: Da li je i EU zastala u kretanju ka Srbiji? KOVAČEVIĆ: Evropska unija je u poslednje vreme više nego ranije pokazivala dobre volje da ohrabri proevropske snage u Srbiji i otvori građanima realnu i relativno blisku perspektivu udruživanja – ubrzanjem ka beloj šengenskoj listi, obrazovanjem radne grupe za ubrzanje procesa pridruživanja po hrvatskom modelu i političkim sporazumom u kome je prvi put jasno rečeno da očekuju Srbiju u svom društvu. To je i osnovni smisao tzv. političkog sporazuma, koji i nije pravi sporazum već deklaracija dobre volje odnosno privremeni bajpas do odlučivanja o pravom sporazumu. Međutim, Brisel je to učinio sa velikim zakašnjenjem. Prekinuo je prošle godine pregovore na godinu dana i onda ih obnovio a da se pritom ništa nije promenilo. I onda je došlo izjašnjavanje evropskih sila o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i izliva nezadovoljstva u Srbiji, čime je čitav proces vraćen dosta unazad. Politički sporazum je praktično zaboravljen i u Briselu i u Beogradu, a na povoljniju klimu za Sporazum o stabilizaciji ćemo dobro popričekati. Raniji planovi o dobijanju kandidatskog statusa do kraja godine su pali u vodu. MONITOR: Poslije izraženog nasilnog nezadovoljstva učesnika protestnih mitinga u Srbiji i među Srbima na Kosovu, neke zemlje su saopštile da obustavljaju rad konzularnih odjeljenja, do daljnjeg. Očekujete li još izraza nezadovoljstva sa Zapada? KOVAČEVIĆ: Nezadovoljstvo građana se moglo očekivati i mislim da to Uniji ne smeta. Potpuno je druga stvar sa razbijanjem ambasada, paljenjem stranih zastava i carinskih punktova na granici sa Kosovom. U Mitrovici je spaljena zastava EU (i slika Borisa Tadića). Ne samo da su te ružne slike obišle svet i gurnule u pozadinu protesni miting, već su i stavile na dnevni red nezaobilazno pitanje zašto i po čijem nalogu nisu preduzete blagovremene mere da se to divljanje spreči, iako se to prirodno moglo očekivati posle „generalne probe“ nekoliko dana ranije. Savet za nacionalnu bezbednost je čak pohvalio postupanje policije. Poništenje akata kosovske skupštine i povlačenje ambasadora „na konsultacije“ je takođe očekivano i neće bitno ugroziti odnose sa Briselom i Vašingtonom. Zemlje iz kojih su povučeni ambasadori Srbije ostavile su svoje ambasadore u Beogradu. Ne vidim nikakve posebne znake pooštravanja kriterija EU niti nove izraze nezadovoljstva na ono što se desilo. Razume se, ukoliko se to ne bude ponavljalo. Prema tome, sad je na Srbiji da ne da povoda za dalje pogoršanje odnosa. MONITOR: Da li je tokom pregovora sa Martijem Ahtisarijem i poslije srpska strana dala sve od sebe da se dođe do drugačijeg rješenja? Koliko je albanska strana u startu pregovora bila u povoljnijem položaju zbog, navodno, obećane nezavisnosti od strane SAD i najmoćnijih evropskih zemalja? KOVAČEVIĆ: Najčešće uveravanje najvažnijih međunarodnih faktora (Vašingtona, Moskve i Brisela) da će prihvatiti sve do čega pregovorima dođu Beograd i Priština predstavljalo je čistu floskulu. Nije bilo šanse za direktne pregovore u kojima se unapred zna da jedna strana ne prihvata ništa manje od pune nezavisnosti, a druga neće da čuje ni za „n“. U takvim stavovima bez ostatka ne postoji ono što se u međunarodnom pregovaranju zove zona mogućeg sporazuma. Kad su Vašington i Moskva zauzeli potpuno suprotne pozicije, čime je onemogućeno da se do kompromisa dođe u Savetu bezbednosti, vruć krompir je preuzela EU. Ona je trebalo da reši kvadraturu kruga: da ne zauzima stav suprotan Vašingtonu, da ne antagonizira suviše Rusiju, da ne zaobiđe još jednom Ujedinjene nacije (kao prilikom bombardovanja Jugoslavije i rata s Irakom), da nađe uverljiv pravni osnov za slanje svoje misije na Kosovo i, najzad, a u stvari prvo, da obezbedi svoje sopstveno jedinstvo. To je unapred bilo osuđeno na neuspeh. Odustali su od jedinstvenog stava u pogledu priznavanja nezavisnosti Kosova i ostavili članicama da se slobodno izjasne, a jedinstvo su potražili u odluci o slanju svoje misije na Kosovo. Što se tiče procesa pregovaranja (o čemu sam napisao knjigu), ne verujem da se sa bilo koje strane moglo više učiniti, jer su stvari odavno krenule nepovratnim tokom i dve strane su unapred cementirale svoje pozicije. MONITOR: Kako procjenjujete posljedice prihvatanja nezavisnosti Kosova od strane značajnog broja najmoćnijih, demokratskih zemalja, na regionalnu stabilnost i na odnose na međunarodnom planu? KOVAČEVIĆ: Što se tiče globalnih međunarodnih odnosa – posledice su vidljive. Kosovo nije bilo razlog ali jeste povod za novo, ozbiljno zahlađenje odnosa između Rusije i Zapada. Mi nemamo razloga za ponos što se povodom nas lome koplja između moćnih. Nikada nije bilo dobro kad smo bili „važni“ za svet. Naša ambicija bi morala biti da budemo tek jedna od malih, stabilnih i nevažnih zemalja u velikom svetu. Mnogo više me brine odraz na stabilnost i odnose u regionu. Biće svakako negativan. Za Srbiju i sve druge zemlje u regionu je ključno da se odnosi suviše ne poremete. Posebno je važno održati stabilnost Makedonije i Bosne i Hercegovine. Ne čini mi se da će to imati većeg odraza na Crnu Goru. Bilo bi mudro da zemlje u regionu ne žure sa priznavanjem, pa ni sa izjavama. U frustriranoj Srbiji se to sve pomno prati. Za Crnu Goru, možda čak i više, važi ono što i za druge zemlje regiona. Treba da se ponaša delikatno i mudro i da se ne istrčava. Čini mi se da taj stav preovlađuje u Podgorici. MONITOR: Sada u Savjetu bezbjednosti UN nije moguće donijeti nikakvu odluku o Kosovu. Ban Ki Mun je odbio da se izjasni o činu proglašenja nezavisnosti Kosova. Da li je, po svojim ovlašćenjima, mogao da bude konkretniji? KOVAČEVIĆ: Pa ni generalnom sekretaru nije lako, jer se Ujedinjene nacije dalje guraju na marginu i sve manje su mesto gde se usaglašavaju stavovi, a sve više su tribina za pokazivanje mišića i propagandu. Između čekića i nakovnja on sve više vrda, čime samo doprinosi utisku o nemoći organizacije kojoj je na čelu. MONITOR: Rusija se, i preko pitanja statusa Kosova, vraća u velike igre na međunarodnoj političkoj sceni. Šta Rusija traži na Balkanu? KOVAČEVIĆ: Tačno je da Rusija dosta uverljivo demonstira svoju novu snagu, političku stabilnost i ekonomski napredak (u čemu je nagli porast cena nafte i gasa imao značajan udeo) i da želi da to materijalizuje i u međunarodnim odnosima, vraćajući poziciju nezaobilazne globalne sile, bez koje se ne mogu donositi svetske odluke. Slučajevi kao što je Kosovo, u kojima joj je pozicija dosta komforna i praktično bez političkog rizika, samo su dobro došli Rusiji da igra ulogu dobročinitelja i zaštitnika Srbije. I bez njenog aktivnog učešća, na političku agendu Srbije došla je dosad nezamisliva dilema – hoćemo li s Rusijom ili s Evropom. Putinove slike su u Beogradu, Mitrovici i Banjaluci. Teško je znati da li Rusi imaju neke ozbiljnije strateške namere, ali koja sila bi odbila da se instalira u nekom regionu ako joj se to nudi? Poseta verovatnog budućeg predsednika Rusije Beogradu pred izbore samo jača taj utisak. MONITOR: Kao bivši ambasador u Vašingtonu i dobar poznavalac odnosa Vašington-Beograd (nedavno se pojavila i vaša nova knjiga „Amerika i raspad Jugoslavije“), gde su danas ti odnosi i šta SAD očekuju od Srbije? KOVAČEVIĆ: Na niskoj tački. U Srbiji se s pravom smatra da je Amerika u osnovi nametnula ovakav put rešavanja kosovske krize. Zbog toga je antiamerikanizam u naglom porastu. U Americi se sigurno ne gleda dobrim okom na paljenje njihove ambasade i zastave. Međutim, ta Amerika je bombardovala Srbiju, pa ipak su odnosi relativno brzo došli u potpunu normalu. Samo po sebi ovo jako zahlađenje je razumljivo i sada zavisi od pameti i odgovornosti političke elite Srbije da se ne dozvoli dalja eskalacija do otvorenog neprijateljstva. To bi za Srbiju bilo pogubno. Prava nepoznanica je kako će se Srbija izvući iz postojeće političke krize i sa kakvim ishodom. Što se Amerike tiče, oni su sada okupirani izborima, pri čemu Kosovo nije tema u kampanji i administracija radi u leru, pa ne treba očekivati značajniju promenu stava. Nova ličnost na čelu Amerike (makar da nije svejedno ko će to biti) daje šansu za lakšu normalizaciju odnosa. Svi će morati da se privikavaju na novu situaciju i da obnavljaju komunikaciju – Albanci i Srbi na Kosovu, Beograd i Priština, Srbija i Amerika. Nastasja RADOVIĆ http://www.bosnia.org.uk/news/news_body.cfm?newsid=2378
