Sta nas jos ocekuje u buducnosti?
Kada se svestranije razmotre geopoliticki igeostrateski elementi delovanja SAD i Zapada na Balkanu, izdvojice se, bez ikakve teskoce, pitanje opredeljenja za buduceg strateskog saveznika na tom delu evropskog prostora, kako bi se osigurala sigurna platforma na kojoj ce se razmestiti oruzane snage i prateca infrastruktura SAD, NATO i EU sa koje ce se uspesno kontrolisati Bliski istok sa delom severne Afrike, Mala Azija sa Zakavkazjem, Kaspijskim basenom i sredisnjim delom Azije i Crnomorski basen sa Ukrajinom i jugozapadnim delom Rusije. Da bi se to postiglo u sto kracem roku i na sto efikasniji nacin, odabrana je zemlja, lokalni saveznik, koja ce biti favorizovana u politickom, vojnom, teritorijalnom i u svakom drugom pogledu, dovoljno snazna, etnicki perspektivna i poslusna, koja ce predstavljati osnovicu pri uspostavljanju platforme neophodne za izgradnju vojnih baza, uspostavljanje sigurnih komunikacija i veze izmedju okolnih zemalja clanica Alijanse. Izbor je pao na Albaniju i delove okolnih zemalja, naseljenih Albancima. Drugi veoma vazan element za uspostavljanje geopoliticke i geostrateske platforme je prostor. Imajuci u vidu potrebe za sirenjem i preusmerenjem glavnog pravca delovanja, posto je dosadasnja platforma (Nemacka) postala tesna i van glavne ose daljeg sirenja NATO-a, nadjena je kompenzacija na Balkanu. Medjutim, postavio se problem iskrsavanjem “remetilackog faktora” – Srbije, koja se nije uklapala u planove zbog nekih svojih ideja o liderstvu na Balkanu zbog svog geografskog polozaja, velicine, razvijenosti infrastrukture, prirodnih bogatstava (od kojih neka spadaju u svetske strategijske sirovine) i svesti o svojoj mogucoj vodecoj poziciji u regionu. Posle primene citavog spektra postupaka i mera iz registra sukoba niskog intenziteta i specijalnog rata, pa i otvorene oruzane agresije, zapocet je novi talas delovanja koji bi Srbiju trebalo da potpuno potcini i svede je na teritoriju tipa teritorija iz vremena americkih “indijanskih ratova”. Srbija treba da bude uvedena u krizu dugog trajanja, pri cemu ce se politicki zivot do krajnosti polarizovati, a politicki zivot i politicke snage terati da najveci deo energije trose na unutrasnje sukobe i razmirice, kako bi sto manje nacionalnih snaga preostalo za odbranu drzave. Na taj nacin Srbija ce postati podesna za nove teritorijalne prekompozicije. Iz pisma kojim se maja 2000. godine Vili Vimer, nekadasnji potpredsednik Parlamentarne skupstine OEBS-a obraca saveznom kancelaru Nemacke Gerhardu Srederu, kao na dlanu se vide osnovne stavke i opredeljenja strategije dominacije koju je Zapad na celu sa SAD primenio prema Srbiji i srpskom narodu na samom kraju 20. veka i koju, nazalost, evo vrlo predano primenjuje i danas. Saveznu Republiku Jugoslaviju su glavne sile Zapada na celu sa SAD smatrale drzavom koja se nalazi izvan svetskog i evropskog pravnog poretka, a pre svega izvan Zavrsnog dokumenta iz Helsinkija. To odmah izaziva neka uporedjenja sa jednom “intelektualnom’’ raspravom koja se u nekim krugovima Nemacke vodila sredinom devedestih godina proslog veka na temu “Imperija i limes”. Imperija, razume se, jednako je zapadna civilizacija. Smestivsi Srbiju s onu stranu limesa civilizacije, a Srbe medju varvare, kao da su ti novi-stari evropski rasisti najavili sva zla koja ce se sruciti od strane zapadnih inkvizitora na pleca tog “remetilackog” naroda. I pri tom ce sasvim hladnokrvno ustvrditi kako su to Srbi i Srbija zasluzili zato sto se varvarski ponasaju prema drugima i sto ne bastine i ne postuju evropske vrednosti. Prema takvom narodu svako nasilje je legitimno i pozeljno. Bilo je vreme da se zapocne realizacijom definitivnog resenja “srpskog pitanja” putem jednovremeno izvedene viseznacne agresije u svim njenim dimenzijama. Svedimenzionalna agresija Zapada na celu sa SAD, kako to sledi iz Vimerovog obracanja Srederu, imala je, i jos uvek ima, svoje geopoliticke i geostrateske ciljeve i aspiracije. Nametanjem Kosova kao druge albanske drzave na Balkanu menja se geopolitika Balkana, razbija se jedna medjunarodno priznata drzava i za duze vreme se instalira jedno opasno krizno zariste koje ce zakonomerno nalagati potrebu stranog vojnog prisustva. Upravo u tome, to jest u stvaranju uslova za trajno vojno prisustvo SAD i NATO na tom osetljivom mestu Evrope, Vili Vimer vidi osnovni motiv kojim se rukovodi savremena americka strategija dominacije. I on je u tom pogledu potpuno u pravu. Srbima treba nametnuti sve od ponistavanja njihovog identiteta, do izazivanja unutrasnjih sukoba i upravljanja tim sukobima u saglasnosti sa globalnim strateskim interesima savremenih upravljaca sveta itd. Prema srpskom narodu na delu je, evo vec gotovo dve decenije svedimenzionalna agresija. Najpre u formi ideoloske diskriminacije i destrukcije protiv navodno poslednjeg bastiona komunizma, potom kao naroda koji tezi hegemoniji u regionu i na taj nacin proizvodi sukobe koji ugrozavaju svetski mir, a druge susedne narode i nacionalne manjine podvrgava nasilju koje je etnicko-verski motivisano. Napokon, prema narodu koji ne pokazuje, niti je spreman da pokaze, razumni i ocekivani stepen kooperativnosti (bolje reci podanicke poniznosti) prema standardima po kojima je uredjen savremeni svet. Time su novi varvari Zapada nastojali opravdati svedimenzionalnu agresiju koju su prema nasem narodu ispoljavali tokom devedesetih godina proslog i koju ispoljavaju u prvoj deceniji ovoga veka. Ta agresija je pocela kao politicki pritisak i svakovrsna pretnja i blokada da bi se srpskom narodu onemogucilo da ocuva Jugoslaviju koju je on izgradjivao sopstvenom nacionalnom energijom iz dva svetska rata. Ta agresija se nastavila nezapamcenom ekonomskom blokadom i sankcijama koje je trebalo da dovedu do ekonomskog urusavanja zemlje i drasticnog slabljenja njene odbrambene moci. Agresija je kulminirala oruzanim napadom 19 najrazvijenijih zemalja Zapada okupljenih u vojnoj alijansi NATO, koja je imala sve karakteristike sveobuhvatnog teroristickog nasilja u osnovi kojeg su bili kaznjavanje i odmazda prema jednom slobodoumnom narodu, promovisanje doktrine novog intervencionizma izvan granica NATO zemalja i potpuno negiranje i rusenje medjunarodnog pravnog i politickog poretka. Zavrsni cin te strategije tek sledi: uvesti Srbiju u krizu dugog trajanja, do krajnosti polarizovati politicki zivot i politicke snage u Srbiji i terati ih da najveci deo energije trose na unutrasnje sukobe i razmirice, a da sto manje nacionalnih snaga preostane za odbranu drzave. Na taj nacin Srbiju treba uciniti podesnom za nove teritorijalne prekompozicije. Osnovni preduslov je da se na vlast dovede garnitura koja nema svest o vitalnim nacionalnim i drzavnim interesima koja ce se ponasati krajnje podanicki po onoj poznatoj narodnoj “ko je kupljen, mora da slusa”. Na tu kartu Zapad (NATO i EU) je spreman da igra do kraja a da bi se na vlasti odrzala garnitura koja je spremna da podanicki slusa, Zapad ce biti spreman na sve. Tek kada bude uspeo da okrene Srbe na Srbe, Zapad ce biti spokojan. Dakle, sve price o evropskoj perspektivi, o blagodeti s onu stranu granice Eldorada koji se zove EU, Srbiji kao lideru Balkana i tome slicno, samo da se Srbi odreknu Kosova i sebe samih, prazne su price za lakoverne. Zapadu nisu potrebni ni Srbi, ni Srbija. Zapadu treba, manje-vise kultivisani prostor sa dovoljno infrastrukturnih objekata da bi investiciona ulaganja bila manja i sa dovoljno prirodnih bogatstava da bi ta ulaganja bila brzo isplativa! I nista vise. Za ostale poslove Zapad (SAD) ima Albance i druge “kupljene” narode… 24.03.2008. Milan V Petkovic [Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА]
