*Djordje Vukadinović*
Izbori 2008 – Kuda zaista ide Srbija?
Parlamentarni izbori u Srbiji doneli su rezultate, koji su u velikoj meri
iznenadili i zatekli ne samo analitičare, istraživače i kladioničare, nego i
same političke aktere, i izazvali velike nedoumice oko toga kojim putem
Srbija zapravo kreće posle 11. maja. Naime, doslovno niko od posmatrača i
istraživača nije predvideo čak ni mogućnost pobede koalicije „Za evropsku
Srbiju", a kamoli da će koalicija oko demokratske stranke ostvariti prednost
od gotovo deset procenata (38,85 prema 29,22) u odnosu na drugoplasirani i u
svim istraživanjima favorizovani SRS.
Što se rezultata ostalih učesnika tiče, on se kretao manje-više u okvirima
predviđanja, s tim što su koalicija DSS/NS i LDP, dobili takođe nekoliko
procenata manje nego što se očekivalo. Sa svojih 11,34 odsto osvojenih
glasova „narodnjaci" premijera Vojislava Koštunice verovatno su najveći
pojedinačni gubitnici ovih izbora i jedina stranka koja je zabeležila
vidljiv pad u odnosu na prethodne parlamentarne izbore, ali, uprkos tome,
još uvek nisu izgubili svoje šanse da i ubuduće odlučujuće utiču na
političke prilike u Srbiji. Relativnim gubitnicima može se smatrati i LDP
koji je jedva prešao cenzus sa 5,3 odsto, pa čak, donekle, i radikali, bez
obzira što su osvojili pola procenta i dvadeset pet hiljada glasova više
nego na prethodnim izborima. Ipak, radikalska očekivanja, kao i sve
prognoze, davali su im mnogo više, ali je ovoga puta očigledno zakazala
tradicionalna disciplina radikalskih glasača i čini se da je najmanje
200-250 hiljada njihovih simpatizera ostalo kod kuće. Razlozi ove
apstinencije, odnosno relativnog opadanja, ili makar stagnacije SRS, leže,
delom, u mlakoj, i u odnosu na agresivan nastup koalicije oko DS nedovoljno
motivišućoj kampanji, a delom i zamoru radikalskog biračkog tela brojnim
„moralnim pobedama" na nizu prethodnih izbora, a koje ih nisu ni za korak
približile vlasti.
Koalicija „Za evropsku Srbiju" imala je ubedljivo najbolju kampanju, sa
najviše energije, ali i najviše elemenata negativne kampanje, medijskog
spinovanja i manipulacije. Na taj način su, pogotovu u drugom delu i
završnici kampanje uspeli da premoste svoje hendikepe – pre svega, heterogen
sastav koalicije, uključujući i partnere sa dosta problematičnom reputacijom
poput Vuka Draškovića, ili Nenada Čanka – i težište kampanje prebace sa
kosovske na evro-reformsku tematiku. Pri čemu su im glavni aduti bili
potpisivanje SSP, ugovor sa Fiatom i energičan medijski nastup Borisa
Tadića. Međutim, uprkos odličnom rezultatu, može se dogoditi da DS i
koalicija oko njega na kraju ostanu kratkih rukava . Naime, „prirodna"
koalicija DS-LDP ukupno ima svega 115 mandata, tako da čak ni sa poslanicima
nacionalnih manjina (7) ne može da sakupi potrebnu većinu od 126 poslanika.
S druge strane, stoji već najavljena koalicija DSS-SRS, koja u zbiru ima 108
poslanika i koja takođe pretenduje da formira vladu. Dakle, uprkos najboljem
rezultatu o sada neosnovano je reći da su „pro-evropske snage" u Srbiji
izvojevale pobedu na poslednjim izborima. Štavise, moglo bi se pretpostaviti
da je koalicija oko Borisa Tadića veoma blizu toga da se nađe u poziciji u
kojoj su se nakon prethodnih dvoje parlamentarnih izbora nalazili radikali –
da budu najjača grupacija u parlamentu, ali da na kraju ostanu izvan vlasti.
Tako dolazimo do drugog, a možda čak i jedinog pravog pobednika ovih izbora,
a to je koalicija SPS-PUPS-JS koja je osvojila preko trista hiljada glasova
i 7,57 odsto. No, nije sam ovaj rezultat utoliko impresivan (iako jeste za
jedan procenat i nekih osamdesetak hiljada glasova bolji od prethodnog
rezultata SPS), koliko je važno to što je sada Ivica Dačić iz ruke Vojislava
Koštunice preuzeo „kontrolni paket" srpske politike, odnosno, što sada od
SPS-a zavisi ko će formirati vladu. Dvadeset mandata Dačićeve koalicije
presudiće, zapravo, pobednika ovih izbora, što je pozicija koju će
socijalisti svakako umeti dobro da kapitalizuju u političkom i svakom drugom
smislu.
Međutim, treba reći i to da pozicija u kojoj se nalazi SPS ipak nije tako
udobna i bezopasna ni po njih same. Uostalom već sam pogled na permanentno
opadanje DSS-a pokazuje da uloga „jezička na vagi" sa sobom nosi i velike
rizike. Oko Dačića i SPS-a trenutno se bije velika politička i medijska
borba sa krupnim akterima i još krupnijim ulozima, ponude svakako stižu sa
svih strana, ali verovatno, isto tako, i različite pretnje i „prijateljska
upozorenja". Svi najednom brinu o sudbini, budućnosti i perspektivama SPS-a,
uprkos tome što je u većinskom delu srpske javnosti SPS sve do nedavno
tretiran kao anomalija i politički recidiv iz Miloševićevog doba. Pri tome
je teško reći da li o SPS-u trenutno više brinu demokrate, čiji su se
istaknuti članovi svojevremeno zalagali za zabranu SPS-a, ili, pak radikali,
koji su ih do juče optuživali za kolaboraciju sa DS i preuzimali im biračko
telo.
Dakle, dilema u kojoj se nalaze socijalisti je jednim delom realna, a drugim
delom proizvedena od strane zainteresovanih političkih i medijskih lobija.
Činjenica je da je njihovo rukovodstvo u poslednje vreme preduzimalo izvesne
korake ka „otvaranju", „modernizaciji" i „evropeizaciji" stranke, te bi im u
tom smislu DS bio možda pogodniji partner. Ali, s druge strane, njihovo
biračko telo je po svim relevantnim parametrima – odnos prema EU, NATO
paktu, Rusiji, Kosovu i Haškom tribunalu – neuporedivo bliže stavovima
radikala i DSS-a. Štaviše, po većini tih pitanja stavovi SPS-ovih glasača i
funkcionera čak su i radikalniji od stavova prosečnih glasača DSS-a i SRS-a.
U tom smislu, koalicija sa demokratama bila bi ne samo „izneveravanje volje
birača", što je, uostalom, čest slučaj ne samo u srpskom političkom životu,
nego bi verovatno i zapečatilo političku sudbinu i Dačića i stranke. Istina,
teorijski je moguće da bi za vreme trajanja vlade sa demokratama SPS uspeo
da regeneriše stranku i pribavi nove glasače, ali to je ipak malo verovatan
scenario, s obzirom da pozicija u izvršnoj vlasti u jednoj tranzicionoj
zemlji teško može biti odskočna daska za podizanje rejtinga i pribavljanje
novih glasača. Zato je ipak mnogo verovatnije da će SPS pokušati da napravi
koaliciju sa Koštunicom i radikalima, ali ostaje potpuno otvoreno pitanje da
li će DS i Boris Tadić to prihvatiti, ili svim sredstvima pokušati da spreče
– što bi onda Srbiju gurnulo u veliku političku krizu i sukobe. Nagoveštaji
takvog raspleta poslednjih dana stižu sa više strana, tako da, premda lično
verujem da se taj scenario ipak neće odigrati, treba imati na umu i takvu
dramatičnu mogućnost.
Kraća verzija ovog teksta objavljena je u internet magazinu Balkan Insight
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
