Opomena ludosti
Autor Branko Dragaš
Thursday, 29 May 2008
Nakon održanih demokratskih izbora u Srbiji izgovoreno je toliko gluposti,
nebuloza i podlosti da se normalnom čoveku, koji razmišlja sopstvenom glavom i
koji živi od svoje plate, smučilo da sluša sve te političke laži, obmane,
pretnje i ucene. U poplavi svih tih naručenih analitičkih komentara, koji uvek
tendenciozno navijaju za neku stranu, niko od večitih estradnih polemičara nije
izneo samu suštinu nastalih problema. Prava istina i ključni problemi ostali
su, zapravo, potpuno skriveni u senci jalovih rasprava i različitih partijskih
kombinatorika. Građani Srbije su neprekidno izloženi agresivnoj političkoj
manipulaciji, dok im niko otvoreno ne govori u kakvoj se danas nevolji nalazimo
i šta sve još može da nam se desi. A nevolja je ogromna i događaji koji su pred
nama će biti dramatično teški kako za samu državu, tako i za sve siromašnije i
zaduženije građane.
Zbog svega toga, pre nego što napravim političku analizu izbornih rezultata i
predložim operativna rešenja koja treba hitno da se preduzmu, strateške poteze
kojima se, koliko toliko, može da izbegne narastajuća nevolja, izneću ključne
činjenice o kojima građani ništa ne znaju. Mislim da će takav pristup na
najbolji način razjasniti sve probleme. A sve, gospodo građani, počinje i
završava u – ekonomiji. Završni račun je najbolji pokazatelj uspeha vlasti.
Politička naklapanja i blebetanja o reformama i evropskim inegracijama ili o
odbrani Kosova jedino može da prekine tačno matematičko izvođenje državnog
računa. Doduše, ne treba nam neko posebno znanje više matematike, nego je
dovoljno da dobro poznajemo četri osnovne trgovačke operacije. Kako već
godinama pišem i govorim o toj temi, na ovom mestu ću najkraće izneti samo
osnovne teze. Mnogima koji čitaju moje tekstove je to sve već poznato.
Dakle, Srbija se nalazi pred ekonomskim kolapsom. To je porazna istina koju
danas političari i njihovi analitičari skrivaju od građana. Neki skrivaju iz
neznanja, ali mnogi iz ličnih i partijskih interesa. Nakon petooktobarske
kontrarevolucije, potpuno je jasno da su reforme u Srbiji propale i da smo se
vratili na sam početak. Naravno, danas je polazna pozicija mnogo teža nego
tada. Računica danas pokazuje da je spoljni dug države prešao 27 milijardi
dolara, da je prošle godine deficit tekućeg računa iznosio 5 milijadi evra i da
se on pokrio sa 2 milijarde evra iz rasprodaje državne imovine i novim
zaduživanjem od 3 milijarde evra. Računica dalje kaže da će ove godine deficit
tekućeg računa biti 5,5 milijardi evra i da će se on pokrivati novim
zaduživanjem od 7 milijardi evra. Vraćamo dugove tako što uzimamo nove kredite.
Ove godine dospeva za naplatu 5,3 milijarde dolara, od čega 4,2 milijarde
dolara glavnica i 1,1 milijarde kamata. Kako ćemo vratiti te dugove?
Ponovonovim zaduživanjem.
Sledeće godine se dugovi za vraćanje uvećavaju. To znači da će rasti i naše
zaduživanje. Istovremeno, uvećava se spoljnotrgovinski deficit, tako da je
prošle godine dostigao rekord od 9,6 milijardi dolara. Ako je u vreme despota
naš trgovinski deficit mesečno iznosio 100 miliona dolara, u prva tri meseca
2008. on se popeo na neverovatnih 1 milijardu dolara mesečno. To znači da se
ubrzava pljačkanje građana i privrede. I ubrzava se i uvećava iznos novca koji
odlazi iz zemlje. Taj proces stalnog, sve većeg zaduživanja i rasta odliva
kapitala iz države ima svoj kraj. Takav koncept nije moguće braniti na duži
rok. Odnosno, konkretno rečeno, taj koncept je priveden kraju. Može da opstane
još svega dve godine, dok se sve strateške grane, resursi i privredna dobra ne
rasprodaju. Šta posle toga?
Niko o tome ne govori. Niko ne razmišlja šta ćemo raditi kada sve rasprodamo?
Nezaposleno je milion ljudi, dok je zaposlenost, po prvi put, pala ispod dva
miliona radnika. Inflacija se otrgla kontroli i kreće se nešto preko 30%, dok
se dinar brani lažnom makroekonomskom stabilnošću u kojoj ekstremno profitiraju
samo banke, tako da su one prošle godine zabeležile profit od 296 miliona evra.
Više od 1,5 miliona penzionera jedva preživljava, a u istoj poziciji su 2,5
miliona radno sposobnih ljudi. Srednju klasu čine 800.000 sretnika koji
zarađuju isto onoliko novca koliko iznosi socijalna pomoć u razvijenim
zemljama, dok je svega 50.000 ljudi toliko bogato da ne primećuju 300.000 dece
koja nemaju hrane ili su neuhranjena. Ako ovoj poraznoj statistici dodamo da
30.000 ljudi svake godine više umre nego što se rodi i da 25.000 ljudi godišnje
oboli od teških bolesti, onda je to dokaz da smo u velikoj nevolji.
Istraživanja mlade generacije pokazuju da 72% mladeži razmišlja da napusti
zemlju. Među prvima stručna i obrazovana radna snaga. To je presek našeg
stanja.
Zašto je to sve tako? To je zbog toga što nemamo nikakve državotvorne vizije,
niti bilo kakve nacionalne strategije. Ko treba da stvori viziju i strategiju?
Elita. Imamo li elitu? Nemamo. Ko je kriv? Politička oligarhija koja je, iz
svoje pohlepe i sujete, obesmislila politiku. Danas je politika postala
profitabilan biznis za hulje i ološ. Umesto da dobijemo najbolje ljude na
vlasti, okupirali su nas najgori diletanti. Najbolji dokaz su lažni reformatori
koji su direktno sa ulice, iz asistentskih klupa, instituta, sa tetkinih kauča
ili ujakovih donacija, preko noći, postali kapitalisti. Reforme su propale na
samom početku. Građani to tek danas osećaju. Propale su reforme jer je
primenjen pogrešan neoliberalni koncept i pogrešni su se ljudi našli u takvom
konceptu. Bogati su postali još bogatiji, dok su siromašniji postali sve
siromašniji. Sve veći i teži socijalni kriminal dokaz je teške bolesti našeg
društva. Očaj je potisnuo nadu. Strah je pobedio veru. Građani su sluđeni i
izbezumljeni. Građani očekuju da se nešto desi, ali se ništa ne dešava.
Političari manipulišu i špekulišu nezadovoljstvom očajnika. To se najbolje
pokazalo u ovim izborima. Generalno gledano, sukobila su se dva isključiva
bloka. Jedni su nam obećavali neizvesnu budućnost, dok su drugi branili
izgubljenu prošlost. Niko nije govorio o sadašnjosti. Niko nije ni primetio da
je ulje poskupelo na 146 dinara. Građani su plaćli danak svojoj političkoj
naivnosti i nepromišljenosti. Računica je bila nemilosrdna. Društveni gubici su
se gomilali. Ekstremno su profitirali samo uske privilegovane kaste političke
oligarhije i njihovi tajkuni. Kada sve ovo znamo, onda je mnogo lakše da
pređemo na političku analizu prethodnih izbora.
Dakle, politički blok okupljen oko DS i njenog predsednika, koji je istovremeno
i predsednik svih građana, pokazao je da makijavelistički ne bira sredstva da
utera strah u biračko telo kako bi po svaku cenu ostali na vlasti. Floskule o
EU i evropskim inegracijama su mantra koja je slična komunističkoj propagandi o
vlasti radničke klase ili despotovoj nacionalističkoj prevari o krvi i tlu.
Rezultate tih obmana dobro znamo. Problem Tadića i političe oligarhije iz DS,
ne govorim o velikom broju nezadovoljnih članova stranke, je što ne shvataju da
se na razorenoj privredi, birokratizovanoj i partijskoj državi i kriminalu ne
može ući u EU. Nije sporno da smo mi evropska zemlja i da treba da postanemo
članica EU, ali je sporan način na koji se to želi postići. Ne mogu nas
kriminalci iz vrha vlasti i njihovi tajkuni da uvedu u EU. Predsednik države je
u kampanji plašio građane propagandom o povratku u mračne devedesete. Prizivao
je ratove, sankcije, hiperinflaciju i bombardovanje. To je bilo prljavo i
podlo. Mnogi građani su se uplašili i glasali. Tako je predsednik države
zloupotrebio svoju funkciju i nije bio garant fer tržišnog nadmetanja.
Predsednik države je u niz navrata kršio i Ustav i pokazivao je svu svoju
političku ostrašćenost i primitivizam. O njegovom diletantizmu i foliranju
najbolje je govorila izborna noć kada je proslavio pobedu. Mada je dobio svega
39% glasova, on se sam proglasio kao da ima izbornu volju većine građana. Kako
je moguće da u zbiru manjina daje većinu, ostalo je da predsednik objasni.
Marketinškim trikom se to htelo nadomestiti. Ali takvo ponašanje ne dolikuje
predsedniku države. Nijedan predsednik države članice EU se ne ponašana takav
način. Pravi predsednik države bi mirno čekao da vidi koja će politička
koalicija prva skupiti parlamentarnu većinu.
Sve što je posle toga usledilo je – STRAH! Strah da se ne izgubi vlast. Tako su
oni koji su širili strah u izbornoj kampanji, postali žrtve sopstvenog straha.
Otkud toliki paničan strah u vrhu predsednikove stranke? Čega se plaše? Ako su
pošteno i stručno radili svoj državni posao, zašto se onda plaše? Zašto mirno
ne odu u opoziciju? Zašto prizivaju građanske nemire i obračune? Objašnjenje je
vrlo jednostavno, predsednik i njegovi pajtaši su svesni da se moraju ispitati
sve afere u poslednjih osam godina i da nekoliko njegovih najbližih saradnika i
koalicionih partnera moraju da završe u zatvoru zbog organizovanog kriminala.
Jedini način da se to ne dogodi i da ne završe na smetištu istorije je da
ostanu na vlasti. Ostati na vlasti po svaku cenu je njihov jedini politički
program. Kako žele da opstanu na vlasti i sačuvaju ukradeni kapital, izbegnu
hapšenja i zatvore, oni su spremni na sardnju i sa, nekada ozloglašenim,
pripadnicima SPS, jer , kakva podlost, dele, kako tvrde evropejci, istu
socijalnu ideologiju. Ukoliko predsednik države i njegovi koalicioni partneri,
ipak, uspeju nekako da ubede vrh koalicije SPS da formiraju novu vladu, to će
dovesto do toga da će se nastaviti neoliberalna politika rasprodaje države i
uzimanje provizije. Takva koalicija može da vlada svega godinu dana, dok ne
rasprodaju sve što valja, a onda će uslediti ekonomski kolaps. U tom scenariju
SPS nestaje sa političke scene i nastaje neka nova levica.
Drugi mogući scenario, koji je izvesniji i bliži realnosti, da većinu u
parlamentu naprave radikali, narodnjaci i socijalisti. O njihovom pokušaju da
odbrane izgubljenu prošlost već sam dovoljno pisao. Manipulišući nacionalnim
osećanjima pokušavali su, takođe, da sakriju istinu od građana. A istina je da
smo u ekonomskom kolapsu. Krivac za taj ekonomski kolaps je i Koštunica koji
danas pokazuje neverovatnu žilavost da se ponovo ustoliči za premijera. Svi mi
znamo da je Koštunica nesposoban da bude premijer i da on može da bude ili
predesnik Narodne skupštine ili predsednik Ustavnog suda. Ali, političe igre
dovele su ovog ideologa verbalnog legalizma u poziciju da bude ponovo premijer.
Građani i njegovi budući koalicioni partneri dobro treba da znaju da su dugovi
u vreme vladavine Koštunice rekordno narasli za više od 13 milijardi dolara.
Koštunica je sve vreme sprovodio neoliberalni koncept i zatvarao oči pred
krađama reformatora. Koštunica je na ključna mesta u vladi i državi stavio
korumpirane i nesposobne partijske birokrate koji su branili samo uske
partijske interese. Ne zaboravimo, da je u Koštuničinom kabinetu tajkunima
prodavan C market. Dakle, osnovno pitanja koje se postavlja i pred ovu novu
koaliciju je – koji je, gospodo, vaš koncept? Kao što znamo radikali niti imaju
nekakav koncept državnog i privrednog razvoja, niti imaju stručne i iskusne
ljude koji bi mogli da nose taj koncept. Socijaliste smo već imali na vlasti.
Odnosno, svi oni su se već obrukali na vlasti. Začarani krug vladavine istih se
nastavlja.
Sve u svemu, bilo kako bilo, država se nalazi pred ekonomskim kolapsom.
Koaliciju koja bi trebala da spreči ekonomski kolaps predvodi bivši premijer
koji je primenjivao pogubni neoliberalni koncept, radikali koji nemaju ni
koncept ni kadrove i socijalisti koji ne znaju šta ih je snašlo. Ovo je
tragična istina naše političke zbilje. Istina koju većina građana zna. .Šta će
se onda desiti, pitaju me zabrinuti građani.
Moje mišljenje je da moraju na vlast da dođu radikali i ova narodnjačko -
socijalistička koalicija. Tu kombinaciju nismo još oprobali. Ne mogu više
radikali da se kriju u opoziciji i da budu večito antiprotivni, nego moraju da
preuzmu svoj deo istorijske odgovornosti. Što pre tim bolje po demokratiju u
Srbiji. To tvrdim već godinama. Što pre dođu na vlast radikali, to će pre
pokazati da li su sposobni ili nisu sposobni da upravljaju državom. Znači, sve
je vrlo jednostavno. Građani zaista traže promene. Promene in nudi nova
koalicija. Ako to budu kozmetičke promene, tvrdim da ta koalicija neće trajati
duže od devet meseci. Ne samo što je krha sama koalicija, mala je razlika za
sigurnu većinu u parlamentu, nego zato što će ekonomske nevolje dovesti do
velikih socijalnih nemira u državi. Ponavljam, ako nova koalicija ne promeni
neoliberalni koncept imaćemo nove izbor ili do kraja godine ili početkom
naredne. Ni odugovlačenje oko sastavljanja vlade ne ide u prilog novoj
koaliciji, jer ih ekonomske nevolje već uveliko sustižu.
Mnogi me pitaju, šta treba ta nova vlada da uradi. Možda bi bilo mudrije da
ćutim i da čekam njihove prve poteze. Možda je bilo pametnije da nisam ni
pristao da Đinđića savetujem, pristao sam tek na njegovo svakodnevno
nagovaranje i uz pritisak prijatelja, nego sam trebao spokojno da čekam krah
jedne pogrešne koncepcije. Međutim, smatram da angažovani intelektualc ne sme
da ćuti i mora da krikne glasom pravednika. Iz tog razloga, ipak, radi
javnosti, izneću moje stručno mišljenje šta treba da uradi nova vlada.
Nije bitno koje je boje mačka, kaže mudri Konfučije, važno je da mačka lovi
miševe. Kina u praksi primenjuje ovu drevnu mudrost.
Dakle, nije bitno ko će sedeti u vladi, važno je da ta vlada prvo primeni
sledećih nekoliko poteza
1. Presek finansijskog i materijalnog stanja u državi i privredi – rok 15 dana,
2. Obaveštavanje građana o pravom stanju u državi i privredi – rok 7 dana,
3. Krivične prijave protiv političara, tajkuna i kriminalaca – rok 7 dana,
4. Hapšenje političara, tajkuna i kriminalaca koji su optuženi po zakonu – rok
30 dana,
5. Donošenje Zakona o nacionalizaciji imovine stečene na privilegijama,
korupciji i kriminalu – rok 15 dana,
6. Okupljanje stručnjaka iz zemlje i rasejanja bez obzira na stranačku
pripadnost – rok 10 dana,
7. Izrada državotvornog i nacionalnog Programa za spas Srbije – rok 21 dan,
8. Formiranje 2.000 menadžera za upravljanje privredom – rok 10 dana,
9. Angažovanje 1.000 stranih menadžera na procenat – rok 30 dana,
10. Usvajanje 200 sistemskih zakona usaglašenih sa EU – rok 30 dana,
11. Profesionalno angažovanje 200 stranih stručnjaka u sudstvu, tužilaštvu i
policiji,
12. Izrada Novoeg ekonomskog programa – rok 21 dan,
13. Program smanjivanja javne potrošnje – rok 7 dana,
14. Program smanjivanja poreza i doprinosa – rok 7 dana,
15. Program pokretanja privrede – rok 7 dana,
16. Program supstitucije uvoza – rok 7 dana,
17. Formiranje četri jake banke sa većinskim državnim kapitalom - rok 90 dana,
18. Formiranje Banke za razvoj - rok 30 dana,
19. Oslobađanje državnih medija partijskih uticaja – rok 7 dana,
20. Prezentacija novog koncepta stranim državama, bankarima, investitorima i
kompanijama - rok 90 dana.
Napomena: Svi ovi rokovi počinju od dana formiranja nove vlade i sve aktivnosti
se uporedno obavljaju.
Mišljenja sam da je ovo jedini put istinskih i korenitih promena. Ukoliko se to
ne desi, slede ubrzo novi izbori. Sve što sam ovde predložio neko mora da
sprovede. Ko to bude prvi uradio biće uspešan i narod će ga birati. Sve ovo što
sam ovde izneo ostaje kao opomena političkoj ludosti onih koji nisu shvatili
svoje mesto u istoriji. Da li će se ovo sprovesti? Da li će se istinski
preporod dogoditi? Moram da priznam, da nisam siguran. Političari su kvarljiva
roba. Vrlo loša iskustva imam sa političarima. Njihove partijske birokratije i
njihova pohlepa i sujeta mogu da ponovo presude. .Zato sam prilično oprezan.
Ali ono što mogu da obećam građanima, ukoliko ovi novi ne budu sprovodlili novi
ekonomski program i ne promene pogrešan koncept, nastaviću oštru kritiku
njihove vlasti. Do kada? Dok se ne pojave neki normalni političari koji će
objediniti sve vredne, poštene i stručne ljude i koji će nas izvesti iz ove
agonije. Izlaz postoji. Građani treba samo da prepoznaju kuda mora da se ide.
Tabloid <http://www.tabloid.co.yu> broj 155, 29. maj 2008.
http://www.dragas.biz/content/view/5683/69/
