Đorđe Vukadinović Koštuničin počasni krug?
1. Skupštinske bele noći
"Kažite nam šta se to dogodilo u međuvremenu i zašto ste preko noći promenili
mišljenje?" Ovo pitanje u različitim tonalitetima poslanici DSS-a neprestano su
tokom izbora Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine upućivali svojim
kolegama iz DS-a, optužujući ih da su, uoči Đurđevdana, pod "nečijim"
(podrazumevalo se čijim) spoljnim pritiskom odustali od već sklopljenog
dogovora i obnovili zahtev za kontrolom nad MUP-om i bezbednosnim strukturama.
Demokrate su pitanje uglavnom ignorisale, i odgovarale kontraoptužbama da ih je
"ucenjivač Koštunica" svo vreme obmanjivao, fingirao pregovore o vladi
demokratskog bloka, a iza leđa se tajno dogovarao sa radikalima.
Isto pitanje, samo tri dana kasnije, DSS-ovcima su postavljali radikali, a
narodnjaci, oličeni u šefu poslaničke grupe DSS-a Milošu Aligrudiću, nisu ni
pokušavali da im odgovore. Bled kao krpa, sa crvenim pečatima na licu, poput
nokautiranog boksera koji više i ne pokušava da se brani i jedinu nadu polaže u
spasonosni udarac gonga, Aligrudić je mučenički primao udarce koji nisu bili
namenjeni njemu i koje on, iako formalno glavni akter, zapravo nije skrivio.
Osim što je izgleda u jednom trenutku preozbiljno shvatio nalog iz Nemanjine,
pa u izvršavanje tog naloga i obračun sa "žutima" uneo malo više ličnog žara i
dugo zatomljene frustracije. (Kroz sličnog toplog zeca 15. maja, nakon svog
skupštinskog ekspozea, provučen je i Vojislav Koštunica, ali tada je već stvar
bila utanačena i vremenski oročena, te je sve manje-više ličilo na jedan
uigrani parlamentarni ritual, u kojem su radikali i LDP-ovci ipak bili svesni
prostornih i vremenskih granica do kojih mogu ići u svom seirenju i
pravedničkom gnevu.)
Niko zaista nije sasvim siguran šta se to po kuloarima i katakombama srpske
politike događalo u tih nekoliko majskih dana pre i posle Đurđevdana, i kako je
došlo do toga da stranka koja je do tada držala praktično sve konce u rukama, u
toku samo jedne noći proćerda gotovo sav politički i moralni kapital. ("Kao
pijani kockar", što jedne burne paljanske noći reče Milošević rukovodstvu
bosanskih Srba.) Ne, nije to samo puka znatiželja, ili akademsko pitanje koje,
eto, treba prepustiti budućim istoričarima i memoaristima. Naprotiv. Usudio bih
se reći da sve dok ova dilema ne bude koliko-toliko otklonjena neće biti moguće
dati ni pouzdan odgovor na pitanje kuda to Srbija ide i ko to njome zaista
vlada.
2. Ptica u zlatnom kavezu
Koalicione vlade su uvek manje ili više "neprincipijelne", i ulaskom u njih
stranke uvek rizikuju gubitak jednog dela svojih nezadovoljnih birača. Zato se
svi trude da koalicije budu što „prirodnije“, a da se eventualni gubici
amortizuju što racionalnijim obrazloženjem i kompenzuju dobijenim udelom u
vlasti. No, srpska politička istorija poslednje decenije, kao i rezultati
januarskih izbora, učinili su to da u Srbiji naprosto nije bilo moguće
napraviti vladajuću koaliciju koja bi bila makar onoliko koherentna koliko je
bila ona (DSS, G17, SPO/NS) koja je poslednje tri godine vladala Srbijom – a i
ona je, sećamo se, bila praćena ozbiljnim osipanjem glasova svih članica na
lokalnim i predsedničkim izborima 2004. godine. Prošlu vladu su pravile stranke
koje su bile opozicija tada vladajućem D(O)S-u, i to im je, uz sve razlike, bio
zajednički imenitelj. Sada je, pak, svaka kombinacija morala biti više ili
manje nasilna i „veštačka“ – DSS se svojom politikom i retorikom već uveliko
udaljio od tzv. demokratskog bloka, ali je mentalno još uvek ostao dalek
„rešešeljizovanim“ radikalima – ali su događaji iz prve majske dekade učinili
to da na kraju sve postane gotovo groteskno.
Ne treba se zavaravati. Nije istina da je tako i drugde i da je ono što smo tih
dana gledali, tobože, normalna stvar u demokratskim društvima. Nigde u tzv.
demokratskom svetu nisu mogući baš toliki zaokreti, a pogotovo ne u tako
kratkom vremenu. U tih nekoliko majskih dana odigrala se, zapravo, dvostruka
"pokazna vežba". Koštunica je pokazao šta može i da neka varijanta njegovog
dila sa radikalima nije bila samo prazna pretnja, ali su i njemu pokazali.
Legenda koja ovih dana kruži među članovima i simpatizerima narodnjačke
koalicije i služi im kao neka vrsta racionalizacije, utehe i samoopravdanja
veli da je "šef" u ta dva dana bio izložen strahovitom pritisku i pretnjama
koje su išle možda sve do fizičkih, ali svakako uključivale ekspresno priznanje
kosovske nezavisnosti, prekid svih pregovora sa EU i opštu unutrašnju
destabilizaciju, čiji obrisi su se, uostalom, već mogli videti između tog
ponedeljka i srede. Pritisak je, navodno, bio strašan – i Koštunica je prvi
trepnuo. I, takoreći, preko noći ostao bez većeg dela svog političkog uticaja i
kredibiliteta.
Manje romantizovana interpretacija veli da se Koštunica naprosto preigrao, ili
slomio pod pritiskom Solane, poslovnih krugova i dela svog okruženja. Ili
jednostavno zadovoljio time što je, formalno gledano, isterao svoje, prinudio
DS i zainteresovane u Evropskoj Uniji da prihvate Jočića na čelu MUP-a – i još
pride trampio nezahvalnu poljoprivredu za atraktivno ministarstvo energetike.
No, slaba je to uteha za doživljenu političku bruku sa izborom, a potom
ekspresnim opozivom Nikolića, za dugoročnu kompromitaciju politike „trećeg
puta“, za stid i nelagodu koji su ovih dana prilično masovni među poslanicima,
simpatizerima i aktivistima DSS-a, nezavisno od toga da li su skloniji
„demokratskom“ ili „srpskom“ delu imena svoje stranke. Razume se, vreme, vlast
i sve ono što uz nju ide, mogu izlečiti mnoge rane, ali teško da DSS-u mogu
lako povratiti izgubljenu politiku – pogotovo ako jednoga dana Kosovo, na ovaj
ili onaj način, bude skinuto sa liste nacionalnih prioriteta.
Čak i pod pretpostavkom da u onoj prvoj, apokaliptičnoj verziji razloga
DSS-ovog dvostrukog zaokreta ima više istine nego racionalizacije opet nema
dovoljno opravdanja za taj nedosledni i nedostojni luping. Sve i da je bilo
tako, sve i da je zaista bio izložen opisanoj ili nekoj sličnoj uceni,
Koštuničina dužnost je bila da o tim pritiscima obavesti javnost. Pri tome,
naravno, nije najveći problem to što je napravljena vlada u ovom, uostalom, od
početka očekivanom i najavljivanom sastavu. Nije najgore ni to što su
formiranje vlade pratile teške svađe, ružne scene, uzajamne pretnje i
neprincipijlne nagodbe sa svih strana. Problem je što je sve to delovalo tako
ogoljeno, što se zbivalo pod svetlom reflektora i u ciglo nekoliko dana.
Prevelika je to akrobacija – čak i za srpske političke prilike. A pogotovo
prevelika za DSS, njegov imidž i njegove glasače.
Posebna stavka u čitavoj ovoj priči jesu mediji i analitičari koji, Koštunici i
DSS-u uglavnom hronično neskloni, ovaj put ne samo da su propustili priliku da
ih stave na stub srama, nego su čak i hvalili Koštuničin „pragmatizam“ i „vešt
manevar“ sa Nikolićem. A što se, opet, teško može tumačiti drugačije nego kao,
ili veliko nerazumevanje, ili veliki cinizam (po principu – „sam pao, sam se
ubio“ i „sve je dobro što se dobro svrši“). U svakom slučaju, za manje od
nedelju dana Koštunica je dva puta prešao svoj Rubikon, ali zbog toga nipošto
nije postao dvostruki Cezar. Naprotiv. Koštunica do kraja mandata (p)ostaje
talac u zlatnom kavezu, iz koga se teško može izvući sem da, što reče jedan
duhoviti kolega, lično ne raspori Murata na polju Kosovu.
U situaciji u kojoj, lično i politički, gotovo nije mogao da izgubi ma za koju
god da se opciju opredelio on je uspeo da objedini loše aspekte oba rešenja.
Verovatno će dvorski hagiografi to predstaviti drugačije, ali gotovo da nema
sumnje da je za Koštunicu i njegovu stranku ovo bila pirova pobeda i dugoročno
najlošiji ishod – mada za Srbiju na kraju možda i ne mora ispasti loše.
Zakazali svadbu, odbegli, pa se vratili. Udavača koja je ne samo do kraja
držala u neizvesnosti i flertovala sa oba svoja udvarača – što je, u principu,
legitimno, i u politici se zove "velik koalicioni kapacitet" – nego se,
izgleda, obojici i obećala. I ozbiljno kompromitovala ne samo svoj „dobar
glas“, već i čitavo svoje političko nasledstvo. U suštini, pošteno govoreći,
teško je videti šta to u perspektivi još ostaje kao mogući specifični sadržaj
politike DSS-a. Ukoliko istraju na trenutnom kursu, u najboljem slučaju, smeši
im se status desne frakcije unutar DS. A, s druge strane, ako jednom čak i
požele da izađu iz ovog kola u koje su se uhvatili, teško da će imati gde da
odu, preti im marginalizacija i medijska satanizacija koja ih je ovoga puta
mimoišla. A u obe varijante, ne gine im osipanje i čerupanje glasačačkog tela.
Zapravo, možda se upravo u toj jednoj stvari Koštunica pokazao kao najsličniji
Miloševiću. Obojica su naime bili tvorci, apsolutni gospodari i, na koncu,
praktično najveći grobari sopstvenih stranaka.
3. Inzagi ili Forest
Sistematsko potcenjivanje Borisa Tadića i njegovih političkih i intelektualnih
kvaliteta jedan je od omiljenijih sportova u u srpskoj čaršiji i jedna od
retkih stvari oko koje manje-više postoji apsolutni konsenzus između
"nacionalnog" i "reformskog" dela srpske javnosti. Od "političke barbike" do
"političke krpe" i "Foresta Gampa" srpske političke scene, uključujući i brojne
karikaturiste, gotovo uvek je produkovana jedna te ista slika – infantilnog
lepotana zaljubljenog u sopstveni lik u ogledalu. Međutim, ako mu glave ne dođu
mangupi iz sopstvenih redova, odnosno interesni lobiji i stranački baroni
skloni da zaborave kako i zahvaljujući kome su se našli tu gde jesu, Tadić bi
iz čitave ove priče oko vlade lako mogao da izađe kao pobednik. (A da je uspeo
da se izbori za kvalitetniju kadrovsku popunu nekolicine dobijenih resora,
njegov uspeh bi bio gotovo apsolutan.)
Premda se praktično svo vreme pregovora nalazio u defanzivi, neprestano izložen
kritikama uticajnog ekstremnog krila građanističke javnosti zbog svoje,
navodno, prevelike popustljivosti i prihvatanja Koštunice za premijera, Tadić
se pokazao kao bolji i taktičar i strateg od većine onih koji su ga
potcenjivali. Pokazalo se da je on bolje od mnogih spoljnih i unutrašnjih
posmatrača sagledavao realnu opasnost, odnosno mogućnost Koštuničinog dogovora
sa radikalima i shvatio da bi, ako previše zateže, lako mogao ostati kratkih
rukava. U neko doba, zamalo prekasno, to je shvatio i Solana, a valjda i drugi
koji su Tadiću svo vreme zviždali sa tribina i optuživali ga zbog toga što se,
eto, „dogovara sa Koštunicom, umesto da sa LDP-om napravi manjinsku vladu“
(Biljana Srbljanović). Zbilja, kuda to odjednom nestadoše čete komentatora i
analitičara koji su do juče grmeli protiv "izneveravanja volje naroda", a
predlog da Koštunica bude mandatar poredili sa krađom izbora i proglašavali za
pokušaj "ukidanja parlamentarne demokratije"?
Teško da će ovi krugovi Tadiću i sada odati priznanje. Što iz zavisti, što iz
gluposti i ideološke ostrašćenosti, verovatno će i ovaj Tadićev uspeh opet biti
bagatelisan, ili tretiran kao puka "slučajnost" i srećan "sticaj okolnosti".
Međutim, previše je u njegovoj biografiji tih "slučajnosti" i, pošteno
govoreći, moralo bi se reći da Tadić danas mnogo više podseća na Filipa
Inzagija (stariji čitaoci će se možda prisetiti i Gerda Milera) nego na maločas
pomenutog Foresta. Naime, i čuvenom Pipu su tokom čitave karijere stručnjaci
neprestano osporavali umeće, govorili da ima slabu tehniku i slab šut, a
njegove golove otpisivali na "slučajnost" i "sreću". Ali se, tokom godina, te
sreće toliko nakupilo, da su konačno, posle finalnog trijumfa nad Liverpulom, i
najveći kritičari morali da skinu kapu i priznaju klasu omalenom Milanovom
centarforu. Tadić je, razume se, u svom fahu još daleko od bilo kakve "lige
šampiona", ali je takođe već prikupio dosta tih, navodno, "srećnih pogodaka",
što ne može biti sasvim slučajno i ne sme biti potcenjeno – čak i ako ima
istine u tvrdnjama da su bar neki od tih golova (kao i kod Pipa, uostalom)
postignuti iz sumnjivih situacija, često iz ofsajda, ramenom ili rukom, i uz
povremeno jasnu naklonost kako domaćih, tako i međunarodnih sudija. Godinama ga
gotovo niko nije ozbiljno shvatao, ali je on nekako neupadljivo uvek bio tu
negde, blizu gola, pomalo trapav, ali baš tako da ga "pogodi lopta". I, što je
u politici još važnije nego u fudbalu, sa, čini se, urođenim "osećajem za
prostor", tj. njuhom da se se ne nađe tamo (Kula, Šilerova i druge
"nedozvoljene situacije") gde nipošto ne bi trebalo biti.
U nekoj politički sređenoj zemlji, sa rešenim vitalnim problemima i većinski
ženskim biračkim telom, Tadić bi bio savršen kandidat i favorit na svakom
izboru. Ovde će, međutim, morati da se barem još jednom dobro oznoji u teškom
duelu sa Tomom Nikolićem, kojeg je, zapravo, svojim nespretnim manevrisanjem,
upravo Koštunica podigao iz političke letargije i ponovo učinio ozbiljnim
predsedničkim kandidatom. Tadić se danas nalazi u situaciji koja je donekle
slična onoj kojoj je nekada bio Koštunica – stešnjen između dve političke vatre
i dva nepomirljiva bloka – ali, barem za sada, dobrom stranačkom organizacijom
i još boljim marketingom, uspešno kompenzuje odsustvo jasnije profilisane
političke strategije. Sve u svemu, ukoliko nekako uspe da dezaktivira
eksplozivni naboj kosovskog problema koji truje i ekstremizuje političku scenu,
i ukoliko se oslobodi čudne navike da se previše srdačno grli i prijateljski
osmehuje svakom zapadnom diplomati u trenutku dok mu ovaj objašnjava kako i
zašto Kosovo treba da bude nezavisno, Tadićevo mesto u centru srpske politike
biće zagarantovano. Pogotovo sada, kada mu je u tom poslu i Koštunica postao
više ili manje dobrovoljni saveznik.
4. Posle svega
Dobro je što će ova vlada, a za razliku od one prve Koštuničine, bar izvesno
vreme biti na medijskoj poštedi, i što će imati realnu priliku da pokaže šta
može i da li je sposobna da sanira i prevlada traume koje su pratile njen
porođaj. Ako ne uspeju, barem neće moći da krive nikog drugog. Loše je to što
će, posle svega što je pratilo formiranje ove vlade, ionako nisko poverenje
građana u politiku i političare biti još više srozano. Apatija, rezignacija i
masovan gubitak interesovanja za politička zbivanja biće svakako prva
posledica, a druga je neminovna radikalizacija radikala i nova polarizacija
političke scene, koja je u proteklom periodu sa više ili manje uspeha
amortizovana Koštuničinom srednjom linijom. Dobro je što će Tadić i Koštunica,
odnosno demokrate i narodnjaci (kao i u čitavoj priči pomalo skrajnuti, ali
nezaobilazni Dinkić) morati bar da pokušaju da deluju kao tim. A loše što u tom
prisilnom savezu nema ni trunke međusobne simpatije, ni iskrenosti, ni
poverenja.
Doduše, nije sasvim isključena teorijska mogućnost da će „ljubav doći kasnije“,
makar i kao posledica straha od prevremenih izbora i želje da pre tog
neprijatnog suočavanja sa glasačkim kutijama naprave bar neki rezultat na
širokom frontu od Kosova do Evropske Unije. Najzad, ali nipošto najmanje važno,
svi oni faktori, od Solane do domaćih finansijskih moćnika, odnosno, svi oni
koji su u dramatičnim danima oko Đurđevdana sastavili ovu vladu verovatno će i
sa svoje strane gledati da učine nešto – a videli smo da mogu da učine dosta
toga – da ovom svom čedu olakšaju život i produže vek. A od toga bi onda i za
državu moglo biti neke vajde – upravo se najavljuje odlaganje kosovske
rezolucije u Savetu Bezbednosti i teatralno obnavljaju pregovori o
pridruživanju EU – a, posredno, onda valjda i neke koristi za sve nas. Ukoliko
se to zbilja dogodi, to jest, ukoliko se sve ne završi samo na još jednoj
jeftinoj manifestaciji međunarodne "dobre volje" i "evropske budućnosti" za
Srbiju; ukoliko spoljni pritisak malo popusti, a unutrašnja situacija se
stabilizuje; ukoliko se oslabljenom Koštunici na umereno nacionalnom centru
istinski, a ne samo iz političko-markentinških razloga, pridruži jedan
relativno inovirani i „dečedizovani“ DS... U tom slučaju možda čitav ovaj
Koštuničin manevar – bez obzira da li je u pitanju bila svesna žrtva, gruba
greška ili cinična kalkulacija – uopšte neće biti tako uzaludan i besmislen kao
što verovatno jeste i kao što trenutno izgleda.
(kraća verzija ovog teksta objavljena je u NIN-u, od 31.05.07.)
Copyright by NSPM
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_djv_nin_bele_noci.htm
image001.png
Description: Binary data
