ODBRANA I POSLEDNJI DANI
Bol za izgubljenim predsednikom cini se da je veci i iskreniji kod SPS za
Miloševicem, iako ni tamo nije neki narociti, nego što je to kod Tadica za
Ðindicem. Eto vam nove paralele u srpskoj politici, koja tako mnogo govori,
i to baš o svemu i svima! A ona prava bol bice vidljiva vec s jeseni, kada
na red dode izglasavanje restriktivnog budžeta i stezanje monetarne
politike, kada ce ta bol opet biti direktno i prvenstveno isporucena
najsiromašnijim gradanima Srbije, dakle ogromnoj vecini. Svako ima svoju
bol.
Piše: Nenad Prokic
Naslov ovog teksta je parafraza onog albuma Idola, koji se na folirantski
nacin nešto, kao, bavio pravoslavljem i koji je 1986. godine proglašen za
najbolju plocu YU rocka, sve skupa sa svojim numerama Rusija i Nebeska tema.
Prevarivši sve u bivšoj državi, taj muzicki napor kasnije je utro put svim
buducim lažnim pravoslavcima i tobožnjim nacionalistima, ciji je najveci
dokaz bezgranicne i vizantijski plave navodne vere, obicno bio predstavljen
drvenim krstom ispod retrovizora polovnih zapadnih automobila, koji su se
drmusali putevima jedne sasvim nesrecne zemlje. Ujedno je, kao prototip svih
buducih foliranja, taj muzicki napor postavio granice onih tipicno lažnih
patriotskih zanosa, kojih se nismo ratosiljali ni danas.
Iza tog lažnog muzickog pokušaja pojavili su se, kao jedna ljudska i
endemska podvrsta, neki Beogradani bez uverenja, morala i elementarne
društvene svesti. Kao što iza te muzike nije stajalo ništa, tako ni danas
iza njihovih akcija u srpskom društvu, bilo da je rec o koalicionom
pravljenju vlade, ustava ili komercijalnog spota za tampone i uloške, ne
stoji ama baš ništa. Ili stoji nešto što je laž, uglavnom nasledena od
njihovih beogradskih dobro situiranih oceva, koja se – tako dobro usvojena –
kasnije pojavila prvo u muzici, zatim, odmah, opet u politici. Sinovi su
postali uspešni direktori pozorišta, koji nisu znali tacno u kojem je veku
roden Šekspir, postali su i autori muzike koja je imala uzor u pravoslavlju
a da nisu znali u kojem je veku delovao sveti Sava, pa su postali i
predsednici partija, cak i države koja nema pojma šta joj se dešava, gde su
joj granice, ko su joj prijatelji, ni kakva je buducnost ceka. A na izgled,
bili su to fini i lepo vaspitani momci. Ovoga puta nisu montanjari zapržili
corbu. Ljudi sa planinskih venaca, koji su svakih pedeset godina silazili u
gradove i od ulica pravili njive, i koje je samo Julije Cezar uspeo tako da
smiri da dvesta godina nisu puštali ni glasa od sebe – vekovima su
proglašavani za kapitalne protivnike gradanstva u Srbiji. Gotovo je: gradovi
više ne rastu, nema više silazaka sa planina u gradove. Ovoga puta
gradanstvo u Srbiji je dobilo svoju petu kolonu. Svi ti mladici o kojima sve
ovo pišem, verovali ili ne, trenutno su najveci neprijatelji gradanske i
evropske Srbije. Zašto? Mislim da i oni sami to ne znaju, a i da znaju, bilo
bi ih baš mnogo briga.
U takvom nepoštenom neznanju mogucno je poistovetiti nespojive bolove, kao
i one za Miloševicem i Ðindicem. U tim nespojivim bolovima pomešali su se
pragmaticnost, sebicnost, sujeta, glupost, nepoštenje, koristoljublje,
tobožnje pravoslavlje i lažni patriotizam, pa zatim i razgovori sa tatom,
igranje na stolu u kafani, pevanje na predizbornim mitinzima i sva ta loša
muzika, koja nam se olupala o glavu.
*Tekst posvecujem neumrlom Šabanu Bajramovicu, kojeg je cela ta sjebana
Srbija pustila da umre kao pas, samo zato što je, od pocetka do kraja,
beskrajno iskreno, koristio svoj beskrajni talenat.
<http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r1/g2008/m06/y165173384247801388.jpg>
http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r1/g2008/m06/y165173384247801388.jpg
http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=14500
<<image001.jpg>>
