Kako razumeti Lisabonski sporazum?
Autor Aleksandar Brkić
Friday, 20 June 2008
„...ministar finansija (...) upozorio je da bi odbijanje (...) sporazuma (...)
bilo korak u izolaciju...“ „...ministar pravde upozorio je da bi „ne“ (...)
sporazumu moglo da (...) nanese štetu budućem zapošljavanju... On je rekao da
bi bilo koji negativan stav prema Evropi koji bi došao odavde mogao da odvrati
potencijalne investitore...“
Francuski ministar spoljnih poslova, Bernar Kušner, upozorio je narod (...) da
će „kazniti sam sebe“ ukoliko odbije (...) sprorazum...
Ako vam se čini da ste argumente već čuli, retorika vam deluje poznato i sasvim
ste sigurni da se radi o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, moramo vas
razočarati. Lakune u tekstu biće pravilno popunjene ako umesto reči „srpski
ministar“ upotrebite reč „irski“; „sporazum“ shvatite kao „Lisabonski sporazum“
o reformama u EU, a umesto Beograda skoknete u Dablin. Prst na okidaču
„ekonomije“ uperen u čelo prosečnog glasača i „uzmi ili umri“ papir na stolu
nije samo domaći specijalitet, već standardna terapija u tretiranju svih oblika
insuficijencije evroentuzijazma.
Panika u Briselu i paket iz Irske sa jasnim „ne“ na poleđini, pokazali su da
pretnje, bar u slučaju ostrvske demokratije, nisu dale rezultate. Svako
traženje razloga za odbijanje sporazuma, bez uvida u način na koji se donose
odluke u okviru EU, osuđeno je na lutanje i mrak neznanja. Sa druge strane
podsećanje na „proces“ ubeđivanja Iraca, zašto se Lisabonu ne sme reći „ne“,
predstavlja najsigurniji put kojim se stiže do odgovora.
Kolebljivo opredeljenje irskih glasača pred prošli referendum o Lisabonskom
sporazumu bilo je dovoljan razlog da se pozove „doktor“ koji će malevolentog
nosioca glasačkog prava uveriti kako odustajanje od dalje terapije može biti
fatalno i kako ona samo što nije počela da daje rezultate. Iako je Lisabonski
sporazum sa država članica preneo na Brisel mnoga ustavna ovlašćenja, političke
elite ostalih zemalja Evropske unije smatrale su da je referendum nepotreban.
Tako je odlučeno da se kocka baci samo u Irskoj. O daljoj sudbini Unije od 300
miliona ljudi odlučilo je 3 miliona irskih glasača, što naravno nije ni u
kakvoj vezi sa demokratskim „deficitom“, nego je navodno opravdano pokušajem da
se proces odlučivanja ubrza, a institucije učine „efikasnijima“. Irska
politička klasa, koja je kušala plodove sa briselskog drveta „privilegija“ i
„ovlašćenja“, ozbiljno je shvatila svoju obavezu da pogura lisabonsku agendu,
kada je već sebi dozvolila luksuz „populizma“. Ovoga puta njihove izjave
prenosimo u integralnom obliku.
„...ministar finansija, Brajan Lenihan, upozorio je da bi odbijanje Lisabonskog
sporazuma u njegovoj zemlji 12. juna bilo korak u izolaciju...“ ( Parlament
magazin 5. 15. 2008.)
„...ministar pravde, Dermot Aheren, upozorio je da bi „ne“ Lisabonskom
sporazumu moglo naneti štetu budućem zapošljavanju u Irskoj... On je rekao da
bi bilo koji negativan stav prema Evropi koji bi došao odavde mogao da odvrati
potencijalne investitore...“ (pres konferencija u Dablinu 5. 6. 2008.)
U Uniji, koja je utemljena na ekonomskim sporazumima i trgovačkim ugovorima,
više nego na tradiciji i kulturi, jedini argumenti kojim možete da motivišete
glasača jeste „novac“, kod većine obračunat u formi plate, a kod srećnijih u
formi profita. Međutim, u debatu o tome sa koliko će nula ispred magične oznake
€ biti ispisano referendumsko „da“, odnosno „ne“ – niko od evrokrata u Irskoj
nije hteo da se upusti. Deo misterije, u nastupu iskrenosti, razrešio je irski
predstavnik u Evropskoj komisiji Čarli Mekrivi, priznavši da veći deo lokalnih
zagovornika reformi u EU zapravo nikada nije pročitao Lisabonski sporazum,
ponosno dodajući kako ne očekuje da bi „ijedna razborita i normalna osoba“ bila
u stanju da ga pročita ( Dojče vele 24.5.2008).
„ Pretpostavio bih da u populaciji Irske, koja broji 4,2 miliona ljudi, nema
250 osoba koje su pročitale sporazum od korica do korica. Povrh toga,
pretpostavljam da ni deset odsto od tih 250 ljudi neće razumeti sve sekcije i
podsekcije“, dodao je Mekrivi u intervjuu koji je preneo EUobserver.
Da su fondovi i subvencije iz Brisela potrošeni, a da se nove subvencije ne
očekuju, pokazala je bledunjava kampanja za irsko „da“, koja je umesto
argumenata mogla da ponudi samo standardne marketinške trikove kojima se inače
prodaje farba za kosu, hrana za pse ili usluga hiruškog uvećanja „fizičkih
nedostaka“. Cinici su propustili da primete kako je glas za „Lisabonski
sporazum“ siguran znak sumnje u sopstvenu muškost, koja, eto, bez pomoći
Brisela ne može da ispuni ni osnovnu bračnu dužnost.
Nedostatak čvrstih razloga za „pristajanje“ prikriven je frazama koje se
koriste u slučaju kada „nagrada“ nije ni predviđena.
Argumenti kao što su „poboljšanje položaja“ i „snažniji glas u bolje
organizovanoj strukturi“ ne motivišu jednako snažno kao: „dobićemo puno novca
kroz Zajedničku poljoprivrenu politiku“ ili „dobićemo puno novca iz Fondova za
strukturna prilagođavanja“ primetio je i sam Čarli Mekrivi u već pomenutom
intervjuu Euobserveru.
Nešto direktniji u obraćanju glasačima bio je lično francuski ministar spoljnih
poslova, Bernard Kušner, izjavivši bez uvijanja da će Irska u slučaju odbijanja
„platiti visoku cenu“ i „da bi bilo veoma neugodno ukoliko ne bi mogli računati
na Irce, koji su za sebe izdvojili dobar deo evropskog novca“ (Frans 24
11.6.2008). Najdalje je otišao Fajnenšel tajms (9.6.2008), koji se u uvodnom
članku pita kako „Irska može da bude tako očigledno nezahvalna“ uz otvorenu
pretnju da: „nema besplatnog glasa „ne““.
Odsustvo razumevanja za poruke koje su pokazali irski birači nije toliko bilo
motivisano ni anemičnom propagandom, ni prkosom spram pretnji, koliko jasnom
računicom. Najjači argument glasu „ne“ za Lisabonski sporazum dao je zapravo
Evropski sud pravde svojom odlukom u slučaju „Laval“ u decembru 2007. godine,
koja je time postala obavezujuća za sve države članice. Do spora u kom je
Evropski sud pravde odredio „granicu“ prava građana Evropske unije došlo je
kada je litvanska građevinska firma „Laval“ bila agnažova na adaptaciji škole u
švedskom gradiću Vahlomu. Pošto je litvanski izvođač radova odbio da potpiše
kolektivni ugovor, kojim se u Švedskoj garantuje minimalna zarada, slučaj je
dospeo na Evropski sud pravde. Presuda Evropskog suda pravde, u korist
dampinških cena litvanske firme, obrazložena je tvrdnjom da pravo na štrajk i
sindikalno udruživanje jeste fundamentalno pravo, ali da se iznad njega ipak
nalazi pravo na slobodan protok roba, usluga i kapitala među zemljama
članicama. Na osnovu te odluke, prosečan nosilac irskog glasačkog prava izgubio
je mogućnost da odbrani cenu svog sve jeftinijeg rada. Od političkog bića, koje
odlučuje o svojoj sudbini, irski glasač je tako sveden na običnu robu, o kojoj
odlučuje zajedničko tržište radne snage.
Za razliku od prolisabonskih poruka, razlozi za „ne“ bili su mnogo
argumentovaniji i pogodili su tačno u cilj. Nejasna obećanja o „boljoj
strukturi“ i „većoj efikasnosti institucija“ i svakodnevni pad standarda usled
žestoke konkurencije radnika iz istočnoevropskih zemalja nisu ostavili puno
izbora glasaču, ma koliko njegova odluka izgledala „nezahvalna“.
Pitanje koje Lisabonski sporazum ponovo pokreće glasi: ko je zapravo dobitnik
zajedničkog tržišta? Ako Irci na tržištu radne snage treba da plate cenu, onda
novoprimljene članice verovatno treba da računaju na rast zarade. Međutim,
slučaj „Laval“ pokazao je da istočnoevropske zemlje jedino mogu da račanaju na
rast konkurentnosti, ali ne i na rast zarade. Manje dnevnice za Irce ne znače i
više novca za Litvance. Povećanje broja radne snage na tržištu vodi manjoj ceni
za njen rad, neumoljiva je logika. Ono što prosečnom evroentuzijasti redovno
promiče jeste to da će sa planiranim ulaskom 70 milona turskih radnika u EU i
porastom broja imigranata iz severne Afrike čak i cena litvanske nadnice
postati neodrživo visoka. To što su Irci shodno visini svog standarda već
shvatili kuda vodi „jedinstveno tržište“, ne oslobađa Litvance, kao i mnoge
druge, obaveze da nauče tu lekciju.
Oštra podela, sa jedne strane, na briselske evrkorate i interes krupnog
kapital, večito gladnog jeftninije radne snage, i brojno glasačko telo, koje u
okvirima nacionalnih država pokušava da zaštiti ostatke svoje političke i
građanske suverenosti – osnovni su razlog zašto je referendum kao
najdemokratskiji oblik odlučivanja proglašen za nepoželjan. Ako većini
dozvolite da kaže ono što misli, tada možete da čujete i „ne“. Ukoliko mislite
da su ocene preoštre, slobodno ih uporedite sa onim što se moglo čuti u
Evropskom parlamentu.
„Svedoci smo početka otvoreno nečasnog predsedavanja, koje ne samo da oživljava
evropski ustav nego to radi na način kojim će izbeći referendume u ključnim
državama članicama. To nije samo uvreda Francuzima i Holanđanima, već klasični
primer novog fenomena, koji jutros viđam posvuda – klasični primer evropskog
nacionalizma , gde vi nikada ne prihvate „ne“ kao odgovor . (Engleski poslanik
Najdžel Faradž u obraćanju Evropskom parlamenutu, tokom nemačkog predsedavanja
Evropskom unijom. 2007. godine.)
Reči engleskog poslanika potvrdio je lično Predsednik Evropske komisije Žoze
Manuel Barozo izjavom da članice Evropske unije treba da nastave sa
ratifikovanjem Lisabonskog sporazuma, uprkos tome što je odbačen na referendumu
u Irskoj.
„Smatram da je sporazum živ i da sada treba da pokušamo da pronađemo rešenje“ ,
rekao je Barozo na konferenciji za štampu u Briselu dan posle saopštavanja
rezultata, poručivši tako javnosti, da klasa evrokrata nema nameru da se
zamajava sa mišljenjem građana, pa makar ono bilo izraženo referendumom. Pošto
glasanje ne služi ničemu, osim što s vremena na vreme dovede u nepriliku nekog
od evropskih žvaničnika, treba ga odložiti u muzej dragih, ali ipak
„nepraktičnih“ političkih mehanizama. Ako briselski „ perpetuum mobile“ , koji
je davno postao sam sebi svrha, nisu zaustavili ni francuski, ni holandski
referendum nemamo razloga da verujemo da će to uspeti Ircima.
Deo teksta u kom se po običaju nalazi zaključak, prepustićemo još jednom
poslaniku Nezavisne britansk partije, Najdželu Faradžu:
Ono što je Evropski parlament danas započeo ovom debatom nije ništa drugo do
izvođenje masivne prevare. Govori se gomila laži i govore se jer vi ne želite
da narodi Evrope imaju referendume, koje ste im obećali! To je nametanje volje
političke klase nad građanskom. Svi znamo istinu! Lisabonski sporazum je isto
što i evropski ustav! Tačno ista ovlaštenja. Tačno isti broj odustajanja od
prava veta! Praktično su isti u svakom pogledu! Ustavan je, jer daje Evropskoj
uniji pun zakonski karakter, ali što je još gore, daje ovlaštenje da sama sebi
dodaje amandmane bez ikakvih međudržavnih konferencija. Daje Evropskoj uniji
ovlaštenje da kroji zakone nad svakim aspektom naših života! No, govore mi da
ne bih trebalo da brinem zbog toga, jer su odustali od zastave i himne. Pa onda
povucite onu drugu, „crvenu“. To je besmislica! Sve je to deo laži! Istina je
da ste prevelike kukavice kako biste imali referendum! Ne želite čuti glas
naroda i sada se služite totalitarističkim sredstvima kako bi progurali ovaj
Ugovor! Čuli smo Denija Kejbendea kako govori da su oni koji se opiru ovom
ugovoru mentalno bolesni! Čuli smo g. Šulca kako govori da se mi koji se bunimo
protiv očitog nepoštovanja ovog projekta ponašamo kao nacisti tokom 1930! E,
pa, ja mislim da će prosečni, pošteni građanin Evrope razaznati sam ko su
ekstremisti! I moramo reći da želimo narodu Irske, želimo onima koji veruju u
demoktatiju uspeh za nekoliko meseci. Nadam se da će poslati jedno veliko,
odzvanjajuće NE! I nadam se da će se glas naroda Evrope čuti, a ne samo vi -
politička klasa. I možete biti samozadovoljni danas, ali prezir prema vama
raste! (Najdžel Faradž u obraćanju Evropskom parlamentu tokom glasanja o
Vigo-Korbe amandmanu, koji podržava izveštaj o Lisabonskom sporazumu.
20.2.2008. godine.)
RTV Vojvodina <http://www.rtv.co.yu>
NSPM <http://www.nspm.org.yu>
