Љубинка Милинчић Кад се велики свађају
Зашто је забрана увоза грузијских вина изазвала у свету више одијума него бомбардовање Југославије Тбилиси: разлози за оптужбе Сећа ли се данас неко „малене, зелене, идиличне оазе” коју угрожава велика и зла Србија. Тако су, отприлике, гласиле речи Вацлава Хавела, давних деведесетих година прошлог века, а оаза је била Словенија која је, пре него што се отцепила од Југославије, годинама припремала медијски терен на Западу. Како се то завршило, сви знамо. Нешто слично данас раде и Украјина и Грузија да би ушле у НАТО. Знају оне јако добро да у конфликту са далеко моћнијом Русијом немају никакве шансе, али изазивајући сталне ексцесе стварају медијску слику да су угрожене, управо зато што су мале и слабије. Оптерећене сећањем на прошлост (заједничку), уверене да им је пут на Запад једини пут у благостање, оне журе да што пре раскину све везе са „великим братом”, користећи, при томе, све бенефиције тог сродства – јевтин гас, бесцаринску трговину, безвизни режим и радна места за оне које саме не могу да запосле. У замену нуде – оптужбе за геноцид, „голодомор”, за отимање територије, и још гомилу других које би се на суду лако обарале, али одлично служе за стварање јавног мнења на Западу, у медијима у којима и даље влада подела на Исток и Запад, зле Русе и богате Американце, комунисте који на сваком кораку шпијунирају странце... То што је Русија одавно капиталистичка земља, пуна странаца који у њој раде и зарађују огроман новац, не мења ствар. Запад би хтео још више, да учествује у експлоатацији руских богатстава, а ако је могуће и да исправи, како рече Мадлен Олбрајт, „неправду” да се толико богатство налази на територији једне земље... Али да се вратимо Украјини и Грузији. Шта је циљ толике хистерије? Обе државе знају да Савет безбедности УН неће донети резолуцију против Русије, али желе да убеде свет да је у њиховом суседству зли комшија кога се треба бојати. Новине су пуне извештаја о ко зна којој по реду ноти грузијског министарства иностраних послова руском, о авиону за који се, додуше, не зна баш сигурно чији је, али пошто нема доказа да припада неком другом, мора да је руски, а срушио је грузијску летелицу, а то се претвара у причу о нападу Русије на малену Грузију... Шта је грузијска летелица радила тамо где јој није место, никоме није важно... медијска слика о „повампирењу империје зла” тако се употпуњава. Медији нису више седма, већ прва сила. Оно чега нема у медијима, није се ни догодило. То што су се новинари од „незналица које знају кога да питају” претворили у незналице којима није важна истина никога не забрињава. Гафови као што је питање Путину да ли се дружи с (покојним) Јељцином, или незнање да су са Косова отерани Срби а не Албанци заборављају се већ сутрадан. Зашто, онда, Москва својим поступцима иде наруку формирању негативног мишљења о Русији? Колико само на Западу вреди слика Каспарова с лисицама на рукама! Сав новац који је добио од фондова „за развој демократије” оправдао је провоцирајући сваки пут полицију да га ухапси. А они то раде и раде. Или слика две хиљаде специјалаца који чувају 200 демонстраната! Да не говоримо о, због милионских дугова, заврнутим славинама за гас Украјини усред зиме. Нема везе што она у том случају почиње да краде гас намењен управо Западу! Русија је тога свесна, али је свесна да би се нашло и хиљаду других разлога за оптужбе. Зна руско руководство и да се циљеви могу постићи и на други начин, да су пругу у Абхазији могли, можда, да ремонтују и цивили, број бродова у Севастопољу могао је бити постепено повећаван да се од тога не прави никаква галама, а Лушков није морао рећи да је Крим руски, бар дотле док Русија заиста не одлучи (ако уопште одлучи) да га врати под своју јурисдикцију... Није у питању ни наивност ни неспретност руских руководилаца. Знају они да светом владају интереси и да не могу да рачунају ни на туђу љубав ни на сажаљење. Сувише су велики и моћни за то. Горбачов је могао да рачуна на Нобелову награду и овације Запада само зато што је помогао да велики СССР постане мали и беспомоћан. Оног тренутка кад се моћ и снага вратила, вратили су се и сви анимозитети. Стицај околности је помогао да Русија данас не зависи ни од кога, али да Запад постаје све свеснији да зависи од ње. Зато је Путинов избор био да отворено стави до знања целом свету шта су руски интереси. Ако то некима изгледа брутално, нека се запитају зашто је забрана увоза грузијских вина изазвала у свету више одијума него бомбардовање Југославије. Да Путин и Медведев полако успевају да усаде у свест руководстава већине западних земаља схватање да са Русијом треба сарађивати, а не свађати се, доказ су Немачка и Француска. А Украјина и Грузија, све док на својој територији имају, једна Абхазију и Јужну Осетију, а друга готово половину руског и проруског становништва, морају да рачунају на став Русије. И није за њих добро да покушавају да свађају Русију са Западом. Кад се велики свађају, обично страдају мали. Ако једног дана Запад буде морао да бира између Русије и Украјине или Грузије, одлучиће се за Русију. Не из љубави, због гаса. Љубинка Милинчић http://www.politika.co.yu/
