Извор : недељник „ПЕЧАТ“ бр. 16 - 20 јун 2008. – 21/22 јун008/22 јун 2008/22 јун 2008
Милорад Вучелић, главни уредник Гуске у магли Реч је наравно о Србима и Србији. Неко би рекао да би у наслову требало да стоји: "Као гуске у магли". Но, тај неко, ко год то био, погрешио би. Јер, када се говори о данашњим Србима, Србији и гускама, нема места за оно "као". Гуске су спасиле Рим. Када су истински Гали (а не лажни Илири као у случају Србије) опколили Рим спремајући се за ноћни напад, Јунонине свете гуске загактале су. Свете гуске тако су упозориле (пробудиле) Римљане и тим чином спасле Рим од уништења. Пси и петлови ћутали су и спавали. Касније су Римљани обичавали да осуђене на смрт бацају са Тарапејске стене (или у Тибар) везујући их у вреће заједно са псом или петлом, као симболима издаје и лењости. Јунонине свете гуске Римљани нису износили на трпезу. Римске свете гуске само су почетак ове приче. Гуске су битан мотив циганске културе, то је разлог због којег им Кустурица у својим филмовима придаје уметнички величанствено и митско значење. Цигани су по предању дошли из Индије јашући на гусци. Није Кустурица једини који је то приметио, и Саша Петровић у свом култном филму "Скупљачи перја" на мотивима гусака темељи историјске сцене српског филма. У бајци "Чаробни пасуљ" појављује се златна гуска. Словенско врховно божанство била је гуска племенитог порекла - двоглави ждрал. На срећу (или несрећу) Србију досада нису спасавале гуске. Било је људи. Са гускама је у Србији и данас као и раније све у реду, оне упорно гачу. Упозоравају Србију на непријатеље који су је окупирали и раскомадали. Све се разлеже од гакања и упозорења о Космету као НАТО држави која се несметано и уз помоћ Европе и ћутања власти у Србији успоставља на територији српске државе. Гуске гачу, али нема ко да их чује и послуша. Борбени су гусани, али Срби нису. Срби као потомци оних који су ратовали за Косово, сада немају спремености и храбрости да одрже ни скупштинску расправу о ЕУЛЕКС-у и писму Бан Ки Муна. Не дозвољавају то Палма Кркобабић и скупштинске службе. Залуду Скупштини Србије 250 верификованих посланика са мандатима добијеним од народа. Србија разроко и мирно гледа, једним оком на Хаг, где се суди онима који су бранили Косово, а другим како јој се то исто Косово отима. Гледа и ни да писне. Седници Савета безбедности УН-а без скупштинске одлуке нико из Србије легитимно не може да приступи, па тако ни да заступа њене интересе. Поставља се питање да ли ће онда то и зашто радити Русија или Кина када се тамо суштински буде мењала Резолуција 1244 и легализовала друга албанска држава на територији Србије. Никада се у својој досадашњој историји Срби нису понашали као данас. Никада, баш никада није било овакве националне неодговорности и никада толико небриге за националне и државне интересе. Никада није било овако угодне препуштености, оваквог добровољ ног затирања било каквог отпора. Србија је рецимо била несретна и посрамљена када је после Берлинског конгреса морала пристати на неку врсту међународне контроле над територијом на коју је основано полагала право. Тада је Аустроугарска на тим територијама била нека врста данашњег КЕОР-а и УНМИК-а, са улогом међународног старатеља. Када је Аустроугарска 1908. извршила анексију БиХ, којапо много чему подсећа на данашњу насилну сецесију Космета, Србија је била спремна да зарати. Тада се Србија једва уздржала, поднела је санкције и у наредним годинама изборила се за своја неприкосновена права и слободу свог народа. Данашња Србија није ни налик некадашњој. Данас Србија раскомоћено диже руке од себе доказујући још једном своје потпуно опадање: брбља о Европи, кљука се европејском митоманијом, служи божанствима транзиције, обмањује и самообмањује, пристаје на све и свашта, а ни за шта. Чини се да је огуглала на све. У таквој Србији јасно је да су политичке странке само фирме ћерке и испоставе неког бизниса у којем нема места једино за политичке, државне и националне интересе Србије. Нико никад није био толико накљукан транзиционим изметом и талогом као Срби данас, и нико није толико уживао у том кљукању. Уместо кљукања гусака које је забрањено, кљукање Срба овим бедастоћама, пожељно је. Тако накљукани не представљамо ником и никакав проблем, коначно могу да нам раде шта им је воља. Зато су Срби данас, тако накљукани, изгубљени као гуске у магли. Свет спроводећи најгоре антисрпске науме уопште не зазире од Срба, али зна да гусани могу бити веома агресивни и опасни. Зато је, да би се предупредила свака опасност, забрањено традиционално натеривање гусана у Мокрину. Србија је остала без последње линије одбране. Када већ не може гагање гусака, борбе гусана могле су можда подићи борбеност Срба. И тако док черупају овако накљукане и изгубљене Србе свуда око нас све више спушта се магла. Черупање изгледа прија Србима. А када се једном магла подигне и разиђе ове гуске помислиће да је њиховим проблемима дошао крај. Наиме, повероваће: очерупане смо, без перја и достојанства, али живе и накљукане. Али, ни тада неће схватити да су товљене због гушчијих паштета које ће се од њих правити. У последњем и смртном часу остаће за утеху једино нада да ће неком залогаји ове паштете, баш као "веља крушка" у грло запасти.
