Хапшење здравог живота (Душан Вукотић)
"А откуд си ти то сазнао", љутито ће председник, облачећи пантолоне и придржавајући мобилни апарат брадом. "Јесте да си ти министар полиције, али, није ђаво, да си ти најважнији човек у овој држави? Одакле ти та информација" "Малочас ме звао колега Рончевић, знаш га?" "Знам, знам... Месић не може да га смисли, баш као ни ја тебе", председник на тренутак застаде, закопча шлиц, и онда продужи: "Можда се човек зајебавао?" "Не, ипак, није", ражалости се Дачић, "рекао ми је да питам Наташу Кандић или Дејана Анастасијевића, који, по Рончевићевим речима, о томе имају све важније податке. Ја сам одмах послао људе да то провере код ово двоје и они су (Дејан и Наташа) потврдили да је Радован ухваћен и да ће за који дан та вест бити пласирана у јавност." "Па, знају ли њих двоје ко је уловио Караџића?", неодлучно ће председник. "Наравно да знају! За разлику од тебе и мене и целог државног врха Србије, 'невладини' све знају! "Је'л ти то нешто на мој рачун, Дачићу?!", обрецну се председник љутито. "Не, то ја на свој властити рачун без крчмара". "Немој тако Ивице. Ти си господин човек, крчму си давно напустио, као и овце у околини Призрена, не заборави", одбруси му председник саркастично. "Јесте, јесте...", кркљао је Дачић кроз етер, "знам ја да је овај наш народ стока и заболе ме за њих. Него, ипак ме је однекуд срамота да нам државом управљају други и да нам о томе шта се дешава у пођеној кући говоре комшије Хрвати и наше невладине организације. Зар то теби, Борисе, нимало не смета?" "Далеко смо заглибили Ивице", насмеја се председник кисело, "да бисмо данас могли да размишљамо у моралним категоријама. Србији је суђено шта је суђено, и да ту нема нас двојице били би неки други који би чинили исто што и ми. Ни мени није право што 'они' нису најпре обавестили нас. То показује да нас 'они' још не доживљавају као пријатеље." "Дакле", закикота се Дачић, "нема нам друге већ да и даље гутамо жабе и гледамо да уживамо у животу колико можемо." "Баш тако Ивице, баш тако. Видиш како ти умеш да будеш паметан кад хоћеш". С оне стране жице кикотање постаде још јаче: "Добро велиш. Звучи познато: коме је до морала нека иде у цркву"! Неко покуца на врата. "Да", огласи се председник. Након неколико тренутака председник се врати свом телефонском саговорнику: "Ивице, звао ме је Мантер. И они су изгледа слушали ову нашу причу. Сада морам да прекинем. Зваћу те после разговора с Мантером. Надам се да ће нам овај рећи зашто су баш сада одлучили да отворе Караџићев случај.
