Manastir koji je Karadžić često posećivao http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/images/kruzic.gifZnačajan diplomatski, kulturni i obrazovni centar http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/images/kruzic.gifVekovima umešan u međunarodnu politiku http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/images/kruzic.gifPomagao ga i ruski car Petar Veliki http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/images/kruzic.gifObrenovići pokrovitelji i dobrotvori manastira
Povezivanje s haškim optuženikom Radovanom Karadžićem je još jedna epizoda u burnoj istoriji manastira svetog Arhangela Mihaila u Rakovici, nekoliko stotina metara udaljenog od beogradske prljave industrijske zone. Poznavaoci istorije pretpostavljaju da su Karadžićeve česte posete Rakovici, tokom njegovog boravka u Beogradu, vezane za Nikolaja Velimirovića, koji je u ovom manastiru rukopoložen za jeromonaha započinjući svoj svetiteljski put. Knjige svetog Nikolaja su najdraža Karadžićeva literatura koju intenzivno čita i u zatvorskoj ćeliji, tvrdi u medijima njegov advokat. Spasavanje dragocenih knjiga Balkanski vetrovi rata šibaju ovaj hram od vremena kneza Lazara (14. vek), kad je sagrađen, do danas. Tokom burne istorije mnogo puta je paljen, ali je u periodima između turskih razaranja uvek podizan kao značajan kulturni, diplomatski i obrazovni centar. Rakovički kaluđeri proganjani su i ubijani zbog saradnje s Rusijom i Austrijom i podsticanja naroda na ustanke, a preživeli monasi sa zbegovima su prelazili Dunav da spasu dragocene knjige. Kad bi se sukobi smirili, oni su ponovo iz pepela podizali manastir, koji je početkom Drugog svetskog rata bio i zatvor, gde su Nemci zatočili srpskog patrijarha Gavrila, a bogomolja je ozbiljno stradala i 1999. od NATO bombardovanja, posle čega je njeno dvorište postalo sabirni centar za Srbe prognane s Kosmeta. čak i u ruševinama, manastir je ostajao mesto poklonjenja vernika koji veruju u čudesnu isceliteljsku moć ovog mesta i vode sa izvora Sveta Petka. Priča o posetama Radovana Karadžića ovoj svetinji bila je povod da od monahinja zatražimo pomoć u otkrivanju istorije manastira. Međutim, već u telefonskom razgovoru smo grubo odbijeni: „Šta ima tu da se priča i slika o manastiru, ne može ništa, zabranjeno je“. Kao da je reč o privatnom posedu, a ne o spomeniku istorije i kulture srpskog naroda. Ipak smo otišli u manastir, očekujući tiho dvorište i monahinje u molitvi, a zatekli gužvu, zidare koji rekonstruišu glavni ulaz sa zvonikom. Privremeni ulaz vodi pored skela i hrpe građevinskog materijala koji zaklanja spomen-ploču vojnicima Kneževačke parohije izginulim u Balkanskim ratovima i skromni kameni krst ratnika Milenka Rosića, koji „pogibe 1914. u 23. godini“. U manastirskom dvorištu pogled privlači prostrana drvena senica s klupama, okružena travnjakom i drvećem, gde bi sigurno bilo prelepo sedeti i meditirati. Ona gleda na ružama okružen grob patrijarha Dimitrija (prvog poglavara obnovljene SPC, posle oslobođenja od Turaka) i mali beli hram posvećen Arhangelu Mihailu, čiji je novi krov 2001. finansirala vlada SAD. Njegovi zidovi su u goli, jer je živopis ispucao i propao zbog NATO bombardovanja. Veš kao manastirska atrakcija Međutim, tihovanje pod senicom je nemoguće jer sav prostor pod zelenim krovom zauzima veš koji se tu suši. Nije bilo nikoga koga bismo upitali o istoriji srednjovekovnog manastira, osim radnika koji su kosili travu požutelu od vrućine, ali oni nisu znali po čemu je ova bogomolja značajna. Nisu nikad čuli da je car Petar Veliki poklonio ikone malom hramu, ni da je knez Miloš podigao konake za kaluđere, niti da u crkvi počivaju mnogi Obrenovići. Poneki su primetili da na zidu hrama stoji spomenik Vasi čarapiću, „Zmaju od Avale“. Na pitanje da li su u manastiru videli Dragana Dabića, odnosno Radovana Karadžića, majstori su mrmljali i odrečno vrteli glavom, iako su centralno mesto na stolu sklepanom od dasaka zauzimale novina s kosmatim likom na naslovnoj strani. Posle nekog vremena pojavila se i monahinja, koju smo zamolili da nam pokaže grob prvog srpskog generala Milivoja Petrovića Blaznavca. Posle ubistva kneza Mihaila, on je izveo državni udar i proglasio za vladara 14-godišnjeg Milana, budućeg kralja, kome je verno čuvao presto do punoletstva. To možda i ne bi bilo čudno da Blaznavac nije bio čuveni - karađorđevićevac, koji je zanemario lična ubeđenja i tako sačuvao državu. Oklevajući, monahinja je rekla da se Blaznavčeva kripta nalazi u obližnjoj prostoriji ukopanoj u zid brda, koja je - zaključana, a ključ je „kod neke od sestara“. Otišla je da se raspita kod koje, ali se nije vratila, tako da je grob jednog od najznačajnih Srba 19. veka, u prostoriji iza metalnih vrata, ostao misterija, jedna od mnogih koje čuva manastir u uskoj dolini Rakovičke reke, uz drevni Carigradski drum. Vekovima su ovuda prolazile vojske i rušile bogomolju, a istim putem, između brda Pruževice i Straževice, vraćali su se monasi da obnove manastir i otvore ga narodu. Nažalost, tu sagu niko ne priča posetiocima i ona tone u zaborav. B. Subašić Zatvor za patrijarha Istoričar Venceslav Glišić otkrio je u nemačkim arhivama Hitlerove razgovore koji se odnose na srpskog patrijaraha Gavrila: „To je naš neprijatelj koji je huškao srpski narod protiv Nemačke 27. marta“. Patrijarh je odmah po okupaciji zatočen u manastiru u Rakovici. O tamnovanju svedoči zapisnik o razgovoru s Dimitrijem Ljotićem, 10. februara 1942, kad je pokušao da ubedi patrijarha da crkva treba da sarađuje s Nemcima u borbi protiv komunista. - Patrijarh se požalio da je Ljotić prvi čovek za 10 meseci koji s njim govori u četiri oka, da je potpuno bez obaveštenja, da mu ne dopuštaju čitanje časopisa i da mesecima nema nikakvo pravo na šetnju po čistom vazduhu. Potužio se i na loše higijenske prilike „na koje su se i nemački lekari uzrujavali“, ali je dodao da je pravo da „patrijarh srpski trpi, kada srpski narod trpi“ i da će to do kraja izdržati. Na primedbu Ljotića da se crkva drži pasivno, patrijarh je odgovorio: „Moram priznati da bi meni lično, posle svega što se sa mnom ovde uradilo, bilo jako teško da sarađujem sa Nemcima i sa vladom. Što se mene tiče, ne bi bilo povoljno da iz zatvora počnem sa radom. Imalo bi izgled da ja time hoću da platim svoju slobodu“ - otkriva Venceslav Glišić. Pomoć iz Moskve i od kneza Miloša Narodno predanje tvrdi da je manastir svetog Arhangela Mihaila podignut u vreme kralja Milutina, dok istoričari kažu da najstariji dokazi o njegovom postojanju potiču iz 14. veka, i pretpostavlja se da je ktitor bio vlaški vojvoda Radul I Crni, zet Kneza Lazara. Prvobitna lokacija bila je bliže putu i naseljenim mestima, zbog čega je razoren u 16. veku, kad su Turci krenuli u pohod na Beč. Od starijih Rakovčana i danas se može čuti da su posle toga „ikone same begale“ na današnju lokaciju, skrivenu u šumi. Bratstvo rakovičkog manastira uvek je bilo živo uključeno u crkvena i istorijska dešavanja, i ratne strahote seobe Srba teško su ga pogađale, o čemu su monasi pisali na marginama dragocenih knjiga, koje su spasavali noseći ih na sever. Manastir je ušao u visoku međunarodnu politiku preko kaluđera Gligorija, koji je ruskoj strani napravio velike usluge u sklapanju Karlovačkog mira 1699. Moskva je uzvratila darujući novac, knjige, ikone, odežde i obredno posuđe, i rakovički manastir toliko je osnažio da je uspeo da obnovi i kosmajski manastir Tresije. Mir, kao i obično, nije potrajao, a monasi su posle Austrijsko-turskog rata (1737 - 1739) ponovo morali da beže s narodom u Vojvodinu i našli utočište u Sremu, u manastiru Velika Remeta. Turci su ubrzo dozvolili povratak grupi kaluđera, ali novo stradanje usledilo je tokom velikog Austrijsko-turskog rata (1788 - 1790), ponovo zbog angažovanja monaha na austrijskoj strani. Manastir je opljačkan, spaljen, a borbeni iguman Sofronije, koji je mobilisao narod za rat sa Turcima, obešen na brest pred bogomoljom. Kad je 1791. sklopljen Svištovski mir, knez Miloš Obrenović pružio je veliku pomoć u obnovi manastira, čije je bratstvo veoma cenio. Pomoć se nastavila i 30 godina kasnije, kad je knjaz podigao trospratne manastirske kelije, veliku trpezariju i konak, u kome je sahranio sina Todora. O izuzetnoj vezi Obrenovića s manastirom svetog Arhangela Mihaila, nedaleko od konaka-dvora u Topčideru, govori velika pomoć kneza Mihaila i Tomanije Obrenović, žene gospodara Jevrema, koja je sa suprugom i decom sahranjena u priprati crkve. Nedaleko od njihove grobnice počiva i srpski general i namesnik Milivoje Blaznavac, muž Jevremove unuke Katarine. U manastiru je otvorena i prva monaška škola u Srbiji, koja je 1932. premeštena u Visoke Dečane, a od 1949. do 1958. u Rakovici je bila smeštena Beogradska bogoslovija. Odlukom patrijarha Germana iz 1958, manastir u Rakovici postao je ženski. http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/text4.html
<<attachment: image001.gif>>
