http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=125790&datum=2008-08-04
"Oluja" zatrla ognjišta
Vlastimir POPOVIĆ, 03.08.2008 17:25:36
Proterani
CRNO slovo u srpskom kalendaru, crveno u hrvatskom. Pao je Knin 4.
avgusta 1995. godine. Napad počeo u 5 časova, u petak. U 12.30 hrvatska
vojska je bez borbe ušla u napušteni grad.
U drugoj najvećoj seobi Srba u istoriji, za četiri dana sa Banije,
Korduna, iz Like i severne Dalmacije prognano je 280.000 Krajišnika sa
sedmovekovnih ognjišta.
Danas, 13 godina posle, vraćaju se slike užasa: nepregledne kolone
uplašenih, izbezumljenih ljudi. A genocid u Krajini za Zagreb je dan
najveće pobede u domovinskom ratu. Zvaničan je stav da nije bilo zločina
ni etničkog čišćenja jer su Srbi navodno sami otišli. Sami se proterali!
Zločin je brzo pretvoren u pobedu, zločinci u heroje.
Brioni, 31. jul 1995. godine, kasno veče, Franjo Tuđman obraća se svojim
generalima:
- Zatvorite im sva vrata, pa ih onda uništite. Sve može trajati najduže
osam dana. Imamo podršku Nemačke, Amerike i NATO. Potrebno je da
nanesete takve udarce da Srbi praktično nestanu. Pregovore u Ženevi
otpočećemo kao masku.
Četiri dana kasnije zatutnjala je "Oluja". Krajina je, uz podršku i
dobre komande, mogla da se brani, a nije. Matica Srbija je ostala
neutralna. Na Krajinu je udarilo 50.000 vojnika, za "čišćenje" terena
bilo je zaduženo još 10.000 hrvatskih i 15.000 muslimanskih bojovnika. U
krvavom pohodu pridružila im se i policija. Pod najžešćom artiljerijskom
i raketnom paljbom našli su se Knin, Petrinja, Obrovac, Benkovac, Glina,
Kostajnica, Drniš...
Kreće 700 tenkova i oklopnih transportera, smrt sejana iz 1.800
artiljerijskih i raketnih oružja. Američki avioni F-16 bombardovali su
centre veze na planinama Plješevica i Đelavac.
Ukupno je u prvom naletu ubijeno 1.960 Srba, od čega 1.205 civila, među
njima 522 žene i dvanaestoro dece. Polovina ubijenih civila bila je
starija od 60 godina. Hrvatski bojovnici primenjivali su u likvidaciji
Srba ustaške metode iz Drugog svetskog rata. Uništeno je 25.000 kuća.
Avioni i artiljerija gađali su kolone izbeglica i kada su prešle u
Republiku Srpsku, mrtvi su ostajali nesahranjeni.
Verovatno to u svetu nije zabeleženo: 1.110 sela i naselja u kojima su
živeli Srbi za nedelju dana prestalo je da postoji. Ne žive ni posle 13
godina...
*ZAPALJENO 7.000 SVEĆA*
POVODOM obeležavanja stradanja svojih sugrađana, izbegli Srbi iz
Hrvatske su u Banjaluci ispred hrama Hrista Spasitelja upalili 7.000
sveća za isto toliko poginulih Srba u toku rata u Hrvatskoj.
U ponedeljak u 11 časova u hramu Svete trojice u Banjaluci biće služen
parastos i položeno cveće na spomenik poginulim borcima na groblju
"Sveti Pantelija" u naselju Borik.
J. G.
* * * * *
*Sećanje Duške Metikoš na progon i stradanja u kolonama, na dugačak put
od Banije do Kosmeta
SUZE OSTALE NA KORIDORU
*
SELO Bijele Vode, opština Glina, a blizu tromeđe Banije, Kninske Krajine
i Republike Srpske, 4. avgust 1995. Jutro. Duška Metikoš imala je tada
30 godina. Muž Slavko na ratištu. Sa ćerkom Draganom (11) i sinom
Branislavom (10), čula je upornu, daleku grmljavinu. Dever Milan doneo
je vest da je Krajina napadnuta iz svih pravaca.
- Mislila sam: proći će, i ako odemo, vratićemo se - kaže Duška, za
tezgom na mladenovačkoj pijaci gde prodaje raznoraznu odeću i obuću,
kojekakve sitnice. - Onda su, u noći između 6. i 7. avusta, granate
počele da tresu i nebo i zemlju.
Dever Milan bio je samohran otac, u naručju je držao bebu, Milenu.
Stajao je kao paralisan ispred kuće. Duška je uzela devojčicu i popela
se u traktorsku prikolicu. Njena deca su iskočila, otrčala u kuću i
vratila se sa udžbenicima i školskom lektirom!
- Zar zbog knjiga da poginemo?! - povikao je dever.
Milan je pokrenuo traktor.
Polazak. I brzo, mnogo brzo nestade taj vidik, pogled na kuću, staje,
njive, voćnjake... Zastoj u koloni prema reci Uni i Republici Srpskoj.
Porodica Metikoš dva dana žedna na nekoj livadi ispred granice. Tu je
Dušku i decu našao njen muž Slavko. Noć, počeo 9. avgust, prelazak u
Republiku Srpsku, iz Dvora na Uni do Novog Grada (ranije Bosanski Novi).
- Otrčali smo do reke i pili vodu iz nje - navodi Duška. - Leševi su
plivali po Uni, mi ih nismo videli.
U podne počinje pakao. Hrvatska artiljerija tuče po mostu i gradu. Duška
je legla preko dece da ih zaštiti. Prašina i krv okolo.
- Idite, idite! - vikali su policajci RS. Ispred Prijedora slile su se
dve reke. Dve reke izbeglica, iz Kninske Krajine i sa Banije. Na tom
"ušću" nalet aviona, nisko, u brišućem letu. Treći krug pakla, padaju
mrtvi i ranjeni, bežeći preko jarkova, a nije se imalo gde. U
prikolicama, kao spomenici, ostale bake u crnim maramama. To je ta
slika. Dođe drum do Doboja, pa do Bijeljine. U Bijeljini naređenje: "U
voz, brzo!"
- Terali su nas u vagone kao stoku - seća se Duška. - Kuda? - pitali smo.
- U Šid! -
odgovorili su policajci.
Taj voz za Šid se konačno zaustavio u Uroševcu, na Kosmetu. Moj sin je
brojao tunele, a ja sam plakala. To su bile moje poslednje suze, zauvek
su ostale na tom koridoru izbeglica.
Iz Uroševca u Gnjilane, u sportsku halu "Goše", u kolektivni smeštaj.
Bio je 15. avgust, te 1995. godine.
- Tri bake su odmah umrle od iznemoglosti - kaže Duška. - U pregrađenim
"sobama" po devetoro duša. Jedno kupatilo za 100 ljudi, jedan klozet.
Posle godinu dana dobili smo veš-mašinu kao humanitarnu pomoć. Muž i ja
smo se zaposlili, deca krenula u školu. Iznajmili smo stan.
- Ponovo sam ugledala pancire na policajcima, bila je 1998. godina -
govori Duška. Slavko je rekao: Idemo! Kuda? - pitala sam. Ne znam -
odgovorio je. Opet na drum i, eto nas u Mladenovcu.
Vreme sadašnje, Slavko radi u privatnoj mesari, a bio je mesar i u
"Gavriloviću", Petrinja, Banija. Na bolovanju je, čeka operaciju tumora.
Duška je bila zaposlena u osnovnoj školi u Bijelim Vodama.
Sada je po suncu, vetru, kiši, snegu i na ledu pored tezge, njene
"trgovine". Žive u iznajmljenom stanu. Odbijeni su na konkursu za
dobijanje seoskog domaćinstva.
Ćerka Dragana završila je Višu školu za vaspitače i radi u dečjem
vrtiću. Sin Branislav završio je srednju, Biotehnološku školu u
Smederevskoj Palanci, pa upisao Filozofski fakultet. Prekinuo je studije
i počeo da radi. Dever Milan je umro mlad, 2001. godine u Rumi, gde su
mu izbegli roditelji. Duška se često čuje sa već poraslom devojčicom
Milenom.
*NEPRAVDA UVEK NAJVIŠE BOLI*
NEKOLIKO puta godišnje se vraća "na uspomene", u rodno selo, Bijele
Vode, Hrvatska.
- Rekli su nam da nećemo dobiti novac za obnovu kuće i domaćinstva -
kaže ova hrabra žena. - Tamo je bio moj život. Imam taj osećaj gubitka i
uvek ću ga imati. Taj osećaj ne mogu da izgubim, jer bih morala da se
pomirim sa nepravdom, a to čovek ne može nikada.
*CENTAR "VERITAS": SRBI I DALjE NEPOŽELjNI U HRVATSKOJ*
BEOGRAD (FoNet) - Dokumentaciono-informativni centar "Veritas" saopštio
je u nedelju da su krajinski Srbi i 13 godina posle hrvatske
vojno-policijske akcije "Oluja" uglavnom prognanici i beskućnici.
- I dalje postavljamo ista pitanja kako možemo biti agresori u državi u
kojoj smo bili konstitutivan narod i kako možemo biti zločinci kada su
nas jedan odsto ubili, dve trećine prognali i uništili nam privatnu
imovinu i sve istorijske, kulturne i duhovne spomenike - ističe
"Veritas" u saopštenju.
"Veritas" ocenjuje da Hrvatska i dalje onemogućava ili otežava povratak
prognanih Srba kroz veliki broj diskriminatorskih zakona.
* * * *
*Dušan Vukojević, ratni vojni invalid, kičicom nalazi povratak u rodni kraj
I SLIKE BEZ LJUDI
*
ATELJE u bloku novopodignutih zgrada na Kanarevom brdu, Ulica Petra
Konjovića. To je utočište Dušana Vukojevića Marsa (59), posle godina
provedenih u izbegličkim centrima u Kolarima, Jakovu, Beogradu.
- Sasvim je tačno da su mi slike utočište, bekstvo od onih godina
stradanja i mržnje, zlih ljudi - govori Vukojević, ratni vojni invalid,
rođen u selu Oćestovo, osam kilometara od Knina. Bio je pripadnik Druge
pešadijske brigade, zvane Kistanjska.
- Slikama odlazim i na more i u zaleđe, četkicom stvaram prostor - kaže
iskreno.
U zgradi pored ateljea Mars je pre nekoliko godina dobio i stan u kome
živi sa ženom Vesnom i sinom Petrom.
Sin, nazvan po Dušanovom ocu koji je "umro na vreme", nije morao da
doživi pakao "Oluje". Majka Marija jeste. Među poslednjim je napustila
selo, a vratila se u spaljeno Oćestovo među prvima.
- U Krajinu se vraćaju stari ljudi, da umru u zavičaju, poslednji put
vide krajolike uz koje su rasli, voleli, koji su im udahnuli lepotu -
kaže Vukojević.
- Bio sam isključivi dešnjak, a mešam, nabacujem boje, pokrećem kičicu
levom rukom - nastavlja ovaj Krajišnik. - Hoće horizont da mi pobegne
nalevo, vraćam ga... Šta ću, počeo sam da slikam kada sam izgubio i
desnu ruku i noge.
Polje pored mesta Kistanja, severna Dalmacija, proleće 1995. godine.
Vukojević otklanja mine. Eksplozija i - sve boje ovog sveta su nestale.
Zavrteo se spektar, zabelela se smrt. Mesec dana posle, lekari Ratne
bolnice u Kninu nekako su ga otrgli iz zagrljaja ništavila.
- Video sam šta je ostalo od mene i mrzeo sam doktore - seća se Dušan. -
Onda sam mesece proveo u Ortopedskoj klinici "Rudo" u Beogradu. -
Predeli u kojima sam živeo suroviji su nego na mojim slikama koje radim
prema sećanju. Zašto ublažavam? Ne znam.
VukojeviĆ je u Ljubljani, krajem šezdesetih godina prošlog veka, završio
klesarsko-konzervatorsku školu. Kao asistent pomagao je vajarima Dušanu
Džamonji, Stipetu Sikirici, Angelu Radovaniju... Dušanov nadimak: Mars.
Bog rata?
- Daleko sam ja od bogova, ratnih i drugih - smatra Vukojević. - Kao
mlad sam bio pitomac Vazduhoplovne akademije. Onda su seljanke iz
Oćestova rekle: "Ovaj Dušan će i na Mars da stigne, a do tada će stalno
ovce da nam plaši".
"Oluja", a prema Srbiji i Dušanu kreću njegovi najdraži.
- Ja nesposoban u krevetu, stižu strašne vesti, ne znam šta je sa mojima
- u dahu izgovara Dušan. - Počeo je da me hvata očaj, ludeo sam zbog
bespomoćnosti. Nisam jednostavno mogao da verujem da je sve otišlo dovraga.
ZamraČio se Marsov pogled, u njemu se vratilo i nešto ratničko, ali i
čudna mešavina besa i tuge. Rezimira da 20. vek nije bio vreme Srba, a
da ni 21. dugo neće biti. Možda će se pojaviti neki pametniji i hrabriji
ljudi, izgovara, ali sumnja u to. Sin Petar imao je 12 godina kada je
počeo egzodus iz Krajine, sada puni 25. Krupan, lep, odlučan mladić.
- Na mojim slikama nema ljudi. Nikada se ova moja generacija, a ni mlađi
koji su sada rasejani, neće vratiti u tu lepotu - kaže Dušan.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
